Онима пак који су били предани (на муке) и пали су, али су дошли сами на подвиг (Мучеништва) исповедајући да су хришћани, и бачени са мукама у тамницу, праведно је у радости срца оснаживати их и (с њима) у свему општити: и у молитвама, и у Причешћу Тела и Крви Христове, и у утеси речју (=проповеди), да, борећи се још енергичније, удостоје се и они „награде вишњега звања“ (Фил 3, 14). Јер, вели (Писмо), „седам пута ће праведник пасти, и опет ће устати“ (Приче 26, 16); што, кад би ово учинили сви који су пали, показали би најсавршеније и свесрдачно покајање.
Τοῖς δὲ παραδεδομένοις καὶ ἐκπεπτωκόσι, τοῖς τε αὐτοῖς προσεληλυθόσιν εἰς τὸν ἀγῶνα καὶ ὁμολογοῦσιν εἶναι χριστιανοῖς, εμβεβλημένοις τε ἐν τῇ φυλακῇ μετὰ βασάνων, εὔλογόν ἐστιν ἐν ἀγαλλιάσει καρδίας συνεπισχύειν καὶ κοινωνεῖν ἐν πᾶσιν, ἔν τε ταῖς προσευχαῖς καὶ τῇ μεταλήψει τοῦ σώματος καὶ τοῦ αἵματος τοῦ Χριστοῦ καὶ τῇ παρακλήσει τοῦ λόγου, ἵνα εὐτονώτερον ἀγωνισάμενοι καταξιωθῶσι καὶ αὐτοὶ τοῦ βραβείου τῆς ἄνω κλήσεως. Καὶ γὰρ ἑπτάκις, φησί, πεσεῖται ὁ δίκαιος καὶ ἀναστήσεται· ὅπερ, εἰ καὶ πάντες οἱ ἐκπεπτωκότες πεποιήκασι, τελειοτάτην καὶ ὁλοκάρδιον μετάνοιαν ἐνεδείξαντο.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
Анк. 3: Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
Петр. Алек. 9: И са онима који, као да су се из сна пренули, и ускочили у подвиг (страдања), које се тек спрема и наићи ће, па су себи навукли искушење морске битке и велике буре, те су још више и браћи (хришћанима) „распаљивали угљевље грешникâ“ (Проп 8, 13), и са њима треба општити, јер су у Име Христово приступали овоме (Исповедништву), мада нису пазили на речи Његове, Који учи „молити да се не падне у искушење“ (Мт 26, 14), и опет да у молитви говоримо Оцу: „И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога“ (Лк 11, 4). А можда и не знају да је њихов Домовладика и Учитељ наш (Христос) често се уклањао од оних који су хтели да Му науде, и да је бивало некад да због њих „није ходио јавно“ (Јн 11, 54); и да, и када се приближило време Његова страдања, није Сам Себе предао, него је чекао док нису дошли на Њега с ножевима и моткама. „Тада им рече: Зар сте као на разбојника изишли са ножевима и са моткама да Ме ухватите?" (Мк 14, 48); који Га онда, вели (Јеванђелист), предадоше Пилату. Слично пак Њему пострадаше и они који су истом Његовом циљу стремили, памтећи Божанствене речи Његове, којима утврђујући нас у гоњењима, говори: „Чувајте се, јер ће вас предати на судове, и по зборницама својим биће вас“ (Мт 10, 17). Рече: предаће (вас), а не: предајте се сами. „И пред кнезове, вели, и цареве водиће вас због имена Мога“ (Мт 10, 18), а не: сами себе водите. Зато хоће и да ми прелазимо из једног места у друго, гоњени због Имена Његовог, као што опет чујемо да Сâм каже: „А кад вас гоне из једнога града, бежите у други“ (Мт 10, 23). Јер не жели да се ми сами предајемо оружницима и копљаницима ђавола, да им не будемо узрочници многих смрти, као принуђујући их да се већма разжешћују и врше смртоносна дела, него да чекамо и пазимо на себе, и „бдијемо и молимо се, да не допаднемо у искушење“ (Мт 26, 41). Тако Стефан, који је први по Његовим стопама примио Мучеништво, у Јерусалиму је зграбљен од безаконика и поведен на синедрион (=суд), и каменован за Име Христово, прославио се молећи и говорећи: „Господе, не прими им ово за грех“ (ДАп 7, 60). Тако и Јаков други, ухваћен од Ирода, би по глави мачем посечен. Тако и Петар, изабрани међу Апостолима, више пута хватан, и тамничен, и ружен, најпосле у Риму би разапет (ДАп 12, 2-3). Тако исто и славни Павле, много пута би предаван, и доведен до смртне опасности, и много пострадао, и хвалио се многим гоњењима и невољама, у томе истом граду (Риму) би му глава мачем одсечена; који је, у ономе чиме се хвалио, (у томе) и завршио. Јер је и у Дамаску био спуштен ноћу преко зида у котарици, те избегао из руку онога који је тражио да га ухвати (2Кор 11, 23-33). Јер предстојеће дело Апостолима је било: најпре да проповедају Јеванђеље, и да уче речи Божијој, чиме су, утврђујући браћу да „остану у вери“, говорили (им) и то: да нам „кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије“ (ДАп 14, 21-22). Јер нису тражили своју корист, него многих, да се спасу (1Кор 10, 33). И много би им се имало о овоме говорити, да би по Речи (Божјој) поступали, кад нам, како вели Апостол, „не би недостало времена казивати“ (Јев 11, 32).
Вас. Вел. 3: Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека буде искључен из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаикâ, нека се не лишава општења (κοινωνίας = у Евхаристији). Јер је стари канон (=правило) да они који падну са (свога) степена, подвргавају се само тој врсти казне, следујући (Свети Оци) отпочетка, како мислим, ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). И због неког другога разлога: што они који су у реду лаика, избацивани са места верних, опет се (по покајању) примају на место са кога су пали, док ђакон једном (за свагда) има трајну казну свргнућа, па пошто му се ђаконство (никад) не враћа, зато се само на тој казни стало. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитије излечење: удаљење од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу тела и сваким кроз уздржање овладавањем собом (δουλαγωγίας), одступи од насладâ које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ свога излечења. Зато, треба да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας); а у погледу оних који не прихватају крајност (τὴν ἀκρότητα), треба следити преданом обрасцу.
Зонара: А если некоторые были указаны и преданы мучителям, или сами предались и уклонились от мученичества, быв побеждены казнями и не вынося страданий и мучений в темницах; потом возобладали над падением и исповедали, что они – христиане, за что и были ввержены в темницы и потерпели мучения: таковых святый (отец) признает праведным принимать с радостью, и усиливать, то есть подкреплять и ободрять их к исповеданию, и быть в общение с ними во всем – как в молитвах, так и в причащении Тайн, и посредством слова утешать, то есть возбуждать их к мученичеству, дабы они были постояннее в подвиге и удостоились небесного царствия. Но чтобы за то, что они пали, принеся жертву, некоторые не сочли их недостойными принятия, приводить и свидетельство от Писания: седмижды, то есть много раз, падет праведный и восстанет (Притч. 24, 16). И если бы, говорит, это сделали и все уклонившиеся от исповедания, то есть возобладали над падением и пред лицем мучителей исповедали себя христианами, то явили бы всем совершеннейшее покаяние.
Валсамон: Некоторые были указаны и преданы мучителям, или предали себя добровольно; но, быв побеждены казнями, уклонились от мученичества; потом, раскаявшись и признав благое, исповедали, что они христиане, за что и были ввержены в темницы и потерпели мучения. Таковых святый (отец) признает справедливым принимать с радостию, укреплять в православной вере, иметь общение с ними как в молитвах, так и в причащении Тайн, и посредством слова убеждать, дабы были постояннее в подвиге и удостоились небесного царствия. Но чтобы за то, что они пали, принеся жертву, кто нибудь не признал их недостойными принятия, приводит и свидетельство от Писания: седмижды, то есть много раз, падет праведный и восстанет (Притч. 24, 16). И если бы, говорит, это сделали и все уклонившиеся от исповедания, то есть возобладали над падением и пред лицем мучителей исповедали себя христианами, то явили бы тем совершеннейшее покаяние. Итак, различие между тем, о чем говорится в настоящем правиле, и тем, что содержится в первом, состоит в том, что там уклонившиеся по причине мучений не обратились пред мучителями к исповеданию веры; а здесь уклонившиеся вследствие мучений, по благому раскаянию, исповедали Христа пред мучителями, и потому не считаются падшими.