А који су уместо себе потурили слуге хришћане (да принесу жртву идолима), па те слуге, налазећи се под влашћу и на неки начин као заробљени од господарâ, присиљени претњом од њих и због страха од њих, дошли су до тога и пали (у идолопоклонство), нека они (=слуге) једну годину покажу дела покајања, учећи се убудуће, да као слуге Христове „творе вољу Божију“ и Њега се од Господа, био слуга или слободан“ (Еф 6, 6-9).
Τοῖς δὲ δούλους χριστιανοὺς ἀνθ' ἑαυτῶν ὑποβεβληκόσιν, οἱ μὲν δοῦλοι, ὡς ἂν ὑποχείριοι ὄντες, καὶ τρόπον τινὰ καὶ αὐτοὶ φυλακισθέντες ὑπὸ τῶν δεσποτῶν, καταπειληθέντες τε ὑπ᾽ αυτῶν καὶ διὰ τὸν φόβον αὐτῶν εἰς τοῦτο ἐλελυθότες καὶ κατολισθίσαντες, ἐν ἐνιαυτῷ τὰ τῆς μετανοίας ἔργα δείξουσι, μανθάνοντες τοῦ λοιποῦ, ὡς δοῦλοι Χριστοῦ, ποιεῖν τὸ θέλημα τοῦ Θεοῦ καὶ φοβεῖσθαι αὐτόν, ἀκούοντες μάλιστα ὅτι ἕκαστος, ἐάν τι ποιήσῃ ἀγαθόν, τοῦτο κομιεῖται παρὰ Κυρίου, εἴτε δοῦλος, εἴτε ἐλεύθερος.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
Анк. 3: Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Зонара: Некоторые подставляли вместо себя приносить жертву своих рабов – христиан, даже против воли их. Итак, святой отец определяет, что рабы, хотя они принесли жертву, быв вынуждены приказом господ, а не по собственной воле, должны проводить год в покаянии и узнать, что, будучи верными, они суть рабы Христа и должны более бояться Его, и что каждый, по великому Апостолу, еже аще сотворит, примет, аще раб, аще свободь. (Еф. 6, 8).
Валсамон: Рабов, идоложертвовавших по приказу и угрозе господ, святой отец подвергает епитимии на год; ибо оказывает снисхождение им, как повиновавшимся господам, и не назначает тяжкого наказания. Но так как они скорее рабы Христовы и должны более бояться Его, то подвергает их умеренной епитимии. Ибо, говорит, каждый, по великому Павлу, еже аще сотворит, примет, аще раб, аще свободь. (Еф. 6, 8).