Августин (Свети) епископ, местобљуститељ Нумидијске области, рече: Удостојте да се одреди ово: да оне, који су доследно, због својих преступâ били искључени из Цркве, ако неки епископ или презвитер прими у општење (κοινωνίαν = communionem), нека још и он потпадне истој кривици (= осуди), заједно са онима који избегавају (да изврше) канонску одлуку свога епископа. Сви епископи рекоше: угодно је свима.
Αὐγουστῖνος ἐπίσκοπος, τοποτηρητής τῆς Νουμιδικῆς χώρας, εἶπε· Τοῦτο ὁρίσαι καταξιώσατε, ὥστε τοὺς ἀξίως τῶν οἰκείων ἐγκλημάτων ἀπὸ τῆς Ἐκκλησίας διωχθέντας, ἐάν τις ἐπίσκοπος ἢ πρεσβύτερος δέξηται εἰς κοινωνίαν, καὶ αὐτὸς ἔτι μὴν τῷ ἴσῳ ἐγκλήματι ὑπεύθυνος φανῇ, ἅμα τοῖς τοῦ οἰκείου ἐπισκόπου τὴν κανονικὴν ψῆφον ἀποφεύγουσιν. Ἀπὸ πάντων τῶν ἐπισκόπων ἐλέχθη· Πᾶσιν ἀρέσκει.
Ап. 11: Ако се неко, будући клирик, буде заједно молио са свргнутим (клириком) као са клириком, нека се и он свргне.
Ап. 12: Ако неки клирик, или лаик (=верник), који је одлучен (од Цркве), или је непријемљив (ἄδεκτoς = недостојан за примање у клир), пошавши у други град буде (тамо) примљен без препоручног писма, Нека буде одлучен и примаоц и примљени.
Ап. 13: Ако ли је (већ) био одлучен, нека му се продужи одлучење (ἀφορισμός), као ономе који је слагао и обмануо (ἀπατήσαντι = преварио) Цркву Божију.
Ап. 32: Ако је неки презвитер или ђакон одлучен од (свог) епископа, таквога не сме примати други (епископ) него само онај који га је одлучио, осим у случају кад умре епископ који га је одлучио.
Ап. 33: Нека се не прима нико од страних епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, без препоручног писма; а кад такво писмо поднесу, нека се просуди (добро) о њима, те ако су проповедници Благочешћа (εὐσεβείας = Православља), нека се приме; ако ли нису, пошто им се даде колико им је нужно (за пут), не треба их примати у општење; јер много шта бива по заносу (κατὰ συναρπαγὴν = по обмани).
I Вас. 5: О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
IV Вас. 11: Одређујемо да сви сиромашни и који потребују помоћи добијају, после проверавања, за пут само писма, то јест Црквена мирна, а не препоручна; јер препоручна писма треба давати само оним лицима која су под надзором (ἐν ὑπολήψει = зазором?).
IV Вас. 13: Туђи клирици и непознати, у другоме граду, без препоручних писама свога епископа, не могу никако и нигде да богослуже (λειτουργεῖν).
Трул. 17: Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су хиротонисани, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо: да од месеца јануара минулог четвртог индикта (ἐπινομήσεως) ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу, без писменог отпуста свога епископа, да буде прибројан у другој Цркви; иначе, који од сада ово не буде држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио.
Антиох. 1: Сви који се дрзну повредити одредбу (τὸν ὅρον = зaповѣдь) Светог и Великог Сабора одржаног у Никеји (З25. г.), у присуству Благочестивости најбогољубивијег цара Константина, о Светоме Празнику спасоносне Пасхе, да буду изопштени и одстрањени (ἀκοινωνήτους καὶ ἀποβλήτους = нєприобьщеньномъ и отъвьржєномъ) из Цркве, ако остају свадљивије противни ономе што је добро одређено. И ово буди речено за лаике. Ако ли се ко од предстојника Цркве, епископ или презвитер или ђакон, после ове одредбе усуди да, на развраћање народа и на узнемиравање Цркава, издваја насамо, и са Јудејима светкује Пасху, таквога Свети Сабор већ од сада сматра отуђеним од Цркве. Јер не само што је себи узрочник греха, него је и многима узрок кварежи и пропасти. И не само да (Сабор) њих свргава из Литургије (= свештене Службе), него и оне који се, после (њиховог) свргнућа, усуде општити са њима. А ови свргнути да се лише и спољне части, коју (Црквени) свети канон (ὁ ἄγιος κανών = с҃тъıи канонъ) и Божје свештенство ужива.
Антиох. 4: Ако неки епископ, свргнут од Сабора, или презвитер или ђакон од свог епископа, дрзне се да врши нешто од свештене службе (λειτουργίας), по претходној навици, било да је епископ, или презвитер или ђакон, такав не може имати ни на другоме Сабору наде за васпостављење, нити може имати места одбрани; него и све који с њиме буду општили треба искључити из Цркве, а особито ако, дознавши за осуду изречену противу поменутих, дрзну се да с њима опште.
Антиох. 7: Не треба примати никога од странаца без мирног писма (ἄνευ εἰρηνικῶν = мирнаго посланиѧ).
Антиох. 8: Сеоски презвитери не могу издавати канонска писма, него само да пишу посланице оближњим епископима, док беспрекорни хороепископи могу издавати мирне посланице.
Сард. 13: Осија епископ рече: И ово нека је свима угодно: Да, ако неки ђакон, или презвитер, или неко од клирикâ, буде одлучен (ἀκοινώνητον = безъ обьщєниѧ), па прибегне другоме епископу који га познаје, а који зна да је од свога епископа одлучен од општења, не треба овај (епископ) да чини увреду епископу и брату своме, пружајући овоме општење. А ако се дрзне да то учини, нека зна да мора одговарати пред епископима кад се саберу (на Сабор). Сви епископи рекоше: Ова одлука ће и мир свагда сачувати, и очуваће слогу свију (τὴν πάντων ὁμόνοιαν = бьсѣхъ ѥдиномъıслиѥ).
Лаод. 41: Да свештено лице, или клирик, не треба (као такво) да путује без епископовог налога.
Лаод. 42: Да свештена лица, или клирици, не треба да путују без канонских писама.
Картаг. 23: Такође, епископи да не одлазе преко мора, него само одлуком свога Првопрестолнога (τῆς πρώτης καθέδρας = primae sedis = пьрвааго сѣдалища) епископа у свакој области, то јест, осим ако изузетно не добију од Првенствујућега (епископа = митрополита), такозвани отпусни, потписани лист или препоруку.
Картаг. 106: Би угодно (одредити): да, кад било ко хтедне поћи на Двор (цару), Да буде представљен у отпусници (ἐν τῇ ἀπολυτικῇ = in formata = препоруци) упућиваној Римској Цркви, и да отуда опет добије отпусницу (= препоруку) за Двор. Зато, ако добивалац отпуснице само за Рим, прећути потребу због које му треба отићи на Двор, па хтедне отићи право на Двор, нека се лиши општења (κοινωνίας). Ако се пак тамо, у Риму, појави изненадна нужда да пође на Двор, нека ту нужду пријави Римском епископу, и нека донесе препис од истог Римског епископа. Отпуснице пак, што издају својим клирицима, Првенствујући или било који епископи, нека имају (назначен) дан Пасхе. А ако није још познат дан Пасхе те године, нека се придода (дан) прошлогодишње (Пасхе), као што се обично пише у световним актима: „после конзулства“. Угодно би још и то: да послани местобљуститељи (= заступници) са овог часног Сабора, противу Донатиста, и незнабожаца, и заблуда њихових, затраже од најславнијих царева све што увиде да је корисно. Још би угодно, тражењем свих епископа: да се на свим посланицама које треба издати од овога Сабора, потпише само твоја Светост. И потписаше, Аврелије, епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
[Сабор против незнабожаца и јеретика]
За време Васа и Филипа, најславнијих конзула, пре 16 календа јула (= 16. јун 408), у Картагени, у дворани Реституте Цркве. На овом Сабору примише посланство Реститутос и Флорентије, епископи, против незнабожаца и јеретика, у оно време када бише убијени Севир и Макарије, и, због кривице ових (= незнабожаца и јеретика) Еводије, Теасије и Виктор, епископи, бише заклани.