Фортунат епископ рече: На пређашњим Саборима (= Сабор 390. г., правило 3) сећамо се да је одређено: да Свето Миро, или измирење (= примање) покајникâ, или посвећење девојакâ, местâ, Цркавâ, не могу вршити презвитери. Ако ли се неко затече да то чини, шта треба о њему одредити? Аврелије епископ рече: Ваше је достојанство чуло предлог брата и саслужитеља нашег Фортуната, шта кажете на то? Сви епископи рекоше: да спремање Светога Мира, и посвећење девојака, не могу чинити презвитери, нити може презвитер на јавном богослужењу (δημόσιαν λειτουργίαν = publica missa = людьскоѥ слоужєниѥ) да некога помири. Ово би угодно свима.
Φορτουνάτος ἐπίσκοπος εἶπεν· Ἐν ταῖς προλαβούσαις συνόδοις μεμνήμεθα ὁρισθέντα, ὥστε χρῖσμα, ἢ καταλλαγὴν μετανοούντων, ἢ κορῶν καὶ τόπων καὶ ναῶν καθιέρωσιν ὑπὸ πρεσβυτέρων μὴ γίνεσθαι. Ἐὰν δέ τις ἀναφυῇ τοῦτο πράττων, τί δὲ περὶ τούτου ὁρίσαι; Αὐρήλιος ἐπίσκοπος εἶπε· Τὸ ὑμέτερον ἀξίωμα ἤκουσε τὸ ἀνενεχθὲν παρὰ τοῦ ἀδελφοῦ καὶ συλλειτουργοῦ ἡμῶν Φορτουνάτου· τί πρὸς ταῦτα λέγετε; ᾽Απὸ πάντων τῶν ἐπισκόπων ἐλέχθη, χρίσματος ποίησιν καὶ κορῶν καθιέρωσιν ὑπὸ πρεσβυτέρων μὴ γίνεσθαι, μήτε δὲ καταλλάξαι τινὰ εἰς δημοσίαν λειτουργίαν πρεσβυτέρῳ ἐξεῖναι. Τοῦτο πᾶσιν ἀρέσκει.
Ап. 52: Ако неки епископ, или презвитер, не прими онога који се обраћа (= каје) од греха, него га одбије, нека буде свргнут; јер тиме жалости Христа, Који је рекао: Радост бива на небу за једнога грешника који се каје (Лк. 15, 7; Мр. 2, 17).
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
I Вас. 13: За оне пак (од наведених), који буду на самрти, чуваће се и сада стари и канонски закон, тако да: ако је неко на исходу (живота), нека не буде лишен последњег и најпотребнијег напуства (ἐφοδίου = Причешћа). Али ако се, као већ оплакан и удостојен Причешћа, поврати опет међу живе, такав нека буде само у молитви са онима који су у (пуном) општењу. И уопште, о свакоме који је на исходу (живота), а тражи учешће (= Причешће) у Евхаристији, епископ, после провере, нека му подели од Приноса (= Причешћа Литургије).
I Вас. 19: О бившим Павлијанистима, који су затим прибегли Католичанској (= Саборној = Православној) Цркви, донета је одредба да они свакако морају бити изнова крштени (ἀναβαπτίζεσθαι = пакы крьштеномъ). Ако су неки од њих у претходном времену припадали (њиховом) клиру, ако се покажу (да су били) беспорочни и беспрекорни, пошто се изнова крсте нека буду рукоположени од епископа Католичанске Цркве. А ако их испитивање нађе да су недостојни, треба их свргнути (из клира). Исти ће се овај образац држати и за ђаконисе, и уопште за све који припадају клиру. А споменусмо овде ђаконисе које су по оделу такве, али пошто немају ни неко полагање руку (χειροθεσίαν), зато се уопште могу бројати у лаике.
III Вас. 7: Кад је ово прочитано (тј. Никејски Символ вере), Свети је Сабор одредио да нико не сме износити, то јест писати или састављати, другу веру осим одређене од Светих Отаца, сабраних у Никеји са Светим Духом (ДАп. 15, 29). Који се, пак, усуде да другу веру састављају, то јест проносе је и пружају онима који желе да се обрате познању Истине, било из Јелинства (= паганства), или из Јудејства, или из било које јереси, такви, ако су епископи или клирици, епископи бивају туђи епископства, а клирици клира; а ако су лаици, бивају анатемисани. На исти начин, ако се неки открију (између њих), било епископи или клирици или лаици, да верују или уче о оваплоћењу Јединороднога Сина Божијега оно што стоји у изложењу (вере несторијанске) које је поднео (Сабору) презвитер Харисије, то јест: погане и развраћене догмате Несторијеве који су ту приложени, нека подлегну одлуци овог Светог и Васељенског Сабора, то јест: да епископ буде лишен епископства и свргнут, а клирик такође да буде искључен из клира; а ако је неко лаик, нека и он буде анатемисан, као што је напред речено.
IV Вас. 16: Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
Трул. 4: Ако се неки епископ или презвитер или ђакон или ипођакон или чтец или појац или вратар, смеша са женом Богу посвећеном, нека се свргне, јер је невесту Христову оскврнио; а ако је лаик, нека буде одлучен.
Трул. 31: Клирици који служе Литургију [или крштавају] у богомољама што се налазе по кућама, одређујемо да то чине са одобрењем месног епископа; према томе, који клирик не буде ово тако држао, нека буде свргнут.
Трул. 92: За отмичаре женâ, под изговором супружанства, или судеонике (у томе), или сагласне са отмичарима, одреди Свети Сабор (Халкидонски 27): ако су клирици, да буду збачени са свога степена; а ако су лаици, да буду анатемисани.
Трул. 102: Они који су од Бога добили власт дрешења и везивања (епископи – Мт. 18, 18), треба да гледају на каквоћу греха и готовост онога који је сагрешио, и тако да одговарајући лек примењују на болест, да не би, употребљавајући у оба случаја несразмерност, болесник био лишен спасења. Јер болест греха није проста, него различна и многоврсна и израста многе штетне огранке, од којих се зло нашироко разлива и напредује, док се снагом лекара не заустави. Зато онај који лекарску науку у Духу (Светом) пројављује, најпре треба да (добро) размотри расположење грешника, и да ли он стреми ка здрављу, или, напротив, својим поступцима призива против себе болест, и да гледа како се (болесник) у међувремену стара о своме понашању, па, ако се лекару не противи и душевну рану прилаганим лековима не повећава, тако онда да одмерава милосрђе по вредности. Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу (ἡγεμονίαν = руковођење, тј. епископу), сваки је смисао (λόγος =слово = разлог, циљ) у томе: да се поврати залутала овца (Лк. 15, 4) и змијом рањена (= отровно уједена) излечи, те нити падне низ урвине (= стрмине) очајања, нити да попусти узду до животне распуштености и презривости, него треба свакако на један начин: било строгим и љућим лековима, било блажим и кроткијим – зауставити обољење (τοῦ πάθους = страсть =страдање, патологију), и постарати се да рана зарасте, опробавајући (=проверавајући) плодове покајања и мудро руководећи (οἰκονομοῦντι = съмотрѧщюоумоу = економишући) човека позванога ка Вишњој светлости. „Треба, дакле, да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας = объıчаю); а у погледу оних који не прихватају крајност, треба следити преданом обрасцу“, као што нас учи Свети Василије (канон 3).
VII Вас. 7: Божанствени је Апостол Павле рекао: „Неких су људи греси познати унапред, а неких иду за њима“ (1Тим. 5, 24). Јер, гресима који су пре почињени, следе други греси после њих. Тако су и за безбожном јереси Хришћаноклеветника (= Иконобораца) следовала друга безбоштва. Јер, као што су ликове часних Икона уклонили из Цркве, (тако) су и друге неке (добре) обичаје напустили, које треба обновити, и тако их по писаном и неписаном законодавству држати. Који су, дакле, часни Храмови освећени без Светих моштију Мученика, одређујемо да се Мошти у исте положе са уобичајеном молитвом. А ко освећује Храм без Светих Моштију, нека буде свргнут, јер је преступио Црквена Предања.
Лаод. 48: Да треба оне који се просвећују (Крштењем), после Крштења помазати Небеским Помазањем (= Светим Миром) да буду удеоници (μετόχους = причастьникомъ) Царства Христова (Јевр. 3, 1. 14).
Картаг. 7: Аврелије епископ рече: Ако се неко нађе у (смртној) опасности и замоли да буде помирен Светом Жртвенику (= Олтару Цркве), а епископ је одсутан, презвитер је дужан да уобичајено запита епископа, и тако ће, по његовој поруци (= наредби), измирити онога у опасности. Ову пак ствар дужни смо спасоносним саветом потврдити. Сви епископи рекоше: Угодно је што је ваша Светиња изволела да нам неопходно помогне.
Картаг. 43: За оне који се кају, сходно разлици грехова, нека се судом епископа одређује време кајања; а презвитер без сагласности епископа нека не измирује покајника, осим ако је прека потреба, у одсуству епископа (= канон 7). Онога пак кајућег се, чији је преступ био јаван и разглашаван, који је узмутио сву Цркву, на њега нека се рука (измирења) ставља пред апсидом (= вратима Цркве) (тј. да сви виде).
Картаг. 44: Да посвећене девојке, када се одвајају од отаца који су их чували, нека се старањем (τῇ προνοίᾳ = providentia = промъıшлѥниѥмь) епископовим, или у његовом одсуству презвитеровим, поверавају најчеститијим женама, или ако живе заједно да се међусобно чувају, да не би, посвудним шетањем, нанеле штету угледу Цркве.