Канонски смо примили од Богоносних Отаца наших (Никејских, канон 20) да не треба клечати у Недеље, одајући тиме част Васкрсењу Христовом. Да, дакле, не останемо у незнању јасног о томе закључка, објављујемо вернима: да од Суботе, после вечерњега уласка свештеникâ у Олтар, по важећем обичају, нико (више) не клечи до следеће вечери у Недељу, у којој, после уласка (= Малог входа) на Вечерњи, опет почињемо клечати, и тако узносимо молитве Господу. Јер, сматрајући ноћ после Суботе претечом Васкрсења Спаситеља нашега, од тада духовно започињемо химне, из мрака у светлост завршујући празник, тако да отада свецелу ноћ и дан славимо Васкрсење.
Канонички смо од богоносних отаца наших примили, да не треба клечати у недјељне дане, одавајући тиме част васкрсењу Христову. Да дакле не останемо у незнању, како се то има обдржавати, вијернима јасно исказујемо, да од суботе послије вечерњега уласка свештеника у олтар, по утврђеноме обичају, неко не смије клечати до слиједеће вечери у недјељу, и тада, послије вечерњега уласка, почиње се опет клечати, те узносити молитве Господу; јер сматрајући ноћ послије суботе, претечом васкрсења Спаситеља нашега, од тада духовно започињемо пјесме, и пренашамо празник из мрака у свјетлост, те тако сву ноћ и дан славимо васкрсење.
Ταῖς Κυριακαῖς μὴ γόνυ κλίνειν ἐκ τῶν θεοφόρων ἡμῶν Πατέρων κανονικῶς παρελάβομεν, τὴν τοῦ Χριστοῦ τιμῶντες ἀνάστασιν. Ὡς ἂν οὖν μὴ ἀγνοῶμεν τὸ σαφὲς τῆς τούτου παρατηρήσεως, δῆλον τοῖς πιστοῖς καθιστῶμεν, ὥστε μετὰ τὴν ἐν τῷ σαββάτῳ ἑσπερινὴν τῶν ἱερωμένων πρὸς τὸ θυσιαστήριον εἴσοδον, κατὰ τὸ κρατοῦν ἔθος, μηδένα γόνυ κλίνειν μέχρι τῆς ἐφεξῆς κατὰ τὴν Κυριακὴν ἑσπέρας· καθ᾿ ἣν μετὰ τὴν ἐν τῷ λυχνικῷ εἴσοδον αὖθις τὰ γόνατα κάμπτοντες, οὕτω τὰς εὐχὰς τῷ Κυρίῳ προσάγομεν. Τῆς γὰρ τοῦ Σωτῆρος ἡμῶν ἐγέρσεως πρόδρομον τὴν μετὰ τὸ σάββατον νύκτα παραλαμβάνοντες, τῶν ὕμνων ἐντεῦθεν πνευματικῶς ἀπαρχόμεθα, εἰς φῶς ἐκ σκότους τὴν ἑορτὴν καταλήγοντες, ὡς ἐν ὁλοκλήρῳ ἐντεῦθεν νυκτὶ καὶ ἡμέρᾳ πανηνυρίζειν ἡμᾶς τὴν ἀνάστασιν.
Ап. 66: Ако се неки клирик затече да пости у Дан Господњи (= Недељу), или у Суботу, осим једне једине (= велике Суботе), нека буде свргнут; а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен.
I Вас. 20: Пошто има неких који преклањају колена (тј. клече) у дан Господњи (= недељу) и у дане Педесетнице, то, да би се све у свакој области (παροικίᾳ = Цркви) једнако држало, Свети Сабор одреди да се (у те дане) стојећи приносе молитве Богу.
Трул. 66: Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље (= Томине), сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Еф. 5,19), радујући се у Христу и празнујући, и слушајући читања Божанствених Писама, и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Нека, зато, у споменуте дане никако не бивају коњске трке, или друге какве јавне представе (δημώδεις θέας = масовни спектакли).
Гангр. 18: Ако неко, ради тобожње аскезе, пости у Недељу, нека је анатема.
Лаод. 29: Да хришћани не треба да јудејствују (= следе јудејске обичаје) и Суботом да почивају, него да и у тај дан раде; Недељу пак да особито поштују и, ако могу, уздржати се од посла као хришћани. Ако ли се нађу (неки хришћани) јудаисти (= који држе јудејске обичаје), да буду анатема (= одлучени) од Христа.
Петр. Алек. 15: Нека нас нико не окривљује што држимо Среду и Петак, у које нам је дане, по Предању, разложно заповеђено да постимо: у Среду због договора који су (тог дана) Јудеји склопили за предају Господа, а у Петак, због тога што је Он (у тај дан) пострадао за нас. А Недељу проводимо као дан радости, због Васкрслога тога дана (Господа), у који дан нам је предано да не треба ни клечати.
Вас. Вел. 91: Догмате и проповеди који су у Цркви чувани, једне имамо из записане науке, а друте предане нам у тајни примисмо (διαδοθέντα ἡμῖν ἐν μυστηρίῳ παρεδεξάμεθα) од Апостолског Предања, које обоје имају исту снагу за Благочешће (=Православље); и томе неће нико противречити, ко и најмање има искуство Црквених установа (θεσμῶν). Јер ако покушамо одрицати неписане обичаје, као да немају велику силу (=значење), неопажено ћемо повредити Јеванђеље у најважнијим стварима, или боље рећи, свешћемо проповед (τὸ κύρηγμα) на голо име (=назвање). тако, (на пример), да најпре споменем оно прво и најопштије: знак Крста, којим се знаменују они који се надају у Име Господа нашег Исуса Христа, ко (нас) је писмом научио? Обраћати се Истоку при молитви, какво нас је писмо научило? Речи епиклезе (ἐπικλήσεως = призивања Св. Духа) приликом узношења Хлеба благодарења и Чаше благослова (у Литургији - 1Кор 10, 16-17), ко нам је од Светих то оставио писмено? Јер се ми (у Литургији) не задовољавамо оним (речима) што нам Апостол или Јеванђеље спомиње, него и пре и после говоримо друге (речи), јер имају велику силу за Тајну (Анафоре = Евхаристије), примивши (их) из неписане науке. Благосиљамо пак воду Крштења, и уље Помазања, па још и крштаванога, по каквим писаним (наредбама)? Зар не из усменог и Светотајинског (μυστικῆς = тајнога) Предања? И шта? Само Помазање уљем, која (нас) је писана реч научила? А да се три пута човек погњурава при Крштењу, одакле је? А и (све) остало што бива при Крштењу: одрицање од Сатане и анђела његових, из каквог је то Писма? Није ли то из оне необјављене (=ненаписане) и неизрециве (ἀπορρήτου = скривене) науке, коју су Оци наши сачували у немногољубопитном и неистраживом (=нерадозналом) ћутању (ἐν ἀπολυπραγμονήτῳ καὶ ἀπεριεργάστῳ σιγῇ), добро научени томе да светост (τὰ σεμνά =частност, достојанство) Тајана треба ћутањем очувати? Јер оно што непосвећенима није дозвољено ни погледати, како би било умесно кроз (писану) науку разглашавати? [И мало после (наставља):] То је разлог неписаних Предања да много (=често) разабирање учења догмата не постане за многе, због уобичајености, лако презриво (=безначајно). Јер, друго је догмат (δόγμα), а друго је проповед (κήρυγμα). Јер, догмати се ћутањем проходе, а проповеди се јавно објављују. А врста ћутања је и неразговетност (ἡ ἀσάφεια = =неѩвлѥниѥ = нејасност) којом се служи (Свето) Писмо, представљај ући тешким за схватање смисао (τὸν νοῦν) догматâ, ради користи оних који (их) читају. Ради тога сви ми, за време молитава, гледамо на Исток, али мало нас зна да (тиме) тражимо стару отаџбину - Рај, који насади Бог у Едему на Истоку (1Мојс 2, 8). И, такође, стојимо кад вршимо молитве у Први дан Недеље, али разлог тога сви не знамо. Јер не само да, као „саваскрсли са Христом и тражећи оно што је горе“ (на Небу) (Кол 3, 1), дужни смо да стојимо (усправни) на молитви у Васкрсни дан (=недељу) те тиме себе подсећамо на даровану нам благодат, него и зато што овај дан некако изгледа да је слика Очекиванога (= Будућега) века. Зато, будући да је (Недеља) почетак дана, није од Мојсија названа првим, него (даном) једним. Јер вели: „И би вече, и би јутро, дан један“ (1Мојс 1, 5), пошто један исти (дан) кружи много пута. И тај, дакле, један исти је и Осми (дан), - онај истински Један исти и Осми, који спомиње и псалмопојац у неким натписима Псалама, који собом показује стање после овога века, Непрекидни дан, (дан) Невечерњи, (дан) Бескрајни, онај Незалазни и Нестарећи Дан. Нужно, дакле, Црква научава питомце своје да у тај (дан) испуњују молитве стојећи, да, свагдашњим подсећањем на бескрајни (=вечни) живот, не занемарујемо попутство (τῶν ἐφοδίων = снабдевање) за тамошње пресељење (у Царство Небеско). И сва је Педесетница подсећање на оно очекивано у веку (будућем, тј. у Вечности). Јер онај Један и Први дан, седам пута уседморичен, чини седам седмица Свештене Педесетнице. Јер почињући од Првога (дана = Недеље = Васкрса), завршава у исти дан (Недеље), развијајући се педесет пута кроз једнаке у средини (дане). Тако сличношћу подражава век (= Вечност), као у кружном покрету почињући од истих тачака и у исте завршава, у коју (Педесетницу) Црквене уредбе нас научише да већма изабирамо усправно стојање молитве, из тог јасног подсећања као преносећи наш ум од садашњих на будуће (стварности). И при сваком клечању и опет устајању, самим делом (=чином) показујемо да смо грехом пали на земљу, а човекољубљем Саздатеља нашег позвани смо опет на Небо. Недостао би ми дан казујући ненаписане Тајне Цркве. Остављам друго, а само исповедање вере: да верујемо у Оца и Сина и Светога Духа, из каквога писма имамо? Јер, ако из предања (Светог) Крштења, сходно поретку Благочешћа (= Православља) (κατὰ τὸ τῆς εὐσεβείας ἀκόλουθον = послѣдованию благочьстиѩ): треба како се крштавамо, тако смо дужни да верујемо, излажућу исповедање (вере) истоветно Крштењу, нека нам (онда), по истом поретку, допусте да једнаку веру и славу (= славословљење Тројици) одајемо. А ако ли начин славословља одбацују као неписан, нека нам тада покажу писмене доказе о исповедању вере, и о (свему) осталоме што смо ми набројили. Пошто су, дакле, толике (чињенице) неписане, а имају толику моћ у Тајни Благочешћа (= Православља), зар нам неће допустити једну реч (λέξιν) која је до нас од Отаца дошла, коју смо ми нашли преосталу (=с ачувану) непатвореним обичајем у неповређеним Предањима Цркава, а који има не мали разлог (λόγον), нити мали допринос (συντέλειαν) сили Тајне (= вере и праксе Цркве).
Теоф. Алек. 1: И обичај и ред захтева од нас да поштујемо сваку Недељу и да у њој светкујемо (= празнујемо), јер нам је у тај дан Господ наш Исус Христос показао (= даровао) васкрсење из мртвих. Зато се у Свештеним Писмима назива први (дан), будући да је почетак нашег живота, и осми (дан), јер је надишла јудејско суботствовање. Но пошто се (сада) догодило да је ово посни дан Богојављења (тј. недела Крстовдана), њега ћемо изекономисати (οἰκονομήσωμεν = уредити) и према обома разумно поступити: да, узевши неколико финикâ (= урми од палме), избећи ћемо уједно јереси које не поштују Дан Васкрсења Господа нашега Исуса Христа, а (опет) посноме дану одати дуг, очекујући вечерње Сабрање (у Цркви) које се овде, по вољи Божијој, свршава. Дакле, саберимо се овде од деветог часа (= три поподне).
Зонара: Не приклонять колен в воскресные дни, или в дни пятидесятницы узаконяют различные правила и Великий Василий, который присовокупляет и причины, по каким сие запрещено. А это правило дает постановление только относительно воскресного дня и ясно показывает, от какого часа и до какого не должно преклонять колен, и говорит: в субботу, по вечернем входе священнослужителей в алтарь, никто не преклоняет колен до вечера воскресного дня, когда, то есть, опять бывает вход священнослужителей; ибо с того времени преклоняя колена и молясь таким образом не погрешим. Ибо ночь по субботе считается ночью воскресного дня, которую, по словам правила, и должно нам проводить в песнопениях, преводя праздник из тьмы в свет, и таким образом всецелую нощь и день торжествовать воскресение.
Аристен: После вечернего входа субботы не преклоняй колен до вечернего входа в воскресенье. Мы приняли от богоносных отцев правило не преклонять колен в воскресные дни ради чести воскресения Господня. Итак, дабы не оставался неизвестным образ исполнения сего, как оно должно быть, отцы чрез сие правило изъяснили оный для верных так, что после вечерняго в субботу входа священнослужителей в алтарь мы не должны преклонять колен до следующего вечерняго входа в воскресенье, дабы в продолжение целых суток торжествовать нам воскресенье.
Валсамон: Двадцатое правило никейского собора, пятнадцатое правило святого Петра Александрийского и двадцать седьмая глава послания Василия Великого к Амфилохию (ибо о них святые отцы упоминают и называют богоносными отцами) определили не преклонять колен в воскресные дни, или в дни пятидесятницы. Итак, следуя им, и настоящее правило определяет воздавать честь святому Христову воскресению. А поелику некоторые недоумевали, откуда и с какого часа начинается день Господень и каким оканчивается, то отцы сделали известным и ясным для верных и это, и сказали, что он начинается после вечерняго псалмопения субботы и прекращается с исполнением светильничного времени, то есть вечерняго времени воскресного дня. И тогда, то есть, после вечерни субботы до окончания вечерни воскресного дня не должно преклонять колен ради Христова воскресения, а после светильничного времени воскресного дня опять преклонять колена и молиться Господу. В подтверждение сего правило прибавляет, что и воскресение Христа совершилось в вечер субботы, то есть, прежде дня воскресного, дабы преводить праздник из тьмы в свет и торжество воскресения совершать чрез целыя сутки. Если это так, то иной может сказать, что содержание настоящего правила противоречит учению предшествовавшего правила; ибо там сказано, что воскресный день начинается от 7-го часа предшествовавшей ему ночи и оканчивается с шестым часом также ночи, следующей за ним; а теперь постановлено, что воскресный день начинается после светильничного времени субботы и оканчивается с вечернею же самого воскресного дня. Но противоречия нет. Ибо от естественного движения небесных тел и от того, что утверждает великий учитель Дамаска, день так начинается и оканчивается, как сказано в 89-м правиле; а настоящее правило подобным же образом предписывая нам чрез целые день и ночь торжествовать Христово воскресение, но имея на этот раз нужду изложить учение не о продолжении дня, а о том, как и когда мы должны приготовляться к торжеству и к покаянию, говорит, что после светильничного времени субботы должно приготовлять относящееся к торжеству воскресения; точно также и после вечерняго служения воскресного дня относящееся к покаянию. Ибо если мы не будем так делать, а будем откладывать и приготовление к покаянию до седьмого часа вечера после воскресения, так как в этом часу оканчивается воскресный день; то незаметно может случиться, что мы будем торжествовать воскресение и после воскресного дня, потому что для многих, или лучше для весьма многих неизвестно наступление седьмого часа и конец шестого. Итак, соблюдай канонические постановления где бы и как бы они ни были изречены, и не говори, что между ними есть противоречия; ибо во всех глаголал Всесвятый Дух.