И са онима који, као да су се из сна пренули, и ускочили у подвиг (страдања), које се тек спрема и наићи ће, па су себи навукли искушење морске битке и велике буре, те су још више и браћи (хришћанима) „распаљивали угљевље грешникâ“ (Проп 8, 13), и са њима треба општити, јер су у Име Христово приступали овоме (Исповедништву), мада нису пазили на речи Његове, Који учи „молити да се не падне у искушење“ (Мт 26, 14), и опет да у молитви говоримо Оцу: „И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога“ (Лк 11, 4). А можда и не знају да је њихов Домовладика и Учитељ наш (Христос) често се уклањао од оних који су хтели да Му науде, и да је бивало некад да због њих „није ходио јавно“ (Јн 11, 54); и да, и када се приближило време Његова страдања, није Сам Себе предао, него је чекао док нису дошли на Њега с ножевима и моткама. „Тада им рече: Зар сте као на разбојника изишли са ножевима и са моткама да Ме ухватите?" (Мк 14, 48); који Га онда, вели (Јеванђелист), предадоше Пилату. Слично пак Њему пострадаше и они који су истом Његовом циљу стремили, памтећи Божанствене речи Његове, којима утврђујући нас у гоњењима, говори: „Чувајте се, јер ће вас предати на судове, и по зборницама својим биће вас“ (Мт 10, 17). Рече: предаће (вас), а не: предајте се сами. „И пред кнезове, вели, и цареве водиће вас због имена Мога“ (Мт 10, 18), а не: сами себе водите. Зато хоће и да ми прелазимо из једног места у друго, гоњени због Имена Његовог, као што опет чујемо да Сâм каже: „А кад вас гоне из једнога града, бежите у други“ (Мт 10, 23). Јер не жели да се ми сами предајемо оружницима и копљаницима ђавола, да им не будемо узрочници многих смрти, као принуђујући их да се већма разжешћују и врше смртоносна дела, него да чекамо и пазимо на себе, и „бдијемо и молимо се, да не допаднемо у искушење“ (Мт 26, 41). Тако Стефан, који је први по Његовим стопама примио Мучеништво, у Јерусалиму је зграбљен од безаконика и поведен на синедрион (=суд), и каменован за Име Христово, прославио се молећи и говорећи: „Господе, не прими им ово за грех“ (ДАп 7, 60). Тако и Јаков други, ухваћен од Ирода, би по глави мачем посечен. Тако и Петар, изабрани међу Апостолима, више пута хватан, и тамничен, и ружен, најпосле у Риму би разапет (ДАп 12, 2-3). Тако исто и славни Павле, много пута би предаван, и доведен до смртне опасности, и много пострадао, и хвалио се многим гоњењима и невољама, у томе истом граду (Риму) би му глава мачем одсечена; који је, у ономе чиме се хвалио, (у томе) и завршио. Јер је и у Дамаску био спуштен ноћу преко зида у котарици, те избегао из руку онога који је тражио да га ухвати (2Кор 11, 23-33). Јер предстојеће дело Апостолима је било: најпре да проповедају Јеванђеље, и да уче речи Божијој, чиме су, утврђујући браћу да „остану у вери“, говорили (им) и то: да нам „кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије“ (ДАп 14, 21-22). Јер нису тражили своју корист, него многих, да се спасу (1Кор 10, 33). И много би им се имало о овоме говорити, да би по Речи (Божјој) поступали, кад нам, како вели Апостол, „не би недостало времена казивати“ (Јев 11, 32).
Καὶ τοῖς δὲ ὡς ἂν ἐξ ὕπνου ἑαυτοὺς παραπηδῶσιν εἰς τὸν ἀγῶνα, ὠδίνοντα καὶ μέλλοντα ἑλκύσαι, ἑαυτοῖς δὲ πειρασμὸν ἐπισπασαμένοις θαλαττομαχίας καὶ πολλῆς κυματώσεως, μᾶλλον δὲ καὶ τοῖς ἀδελφοῖς προσεκκαίουσιν ἄνθρακας ἁμαρτωλῶν, καὶ αὐτοῖς κοινωνητέον, ἅτε δὴ ἐν ὀνόματι Χριστοῦ παρερχομένοις εἰς τοῦτο· εἰ καὶ μὴ προσέχουσιν αὐτοῦ τοῖς λόγοις, διδάσκοντος προσεύχεσθαι μὴ εἰσελθεῖν εἰς πειρασμόν, καὶ πάλιν ἐν εὐχῇ λέγειν τῷ Πατρί· Καὶ μὴ εἰσενέγκῃς ἡμᾶς εἰς πειρασμόν, ἀλλὰ ῥῦσαι ἡμᾶς ἀπὸ τοῦ πονηροῦ∙ ἴσως δὲ καὶ ἀγνοοῦσι τὰς πολλάκις γινομένας ἀναχωρήσεις τοῦ οἰκείου δεσπότου καὶ διδασκάλου ἡμῶν ἀπὸ τῶν θελόντων ἐπιβουλεύειν καὶ ὅτι ἔσθ΄ ὅτε, οὐδὲ παρρησίᾳ περιεπάτει δι᾽ αὐτούς, καὶ ὅτι καὶ ὅτε ὁ καιρὸς τοῦ πάθους αυτοῦ προσήγγισεν οὐχ ἑαυτὸν παρέδωκεν, ἀλλ' ἐδέξατο, ἕως ἦλθον ἐπ' αὐτὸν μετὰ μαχαιρῶν καὶ ξύλων· λέγει οὖν πρὸς αὐτούς· Ὡς ἐπὶ λῃστὴν ἐξήλθετε μετὰ μαχαιρῶν καὶ ξύλων συλλαβεῖν με; οἳ καὶ παρέδωκαν αὐτόν, φησι, Πιλάτῳ. Καθ' ὁμοιότητα γοῦν αὐτοῦ καὶ οἱ κατὰ σκοπὸν αὐτοῦ βαίνοντες πεπόνθασι, μεμνημένοι τῶν θείων αὐτοῦ λόγων, δι᾽ ὧν, ἐπιστηρίζων ἡμᾶς περὶ τῶν διωγμῶν, λέγει· Προσέχετε ἑαυτοῖς, παραδώσουσι γὰρ ἡμᾶς εἰς συνέδρια καὶ ἐν ταῖς συναγωγαῖς αὐτῶν μαστιγώσουσιν ἡμᾶς. Παραδώσουσι δὲ εἶπεν, ἀλλ' οὐχὶ ἑαυτοὺς παραδώσετε· καὶ ἐπὶ ἡγεμόνας δέ, φησί, καὶ βασιλεῖς ἀχθήσεσθε διὰ τὸ ὄνομά μου, ἀλλ' οὐχὶ ἑαυτοὺς ἄξετε. Ἐπεὶ καὶ μεταπηδᾶν ἡμᾶς βούλεται ἀπὸ τόπων εἰς τόπους διωκομένους διὰ τὸ ὄνομα αὐτοῦ, ὡς πάλιν ἀκούομεν αὐτοῦ λέγοντος· Καὶ ὅτε διώκουσιν ὑμᾶς ἐκ τῆς πόλεως ταύτης, φεύγετε εἰς τὴν ἑτέραν. Οὐ γὰρ θέλει αὐτομολεῖν ἡμᾶς πρὸς τοὺς τοῦ διαβόλου ὑπασπιστὰς καὶ δορυφόρους, ὅπως μὴ καὶ πλειόνων θανάτων αἴτιοι αὐτοῖς γινώμεθα, ὡς ἄν καταναγκάζοντες αὐτοὺς μᾶλλον κατατραχύνεσθαι καὶ τελεσιουργεῖν τὰ θανατηφόρα ἔργα, ἀλλ' ἐκδέχεσθαι καὶ προσέχειν ἑαυτοῖς, γρηγορεῖν τε καὶ προσεύχεσθαι, ἵνα μὴ εἰσέλθωμεν εἰς πειρασμόν. Οὕτω Στέφανος πρῶτος κατ' ἴχνος αὐτοῦ μαρτύριον ἀναδεξάμενος, ἐν Ἱεροσολύμοις συναρπασθεὶς ὑπὸ τῶν παρανόμων καὶ ἀχθεὶς ἐν τῷ συνεδρίῳ, λιθοβολούμενος ἐν ὀνόματι Χριστοῦ, ἐδοξάσθη παρακαλῶν καὶ λέγων· Κύριε, μὴ στήσῃς αὐτοῖς τὴν ἁμαρτίαν ταύτην. Οὕτως Ἰάκωβος δεύτερος, συλληφθεὶς ὑπὸ Ἠρώδου, μαχαίρᾳ τὴν κεφαλὴν ἀπετμήθη. Οὕτως ὁ πρόκριτος τῶν ἀποστόλων Πέτρος, πολλάκις συλληφθεὶς καὶ φυλακισθεὶς καὶ ἀτιμασθείς, ὕστερον ἐν Ῥώμῃ ἐσταυρώθη. Ὁμοίως καὶ ὁ περιβόητος Παῦλος, πλεονάκις παραδοθεὶς καὶ ἕως θανάτου κινδυνεύσας, πολλά τε ἀθλήσας καὶ καυχησάμενος ἐν πολλοῖς διωγμοῖς καὶ θλίψεσιν, ἐν τῇ αὐτῇ πόλει καὶ αὐτὸς μαχαίρᾳ τὴν κεφαλὴν ἀπετμήθη, ὃς ἐν οἷς ἐκαυχήσαντο κατέληξεν· ὅτι καὶ ἐν Δαμασκῷ σπυρίδι ἐχαλάσθη διὰ τοῦ τείχους νυκτός, καὶ ἐξέφυγε τὰς χεῖρας τοῦ ζητοῦντος αὐτὸν πιάσαι. Τὸ γὰρ προκείμενον ἦν αὐτοῖς, ἐν πρώτοις εὐαγγελίζεσθαι καὶ διδάσκειν τὸν λόγον τοῦ Θεοῦ, ἐν οἷς ἐπιστηρίζοντες τοὺς ἀδελφοὺς ἐμμένειν ἐν τῇ πίστει, καὶ τοῦτο ἔλεγον, ότι διὰ πολλῶν θλίψεων δεῖ ἡμᾶς εἰσελθεῖν εἰς τὴν βασιλείαν τοῦ Θεοῦ. Ἐζήτουν γὰρ οὐ τὸ ἑαυτῶν συμφέρον, ἀλλὰ τὸ τῶν πολλῶν, ἵνα σωθῶσι. Καὶ ἦν πολλὰ λέγειν αὐτοῖς εἰς ταῦτα πρὸς τὸ κατὰ λόγον πράσσειν, εἰ μή, ὡς λέγει ὁ ἀπόστολος, ἐπιλείψῃ δ' ἂν ἡμᾶς διηγουμένους ὁ χρόνος.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
Анк. 3: Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
Анк. 5: А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
Петр. Алек. 8: Онима пак који су били предани (на муке) и пали су, али су дошли сами на подвиг (Мучеништва) исповедајући да су хришћани, и бачени са мукама у тамницу, праведно је у радости срца оснаживати их и (с њима) у свему општити: и у молитвама, и у Причешћу Тела и Крви Христове, и у утеси речју (=проповеди), да, борећи се још енергичније, удостоје се и они „награде вишњега звања“ (Фил 3, 14). Јер, вели (Писмо), „седам пута ће праведник пасти, и опет ће устати“ (Приче 26, 16); што, кад би ово учинили сви који су пали, показали би најсавршеније и свесрдачно покајање.
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Зонара: Только что вставшие от сна, и особенно если они еще полусонные, имеют смысл неустановившийся, но смущенный и нетвердый. С таковыми сравнил сей священномученик тех, которые бросаются на подвиг, то есть не благоразумно, но дерзко и не осмотрительно отдают себя на подвиг, «когда он еще не открылся, а готовился привлещи их», то есть когда он еще не обнаружился явно, но замышлялся относительно их и готовился, то есть медлил привлечь их к борьбе; но они сами подвергают себя искушению, или, лучше сказать, распаляют для других верных угли грешников, то есть казни от мучителей. Но хотя (святый отец) и обвиняет поступающих таким образом, тем не менее повелевает верным быть с ними в общении, потому что, говорит, они приступают к нему во имя Христа, то есть имея дерзновение ко Христу, или избирая подвиг за имя Христово; хотя, конечно, они поступают и несогласно с Его учением, потому что Он учит просить: «не введи нас во искушение», или не знают, что Господь уклонялся от зломыслящих против Него, а иногда и не ходил явно, и не Сам предал себя на страдания, но был предан, и заповедал ученикам своим, во время гонения, бегать из города в город, а не приходить самовольно к мучителям, дабы не сделаться для них виновниками большого числа убийств, как бы поощряя их к истязаниям благочестивых. В доказательство (святый отец) приводит пример апостолов Стефана и Иакова и первоверховных Петра и Павла.
Валсамон: Только что вставшие от сна, и особенно если они еще полусонные, имеют смысл неустановившийся, но смущенный и нетвердый. С таковыми сравнил сей священномученик тех, которые бросаются на подвиг, то есть не благоразумно, но дерзко и не осмотрительно отдают себя на подвиг, «когда он еще не открылся, а готовился привлещи их», то есть когда он еще не обнаружился явно, но замышлялся и готовился, то есть медлил привлечь их к борьбе; но они сами подвергают себя искушению или, лучше сказать, распаляют для других верных угли грешников, то есть казни от мучителей. Но хотя (святый отец) и обвиняет поступающих таким образом, тем не менее повелевает верным быть с ними в общении, потому что они выступили на подвиг за Христа, хотя и не знали, что Он учит просить: «не введи нас в искушение», и что Он не Сам предал Себя, но был предан; (учит также) не приходить самовольно к мучителям, дабы не сделаться для них виновниками большего числа убийств, как бы поощряя их к истязаниям благочестивых. Правило приводит и разные примеры из Писания.