Ако неки клирик, или лаик (= верник), однесе из Свете Цркве восак или уље, нека буде одлучен, и да (враћајући) дода петину уз то што је узео.
Ако који клирик, иди свјетовњак, понесе из свете цркве воска или уља, нека се одлучи, и петероструко нека поврати од онога колико је узео.
Εἴ τις κληρικός, ἢ λαϊκός, ἀπὸ τῆς ἁγίας ἐκκλησίας ἀφέληται κηρόν, ἢ ἔλαιον, ἀφοριζέσθω, καὶ τὸ ἐπίπεμπτον προστιθέτω μεθ᾿ οὗ ἔλαβεν.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 73: Посвећени сасуд златни или сребрни, или тканину (из Цркве), нека нико не узима за сопствену употребу, јер је то безаконо. А који се у томе затече, нека се казни одлучењем.
Антиох. 25: Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све потребите (= сиромашне) са сваком побожношћу и страхом Божјим (εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ = благобоѧзньствъмь и страхом Божиѥмь), и, ако треба, нека и сâм по потреби узима (од тога) за своје нужне потребе, и за гостопримство стране браће код себе, тако да ни у чему не трпи оскудицу, сходно Божанственом Апостолу, који говори: „Кад имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни“ (1Тим. 6, 8). Ако ли се овим (епископ) не задовољи, него претвори те ствари у сопствене потребе, и приходима Цркве или плодовима (Црквених) њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт (над истима) преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима Црквени рачуни (τοὺς λόγoυς = приходи) потајно буду оштећени, такав (епископ) мора да одговара пред обласним Сабором. А ако и иначе буде оклеветан епископ или презвитери са њиме, да за себе узимају оно што Цркви припада, то јест од њива или од неког другог Црквеног прихода, тако да сиромаси буду оштећени, и клевета и зао глас пада на рачун (τῷ λόγῳ – Црквени) и на оне који тако управљају, такви нека буду исправљени како долично Свети Сабор (о томе) просуди.
Прводруги 10: Који себе предадоше страстима, не само што се не боје казне од Свештених Канона, него се дрзнуше и да их изигравају. Јер их изврћу, и према својој острашћеној вољи кваре (= фалсификују), тако да ревновањем страсти (τῇ φιλοτιμίᾳ τῆς ἐμπαθείας = острашћеном амбицијом), по речима Григорија Богослова (Беседа 22, 7), не само да им зло бива без одговорности, него се сматра и божанственим. Јер Апостолски канон (73) говори: „Посвећени сасуд златни или сребрни, освећени, или тканину, нека нико не узима за своју (домаћу) употребу, јер је то безаконито; а који се у томе затече, нека се казни одлучењем“. Наводећи ово за оправдање својих безакоња, кажу да не треба сматрати достојним свргнућа оне који часни покривач Свете Трпезе прекрајају у свој хитон (= огртач), или неку другу одежду (= одећу), па чак ни оне који Свети Путир - о безбожности! - или Часни Дискос, или томе слично, узимају за своју потребу, или злоупотребљавају; јер, веле, канон наређује да они, који у томе погреше, имају подлећи одлучењу, а не свргнућу. Али, ко ће поднети тако велику злоупотребу и безбожност?! Јер канон подвргава одлучењу оне који и само узму на употребу посвећену ствар, а не који их у потпуну отмицу присвоје, а ови ослобађају свргнућа, и оне који грабе и светогрдно краду Светиње над Светињама, и оне који Часне Дискосе употребљавају за служење при јелу, или Свете Путире оскврњују, по сопственом суду сматрају несвргнутима. Мада је то јавно оскврњење, и очито је да они који то чине потпадају не само под свргнуће, него тим преступом падају у највећу безбожност. Зато Свети Сабор одреди: да они који, ради своје користи, приграбе, или преокрену на несвету употребу, Свети Путир, или Дискос, или кашичицу (за Причешће), или часни Прекривач (Св. Престола), или такозвани Воздух, или просто било шта од свештених и светих Сасуда или Одежда у Олтару (= Жртвенику), буду подвргнути потпуном свргнућу (= рашчињењу). Јер, једно је оскврнити, а друго покрасти Светиње. Оне, пак, који узимају себи или другима ради несвете употребе неке Сасуде или Одежде, које су ван Олтара (= Жртвеника), њих и канон одлучује, а ми с њиме (заједно) одлучујемо; а оне који сасвим приграбљују, подвргавамо осуди крадљиваца Светиње.
Григ. Ниски 8: Крађа светиње сматрана је у старом (Св.) Писму (ИсНав 7, 1) ништа мање подношљива (=снисходљива) од убиства, јер се подједнако подвргавао каменовању, и онај који је ухваћен у убиству, као и онај који би отео оно што је Богу заветовано (=приложено). У обичају пак Црквеном, не знам како, настала је нека попустљивост и снисхођење, тако да се сматра за очишћење од овакве болести (нешто) сношљивије, јер је предање Отаца одредило краће време епитимије него за прељубу. А при свакој врсти греха треба пре свега гледати (=сагледавати) на то: какво је расположење леченога, а не сматрати време довољним за лечење. Јер какво лечење бива од времена? Него гледати на добру вољу (τὴν προαίρεσιν = расположење) онога који кајањем себе лечи? Ово ти, човече Божији, сабравши са великом марљивошћу из приручнога (што нађох), зато што треба одазвати се заповести браће, усрдно шаљемо. А ти немој престати приносити уобичајене молитве Богу за нас, јер си дужан, као благодарни син, твојим молитвама неговати старца (τὴν γηροκομίαν) који те је по Богу родио, сходно заповести која наређује: поштовати родитеље (своје), „да ти добро буде и будеш дуговечан на земљи“ (2Мојс 20, 12). Јасно је пак да ћеш примити ово писмо, као свештеничко знамење (σύμβολον), и нећеш презрети овај гостопримни дар (τὸ ξένιον), макар и био мањи од твоје великоумности (μεγαλοφυίας = великодушности).
Аристен: Похищающий воск, или елей церковный отлучается, с возвращением в пятеро против похищенного. Полный текст правил требует, чтобы возвращаемо было не в пятеро против похищенного, а только самое похищенное и еще пятая часть оного.
Валсамон: Правило говорит, что всякий верный, взявший из церкви воск, или елей отлучается. Но не подумай, чтобы это взятие означало кражу. Ибо взявший воск или елей церковный с таким намерением должен быть подвергнут наказанию, как святотатствующий. А скажи, что здесь наказывается тот, кто просто взял и обратил на обыкновенное употребление, принесенное Богу, будет ли таковый иметь право настоятеля в храме, или будет лицем служебным в нем.