Што се принесе с разлогом за Жртву (Св. Евхаристије), пошто се потроши што је потребно за (Свете) Тајне, клирици нека поделе (остатак), али оглашени нека од тога не једе или пије, него само клирици и са њима браћа верници.
Τὰ προσφερόμενα εἰς λόγον θυσίας, μετὰ τὰ ἀναλισκόμενα εἰς τὴν τῶν μυστηρίων χρείαν, οἱ κληρικοὶ διανεμέσθωσαν· καὶ μήτε κατηχούμενος ἐκ τούτων ἐσθιέτω ἢ πινέτω, ἀλλὰ μᾶλλον οἱ κληρικοὶ καὶ οἱ σὺν αὐτοῖς πιστοὶ ἀδελφοί.
Ап. 3: Ако неки епископ, или презвитер, против установе (τὴν διάταξιν = уредбе) Господње о жртви (Мт. 26, 26-29), принесе на Олтару (=Жртвенику) [Божијем] друго нешто, као мед или млеко, или уместо вина приправљени сикер (=опојно пиће), или птице, или какве животиње, или воће, противно установи, осим у своје време ново жито или грожђе, нека се свргне (καθαιρείσθω). Није дозвољено доносити на Жртвеник ишта друго, осим уља за свећњаке и тамјана, у време Светога Приноса (= Евхаристије, Литургије).
Ап. 4: Првина сваког другог плода нека се шаље епископу и презвитерима, али не Жртвенику (=Олтару). А јасно је да ће епископ и презвитери поделити (их) и ђаконима и осталим клирицима.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 41: Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима (τῶν πραγμάτων = имовини). Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о стварима (τῶν χρημάτων = новцима), тако да се по његовој власти све управља, те да преко презвитерâ и ђаконâ раздаје потребитима (=сиромасима), са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце (τῶν ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν = за браћу госте), тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да „који Олтару служе, од Олтара нека се хране“; а ни војник никад о своме трошку не носи оружје противу непријатеља (Левит. 18, 1-3; 1Кор. 9, 7. 13).
Гангр. 7: Ако ко хоће да узима црквене плодове (καρποφορίας ἐκκλησιαστικάς = плодоносиѧ црквьнаѧ = првине плодова доношене Цркви), или да их раздаје ван Цркве, без сагласности епископа или онога коме је то поверено (= Црквеног економа), и неће да поступа по сагласности његовој, нека је анатема.
Гангр. 8: Ако неко плодове (доношене Цркви), раздаје или узима, без епископа, или онога који је постављен за управљање доброчинством (εὐποιίας =милостъıнѧ) , нека је, и који (тако) раздаје и који прима, анатема.
Картаг. 37: У Светим Тајнама (= Евхаристије) ништа више не приносити осим Тела и Крви Господње, као што је и Сам Господ предао, то јест: хлеба и вина с водом помешаног (Мт. 26, 26–28; Лк. 22, 19–20). Првина пак, било мед или млеко, по обичају, нека се приноси у један одређени дан, као тајанствено знамење младенаца. И премда се углавном у Жртвеник (= Олтар) приноси, али да има посебно благосиљање, да се разликује од (Свете) Тајне Тела и Крви Господње. Ништа пак друго од првина нека се не приноси, него (само први плодови) од грожђа и пшенице.
Валсамон: Если из того, что приносится верными для жертвы, остается что нибудь после употребления для божественных Таин, то эти остатки, говорит, должны быть разделяемы между клириками, так чтобы были съедаемы и выпиваемы ими и верными мирянами; оглашенным же не должно давать из этого ничего. Ибо поелику принесено было к жертвеннику и частицы этого приношения взяты были для божественных даров и освящены, то каким образом что-нибудь из этого будет дано для употребления несовершенным? А приносится для жертвы хлеб и вино, ибо приносить к жертвеннику что нибудь другое не позволяется. Прочти 3-е Апостольское правило и трулльского, так называемого 6-го собора 28-е правило.