Пошто Јеракс каже да дотични (= име није наведено) због оптужбе за блудочинство не сме (више) остати у клиру, а (локални) епископ Аполон је тврдио да тада ниједан тужилац није иступио на среду против тога, нека се испита и овај, па ако се покаже неки достоверан тужилац и преступ се докаже, од приведених веродостојних сведокâ, нека се (тај) искључи из Цркве; а ако је достојан клира, и може се посведочити целомудреност (σωφροσύνη = чедност његова), нека остане у томе (= у клиру).
Ἐπειδὴ Ἱέραξ τόν δε, ὡσανεὶ ἐπὶ πορνείᾳ διαβαλλόμενον, οὐκ ὀφείλειν λέγει ἐν τῷ κλήρῳ εἶναι, ὁ δὲ ἐπίσκοπος Ἀπόλλων διϊσχυρίσατο τηνικαῦτα μηδέν κατήγορον ἐν μέσῳ ἐληλυθέναι κατ' αὐτοῦ, ἐξεταζέσθω καὶ οὗτος· καὶ εἰ μὲν κατήγορος τις ἀνάφύεται πίστεως ἄξιος καὶ τὸ ἔγκλημα ἀποδείκνυται, φερομένων ἀξιοπίστων μαρτύρων, τῆς ἔκκλησίας ἐκβαλλέσθω, εἰ δὲ τοῦ κλήρου ἄξιός ἐστι καὶ ἐπὶ σωφροσύνῃ μαρτυρεῖται, μενέτω ἐν τούτῳ.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Ап. 61: Ако буде каква тужба противу (неког) верника за блудочинство, или прељубу, или друго какво забрањено дело, и ако се то докаже, нека се (такав) у клир не прима.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
I Вас. 9: Ако су неки непроверено постављени за презвитере, или (претходно) испитивани исповедише своје грехе, па и признавши их, људи, идући противу канона, положише на њих руке, такве (иако рукоположене) канон не допушта (да остану у клиру). Јер беспрекорност тражи Католичанска Црква (1Тим. 3, 2).
I Вас. 10: Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
IV Вас. 21: Клирике или лаике, који оптужују епископе или клирике, не треба примати просто и без проверавања да подносе тужбе, док се претходно не испита њихов углед.
Картаг. 8: Нумидије, епископ Максулитански, рече: Има много оних који су недоброга (= неваљалога) владања, који сматрају да треба било како да туже Оце и епископе. Треба ли такве примати, или не? Аврелије епископ рече: Ако је, дакле, угодно вашој Љубави да се, оних који су уплетени у неке мржње, одбацује глас оптужбе против Отаца? Сви епископи рекоше: Ако је такав покварен (διαβεβλημένος = criminosus), нека се не прими (оптужба).
Картаг. 128: Угодно би свима (решити): да, пошто је одредбама пређашњих Сабора односно особа које могу подносити тужбе на клирике, било установљено, али није тачно означено које се особе не могу примати, ради тога одређујемо да се не може правилно примити да подноси тужбу онај који је већ био одлучен од општења и још је у том одлучењу, било да је клирик, или лаик тај који хоће да тужи.
Картаг. 129: Такође би угодно (одредити): да се не примају тужбе ни од робова, ни од ослобођених, нити од свих оних које не примају за криминалне тужбе грађански закони; и још ни од оних који имају на себи љагу срамоте, то јест: од глумаца, и од свих оних особа које се баве срамотним пословима, и још такође ни од јеретикâ, или незнабожацâ, или Јудејâ. Али, ипак, свима овима, којима се пориче оваква тужба, не може се порицати слобода да подносе тужбе по својим приватним стварима (= узроцима).
Картаг. 130: Такође би угодно (решити): да, сваки пут кад се од тужилаца изнесе много преступа противу клирика, па се од њих не може доказати ни онај о коме се прво повела истрага, не треба њих (= као тужиоце) примити да износе остале (преступе).
Картаг. 131: За сведоке, ради сведочења, не треба примати оне за које је одлучено да се ни као тужиоци не примају, или још ни оне које тужилац наведе из свога дома. Сведочење пак у узрасту до четрнаест година, не може се примати.
Валсамон: Некто был рукоположен в клирики, потом был оклеветан, будто он учинил любодеяние. О таковом некий Иеракс говорил, что ему не должно быть в клире, а рукоположивший его утверждал, то есть доказывал, что он не был обвинен никем. Итак, Феофил сказал, что об этом человеке должно быть произведено исследование, и если явится какой нибудь достоверный обвинитель, то есть такой, которого можно допустить до обвинения (ибо не каждому дозволяется обвинять посвященных по 6-му правилу второго вселенского собора и по 21-му 4-го вселенского собора и по 128-му и 129-му (143 и 144) карфагенского собора), и если обвинение поддержат свидетели, достойные веры, то он должен быть извержен из церкви; если же ничего такого не будет доказано, пусть остается в клире.