О онима које треба рукополагати, нека буде овакав образац: да се све свештенство сагласи и изабере (га), и тада епископ нека провери, па кад се сагласи свештенство, нека га рукоположи усред Цркве, у присуству народа и са оглашавањем (= гласним исказом) епископа, да би могао и народ посведочити му. А рукоположење да не бива скривено (= тајно), јер кад Црква има мир (тј. кад није гоњена) долично је да се рукоположења обављају у Цркви у присуству Светих (= верника). А у одређеној области (ἐν τῇ ἐνορίᾳ = у нурији = у епархији), ако има неких који су општили (с јеретицима), нека се други не рукополажу по сагласности (ταῖς γνώμαις =мишљењу) тих који су општили (с јеретицма), него (тек) пошто истински православни клирици провере, и опет у присуству епископа и оглашавању (њега) присутном народу, да се не би само догодио неки пропуст (περιδρομή = омашка, грешка).
Περὶ τῶν ὀφειλόντων χειροτονεῖσθαι, οὗτος ἔστω τύπος, ὥστε πᾶν τὸ ἱερατεῖον συμφωνεῖν καὶ αἱρεῖσθαι, καὶ τότε τὸν ἐπίσκοπον δοκιμάζειν καί, συναινοῦντος αὐτῷ τοῦ ἱερατείου, χειροτονεῖν ἐν μέσῃ τῇ ἐκκλησίᾳ, παρόντος τοῦ λαοῦ καὶ προσφωνοῦντος τοῦ ἐπισκόπου, εἰ καὶ ὁ λαὸς δύναται αὐτῷ μαρτυρεῖν. Χειροτονία δὲ λαθραίως μὴ γινέσθω, τῆς γὰρ Ἐκκλησίας εἰρήνην ἐχούσης, πρέπει παρόντων τῶν ἁγίων τὰς χειροτονίας ἐπὶ τῆς ἐκκλησίας γίνεσθαι. Ἐν δὲ τῇ ἐνορίᾳ, εἰ μὲν κοινωνήσαντές εἰσί τινες ταῖς τῶν κοινωνησάντων γνώμαις, μὴ ἄλλως χειροτονείσθωσαν, ἀλλὰ τῶν ἀληθῶς ὀρθοδόξων κληρικῶν δοκιμαζόντων, παρόντος πάλιν τοῦ ἐπισκόπου, καὶ προσφωνοῦντος παρόντι τῷ λαῷ, μόνον ἵνα μὴ περιδρομή τις γένηται.
Ап. 2: Презвитера и ђакона и остале клирике нека рукополаже један епископ.
I Вас. 9: Ако су неки непроверено постављени за презвитере, или (претходно) испитивани исповедише своје грехе, па и признавши их, људи, идући противу канона, положише на њих руке, такве (иако рукоположене) канон не допушта (да остану у клиру). Јер беспрекорност тражи Католичанска Црква (1Тим. 3, 2).
Вас. Вел. 89: Много ме жалости што су напуштени канони Отаца и што је свака тачност Цркава изагнана, те се бојим да постепено, ако таква немарност буде напредовала овим путем, не дођу у потпуни неред ствари Цркве. Стари обичај, који је владао (ἐμπολιτευομένη = живоущии = практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, (тек) проверавајући (=испитујући) са сваком тачношћу, примао, и веома су разабирали сво њихово владање: да ли нису клеветници, да нису пијанице, да нису склони кавгама, и да ли васпитавају своје млађе, како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр 12, 14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих сведока, и о томе обавестивши епископа (= Митрополиша, тј. надлежног епископа над хороепископима), тада (тако) убрајали (тога) (црквено)служитеља у ред свештенства. Сада пак, као прво, ви сте мимоишли нас (= Митрополита), и нисте пристали ни да нас (о томе) известите, присвојивши себи сву власт. Затим, потпуно занемаривши ту ствар, допустили сте презвитерима и ђаконима да кога они хоће, без испитивања живота, по пристрасности, или по сродству, или по неком другом пријатељству, уводе у Цркву недостојне. Зато се много (црквено)служитеља броји у свакоме селу, а ниједан није достојан литургисања Жртвенику (= служења Олтару), као што ви сами сведочите, немајући људи при изборима. Пошто, дакле, видим ствар да надаље немилосрдно (ἀνήκεστον = неизлечиво) напредује, особито сада кад многи, бојећи се мобилисања (у војску), увлаче се у службу (Црквену), нужно сам предузео да обновим каноне Отаца, и пишем вам да ми пошаљете попис (црквено)служитеља свакога села, и од кога је уведен, и каквога је живота. А имајте и ви код себе (тај) попис, да се могу ваши пописи упоређивати са онима што се код нас чувају, и да нико не може да себе накнадно уписује, када хоће. Тако, дакле, после првога индикта, ако су неки уведени од стране презвитера, нек буду враћени међу лаике, и нека изнова буде од вас испитивање; па ако су достојни, нека се вашом одлуком примају, пошто ћете очистити Цркву уклањајући из ње недостојне. А убудуће, испитујте достојне и примајте их, али (их) немојте убројати (у клир) док нама не доставите (списак); иначе знајте да ће бити (опет) лаик који буде примљен у (црквену) службу без наше сагласности.
Валсамон: Дает устав относительно имеющих быть рукоположенными в клир, и говорит, что имеющий быть рукоположенным должен быть избираем, то есть должен получить единогласное одобрение от всего собора священнослужителей; когда же получит такое одобрение, тогда должен быть испытываем епископом, и если ему этот человек покажется годным для рукоположения, рукополагается с согласия священства и в присутствии народа. А почему сказал: «рукополагается с согласия священства»? Так как он был избран собором священнослужителей, то согласие их на (самое) рукоположение не представляется уже необходимым; но вероятно после избрания прошло некоторое время, в течение которого избравшие имеющего быть рукоположенным узнали нечто такое, что возбраняло ему рукоположение. Поэтому-то и сказал, что они дают согласие и в то время, как он рукополагается, и что епископ и тогда обращается к народу, спрашивая, свидетельствует он о нем, как о достойном рукоположения? Тайных же рукоположений совершать не дозволяет. Ибо, говорит, поелику церковь пребывает в мире, то есть поелику ныне, по прекращении ересей, народ не разделен на части; но все принадлежат к православной части, то и все должны быть одного мнения и рукоположения должны быть совершаемы в церкви в присутствии святых, то есть верных; а святыми назвал верных, заимствовав это (выражение) от божественного Павла; ибо и он так в своих посланиях называет верных. Но все это он говорит, по-видимому, о находящихся в городах. А о тех, которые находятся в селениях, говорит, что поелику многие даже против воли вступали в общение с еретиками, а из таких многие имели общение с верными (Вальсамон неверно передает здесь смысл правила; последнее говорит об имевших духовное общение с теми, которые открыто сообщались с еретиками. Сравни 2-е правило. Примечание редактора.) в мыслях, то есть снисходили им, соглашались с ними: то если из них кто нибудь имеет принять рукоположение в клир, не иначе должен быть рукополагаем, как после испытания несомненно православными клириками, в присутствии епископа, обращающегося и к народу, как выше сказано. А это, говорит, должно быть для того, чтобы не последовало какого нибудь уклонения от правого пути, то есть обмана и похищения (рукоположений) и чтобы не был рукоположен кто нибудь такой, кто не здраво мыслит о вере.