А слободни (тј. господари тих слугу), нека се за три године испитују у кајању, и као претварајући се (=лицемери), и као принудитељи једнаких (себи) слугу (όμοδούλους = ) да Принесу жртву, пошто су (тиме) преступили (заповест) Апостола, који хоће да господари чине исто што и слуге, „остављајући (настрану) претњу, и знајући, вели (Апостол), да је и наш и њихов Господар на небесима, и нема код Њега Гледања на лице“ (Еф 6, 9). А ако сви имамо једнога Господара, Који не гледа на лице, јер „све је и у свима Христос, и у варварима, и у Скитима, у слугама и слободнима“ (Кол 3, 11), треба да гледају шта су учинили, хотећи да спасу своју душу, а слуге своје увукли у идолопоклонство, могући да учине да и они избегну, да су „пружили њима правду и једнакост“, као што опет Апостол каже (Кол 4, 1).
Οἱ δὲ ελεύθεροι, ἐν τρισὶν ἔτεσιν ἐξετασθήσονται ἐν μετανοίᾳ, καὶ ὡς ὑποκρινάμενοι καὶ ὡς καταναγκάσαντες τοὺς ὁμοδούλους θῦσαι, ἅτε δὴ παρακούσαντες, τοῦ ἀποστόλου, τὰ αὐτὰ θέλοντος ποιεῖν τοὺς δεσπότας τοῖς δούλοις, ἀνιέντας τὴν ἀπειλήν, εἰδότας, φησίν, ὅτι καὶ ἡμῶν καὶ αὐτῶν ὁ Κύριός ἐστιν ἐν οὐρανοῖς καὶ προσωποληψία παρ' αὐτῷ οὐκ ἔστιν. Εἰ δέ ἕνα Κύριον ἔχομεν πάντες ἀπροσωπόληπτον, ἐπεὶ καὶ πάντα καὶ ἐν πᾶσιν ἐστιν ὁ Χριστός, ἔν τε βαρβάροις καὶ Σκύθαις, δούλοις καὶ ἐλευθέροις, σκοπεῖν ὀφείλουσιν ὃ κατειργάσαντο, θελήσαντες τὴν ψυχὴν ἑαυτῶν σῶσαι, τοὺς δὲ συνδούλους ἑαυτῶν ἑλκύσαντες ἐπὶ είδωλολατρίαν, δυναμένους καὶ αὐτοὺς ἐκφυγεῖν, εἰ τὸ δίκαιον καὶ τὴν ἰσότητα ἦσαν αὐτοῖς παρασχόντες, ὡς πάλιν ὁ ἀπόστολος λέγει.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
Анк. 1: За презвитере, који су принели жртву (идолима), а затим се повратили (вери), не на лукав начин, него од истине; нити су имали претходна договарања (са световним властима) те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а у ствари су само привидно и формом приведени, – (Сабор) одреди: да такви могу уживати част (презвитерског) седишта, али не могу приносити (Евхаристију), ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити.
Анк. 6: За оне који су под (простом) претњом мучења и одузимања имања, или прогонства, попустили и принели жртву (идолима), и до сада се нису покајали, нити обратили, а сада су у време Сабора приступили и на мисао обраћења дошли, — (Сабор) одреди: да буду до Великога Дана (Пасхе) примљени да слушају (Св. Писмо), а после Великога Дана, да три године припадају (са покајницима), и затим друге две године да буду у општењу (молитава верних), али без Причешћа, и тако да дођу до Савршеног (= Причешћа), те (тим начином) испуне сву шестогодишњицу (кајања). А ако су неки примљени у покајање пре овог Сабора, нека им се од тога времена рачуна шестогодишњица (кајања). Ако ли им се деси опасност и близина смрти, услед болести, или неког другог разлога, нека се приме под условом.
Петр. Алек. 5: Онима пак који су се претварали (=одглумили) - као Давид који се правио луд да не погине, не будући луд (1Цар 21, 13; Пс 33) - и нису просто потписали за одречење (од Христа), него, налазећи се у великој тескоби, као паметна и разборита деца међу децом неразборитом, изиграше намере непријатеља, те су или прошли мимо жртвеникâ (идолских), или као да су руком потписали, или су уместо себе ставили незнабошце, - мада су неки од Исповедникâ, као што чух, и праштали таквима, јер су особитом богобојазношћу избегли да својим рукама ложе ватру и не каде нечистим демонима, пошто их је, дакле, завела неразумност кад су то учинили, - нека им се ипак наложи шест месеци обраћења кроз покајање. Јер ће тако и сами имати већу корист, проучавајући Пророчку реч и говорећи: „Дете нам се роди, и Син нам се даде, Коме је власт на рамену, и назваће се Име Његово Анђео Великога Савета“ (Ис 9, 6). Који (Син), као што знате, у шестом месецу зачећа оног другог детета (= Јована претече), које је унапред проповедало пред лицем доласка Његовог покајање за опроштај грехова, зачео се и Он да проповеда покајање (Лк 1, 17. 26. 76-78; 3, 3; Мк 1, 2-4. 14-15). Јер чујемо обојицу, да најпре проповедају не само о покајању, него и о Царству Небеском, које, као што научисмо, „унутар нас јесте“ (Лк. 17, 21), тиме што је „близу нас реч којој верујемо устима нашим и срцем нашим“. О чему кад се и они подсете, научиће се да „устима својим исповедају да је Исус Христос Господ, верујући у срцу своме да Га је Бог васкрсао из мртвих“, то јест чујући да се „срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење“ (Рим 10, 8-10).
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Зонара: А свободных, то есть господ тех рабов, которые были принуждены принести жертву, подвергает епитимии на трехлетие, как за то, что они притворно показали, что принесли жертву и, по-видимому, совершенно преклонились, так и за то, что принудили принести жертву своих сорабов, преслушав Апостола, повелевающего послабляти рабам прещение (Еф. 6, 9), так как и господа суть рабы Господу и сорабы своим слугам: сами они позаботились спасти свою душу, а сорабов вовлекли в идолослужение, между тем как они могли избежать этого.
Валсамон: А свободных, то есть господ тех рабов, которые были принуждены принести жертву, подвергает епитимии на трехлетие, как за то, что они притворно показали, что принесли жертву и, по-видимому, совершенно преклонились; так и за то, что принудили принести жертву своих сорабов, преслушав Апостола, повелевающего послабляти рабам прещение (Еф. 6, 9), так как и господа суть рабы Господу и сорабы своим слугам: сами они позаботились спасти свою душу, а сорабов вовлекли в идолослужение, между тем как они могли избежать этого.