Зато, пошто се ваша једнодушност заједно са мном сећа да је на пређашњем Сабору (= 1. Сабор 401. г. - в. канон 47) одређено: да деца крштена код Донатистâ, која још нису могла знати погубност њихове заблуде, пошто достигоше доба способно за мишљење (λoγισμoῦ rationis = помъıсла) , и познавши Истину, узгнушали су се њихове покварености, такви да се примају у распрострањену по свему свету Католичанску (= Православну) Божју Цркву, по староме чину кроз полагање руку (на њих); те назив пређашње заблуде не треба да спречава да се она приме у ред клира, када приступајући с вером признају за своју Истиниту Цркву (Православну), и у њој, поверовавши Христу, примише Свештене Тајне Свете Тројице (τῆς Τριάδος τὰ ἁγιάσματα = Trinitatis sacramenta = Троицѣ освѧщенъıѩ), које су све очевидно истините, и свете, и божанствене, и у њима се налази сва нада душе. И мада претходна дрскост јеретика особито настојаше да под именом истине пружа нека супротна схватања, ове Тајне, пошто су сасвим једноставне, као што учи Свети Апостол, говорећи: „Један Бог, једна вера, једно крштење“ (Еф. 4, 5), те оно што треба само једном давати, не треба (изнова) понављати; него кад они анатемишу само име заблуде, треба их полагањем руке примити у Једину Цркву, која је, као што је речено, Голубица (чиста) (Пес. 2, 10) и једина Мајка хришћана, у којој се спасоносно примају вечне и животворне Свете Тајне (τα ἁγιάσματα = sacramenta), које упорно остајућима у јереси наносе велику казну осуде, тако да оно што им је било светлије, да су хтели следити у Истини ка вечном животу, то њима, док су у заблуди, бива мрачније и већма за осуду. Од овога су неки избегли и познали правилност (τὰ εὐθύτατα = ubera / = плодтст, богатство/) Католичанске Матере Цркве, и у све ове Свете Тајне, љубављу према Истини, поверовали и примили их. Такви, дакле, када провереним добрим животом приступе (Цркви), могу несумњивоиу клир додатно бити примљени за службу Светима (προς ύπουργίαν των άγίων = ad oficum clericatus = на слѣждениѥ /=слоужениѥ/ сватъıихъ); а нарочито при толикој нужди ствари (тј. стањâ) нема га који то неће допустити. Ако ли неки клирици те догме (= Донатиста) зажеле да са својим народом и својим почастима (= чиновима) дођу к нама, који из љубав ка части (= почасти свога чина) саветују (народ) за живот и руководе га ка спасењу, сматрам да ово треба препустити већем разумевању, да одлуче гореспоменута браћа (у Риму и Милану), да они својим разборитијим саветом спознају разлог нашег предлога, и удостоје да нас потврде (= увере): да на корист (нашу) о овој ствари ми одредимо. А само се задовољавамо, односно крштених у детињству, да, ако им је угодно, сагласе се са нашим извољењем да се такви хиротонишу (у клир). Све, дакле, што смо претходно закључили са најсветијим епископима, нека ваше часно Братство са мном заједно пресуди да треба чинити.
Διὸ ἐπειδὴ ἐν τῇ ἀνωτέρω συνόδῳ ὁρισθὲν μέμνηται ἅμα ἐμοὶ ἡ ὑμετέρα ὁμοψυχία, ὥστε τοὺς παρὰ τοῖς Δονατισταῖς μικροὺς βαπτιζομένους καὶ μηδέπω δυναμένους γινώσκειν τῆς πλάνης αὐτῶν τὸν ὄλεθρον, μετὰ τὸ εἰς κεῖραν λογισμοῦ δεκτικὴν παραγενέσθαι, ἐπιγνωσθείσης τῆς ἀληθείας, τὴν φαυλότητα ἐκείνων βδελυττομένους πρὸς τὴν καθολικὴν τοῦ Θεοῦ Ἐκκλησίαν, τὴν ἀνὰ πάντα τὸν κόσμον διακεχυμένην, τάξει ἀρχαίᾳ διὰ τῆς ἐπιθέσεως τῶν χειρῶν ἀναδεχθῆναι τοὺς τοιούτους ἐκ τοῦ τῆς πλάνης ὀνόματος μὴ ὀφείλειν ἐμποδίζεσθαι εἰς τάξιν κληρώσεως, ὁπόταν τὴν ἀληθινὴν ἐκκλησίαν ἰδίαν ἑαυτῶν ἐλογίσαντο τῇ πίστει προσερχόμενοι καὶ ἐν αὐτῇ, τῷ Χριστῷ πιστεύσαντες, τῆς Τριάδος τὰ ἁγιάσματα ὑπεδέξαντο, ἅτινα πάντα ἀληθῆ καὶ ἅγια καὶ θεῖα εἶναι δῆλόν ἐστι καὶ ἐν τούτοις πᾶσαν τὴν τῆς ψυχῆς ἐλπίδα ὑπάρχειν. Κἄν εἰ τὰ μάλιστα οὖν καὶ ἡ τῶν αἱρετικῶν προληφθεῖσα τόλμα, τῷ ὀνόματι τῆς ἀληθείας ἐναντιούμενά τινα παραδιδόναι προπετεύεται, ταῦτα ἐπειδὴ ἁπλᾶ εἰσιν, ὡς διδάσκει ὁ ἅγιος ἀπόστολος λέγων· Εἷς Θεός, μία πίστις, ἕν βάπτισμα· καὶ τὸ ὀφεῖλον προσάπαξ δίδοσθαι, ἐπαναληφθῆναι οὐκ ἔξεστιν, ἀναθεματιζομένου τοῦ τῆς πλάνης ὀνόματος, διὰ τῆς ἐπιθέσεως τῆς χειρὸς ἀναδεχθῶσιν εἰς τὴν μίαν Ἐκκλησίαν, τήν, ὡς εἴρηται, περιστερὰν καὶ μόνην μητέρα τῶν χριστιανῶν, ἐν ᾗ τὰ ἁγιάσματα σωτηριωδῶς αἰώνια καὶ ζωτικὰ περιλαμβάνονται· ἅτινα τοῖς ἐπιμένουσιν ἐν τῇ αἱρέσει μεγάλην τῆς καταδίκης τὴν τιμωρίαν πορίζουσιν, ἵνα, ὅπερ ἦν αὐτοῖς ἐν τῇ ἀληθείᾳ πρὸς τὴν αἰώνιον ζωὴν ἀκολουθητέον φωτεινότερον, τοῦτο γένηται αὐτοῖς ἐν τῇ πλάνῃ σκοτεινότερον καὶ πλέον καταδεδικασμένον, Ὅπερ τινὲς ἔφυγον καὶ τῆς Ἐκκλησίας τῆς καθολικῆς μητρὸς τὰ εὐθύτατα ἐπιγνόντες, πάντα ἐκεῖνα τὰ ἅγια μυστήρια φίλτρῳ τῆς ἀληθείας ἐπίστευσαν καὶ ὑπεδέξαντο. Τοῖς οὖν τοιούτοις, ὅταν δοκιμὴ χρηστοῦ βίου προσέλθῃ, ἀναμφιβόλως καὶ κλῆρος πρὸς ὑπουργίαν τῶν ἁγίων προσκυρωθήσεται· καὶ μάλιστα ἐν τῇ τοσαύτῃ τῶν πραγμάτων ἀνάγκῃ, οὐδείς ἐστι ὁ μὴ τοῦτο παραχωρῶν. Εἰ δέ τινες τοῦ αὐτοῦ δόγματος κληρικοί, μετὰ τοῦ πλήθους καὶ τῶν τιμῶν αὐτῶν πρὸς ἡμᾶς ἐλθεῖν ποθήσουσιν, οἵτινες τῷ ἔρωτι τῆς τιμῆς συμβουλεύουσι πρὸς ζωὴν καὶ κατέχουσι πρὸς σωτηρίαν, ἀλλὰ τοῦτο καταλειπτέον κρίνω τῃ μείζονι κατανοήσει, ψηφισομένων τῶν προλεχθέντων ἀδελφὡν, ἵνα τῇ συνετωτέρᾳ αὐτῶν βουλῇ τῆς ἡμετέρας αναφορᾶς τὸν λόγον διαγνῶσι καὶ ἡμᾶς βεβαιῶσαι καταξιώσωσιν εἰς τὸ ὀφεῖλον περὶ τούτου τοῦ πράγματος παρ' ἡμῶν τυπωθῆναι. Μόνον δὲ περὶ τῶν ἐν νηπιότητι βαπτισθέντων ἀρκούμεθα, ἵνα, εἰ ἀρέσκει αὐτοῖς, τῇ ἡμετέρᾳ συναινέσωσι προαιρέσει περὶ τοῦ χειροτονεῖσθαι τούτους. Πάντα τοίνυν, ἅ ἀνωτέρω συνηγάγομεν παρὰ τοῖς ἀγιωτάτοις ἐπισκόποις, πρακτέα εἶναι δικαιοῖ ἅμα ἐμοὶ ἡ ἔντιμος ὑμῶν ἀδελφότης.
Ап. 46: Епископа, или презвитера, који признају крштење или жртву (=принос, Литургију) јеретикâ, наређујемо да се свргну. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? или какав удео има верни са неверником (2Кор. 6, 15)?
Ап. 47: Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога који истински има Крштење, или ако не крсти онога који је од нечестивих (τῶν ἀσεβῶν = јеретика) био оскрнављен (лажним крштењем), нека се свргне; јер исмејава Крст и смрт Господњу и не разликује свештенике од псевдо-свештеникâ .
Ап. 68: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, прими од кога друго (= поновно) рукоположење, нека буде свргнут и он и који га је рукоположио; осим ако докаже да је (први пут) имао рукоположење од јеретикâ. Јер који су од таквих (= јеретикâ) крштени или рукоположени, не могу (у таквом стању) бити ни верни(ци) ни клирици.
I Вас. 8: О онима који се некада називају Катари (τοὺς Καθαρούς = Новацијани), а приступају Католичанској (= Саборној) и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањем руку на њих (χειροθετουμένους), тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске (= Православне) и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења – којим (палима) је и време (кајања) одређено и рок (опроштаја) установљен, – тако да ће они (= Катари) у свему следовати догматима Католичанске Цркве. А где се сви они, било у селима, било у градовима, сами (без других) нађу рукоположени, нека они који су у клиру остану у своме чину, а ако неки од њих прилазе (Цркви) тамо где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће (само) презвитерску част, осим ако епископ не изволи да он има удела у части имена (епископског). Ако ли ово није угодно епископу, нека (му) смисли место или хороепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду.
II Вас. 7: Који од јеретикâ приступају Православљу и уделу спасаваних, примамо (их) по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце, и Саватијанце и Новацијане, који се називају катарима и левима, и Тесарескедекатите (=Четрнаест/однев/нике) или Тетрадите, и Аполинаријевце – примамо пошто поднесу писмену изјаву (λιβέλλους - написаниѧ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска и Апостолска Црква; и запечаћујемо их, то јест прво помазујемо Светим Миром чело, очи, ноздрве, и уста и уши, и запечаћујући их говоримо: Печат дара Духа Светога! Евномијанце пак, који се крштавају једним погњурењем, и Монтанисте, који се овде зову Фригима, и Савелијанце, који научавају ијопаторство (υἱοπατορίαν = „синоочинство“ = монархијанизам) и друге неке опачине чине, и све остале јереси – пошто их овде има много, нарочито који долазе из Галатијске земље – све њих, који хоће да приступе Православљу, примамо као Јелине (= многобошце): и први дан их чинимо Хришћанима, други оглашенима, затим их трећи (дан) заклињемо трикратним дувањем у лице и уши, и тако их поучавамо (у вери) и чинимо да дуго времена пребивају у Цркви (= храму) и да слушају Свето Писмо, и тада их крштавамо.
Трул. 95: Оне који се од јеретикâ обраћају Православљу и уделу спасаваних (τῇ μερίδι τῶν σῳζομένων), примамо по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце и Новацијане, који себе називају Катарима и Левима, и Четрнаест(однев)нике, то јест Тетрадите, и Аполинаријевце, — пошто (лично) даду писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска (= Православна) и Апостолска Црква, – примамо запечаћујући их, то јест најпре помазујући Светим Миром чело и очи и ноздрве и уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: „Печат дара Духа Светога!“ А односно Павлијанистâ, који затим прибегоше Католичанској Цркви, одредба је донета: да се они свакако изнова крштавају (ἀναβαπτίζεσθαι = хрьщати отъ начала). Евномијанце пак, који се једним погњурењем крштавају; и Монтанисте, који се овде називају Фригима; и Савелијанце, који исповедају ијопаторство (υἱοπατορίαν = синоочинство) и друге неке злочести чине, и све остале јереси, јер овде их много има, особито долазећих из Галатске стране, све који од њих хоће да прибегну Православљу, примамо као јелине (= незнабошце). И први дан их чинимо хришћанима, други дан оглашенима, затим трећи дан вршимо им заклињања (= егзорцизме = изгоњење демонâ) уз трикратно дување у лице и уши; и тако их поучавамо (у вери), и чинимо да дуже остају у Цркви и слушају (Света) Писма, и тада их крштавамо. И (такође Гностике) Манихејце и Валентинијанце и Маркионисте, и оне долазеће из сличних јереси, примамо као јелине (= незнабошце) и изнова крштавамо. А Несторијанци и Евтихијанци и Севиријанци, и они из сличних јереси, треба да поднесу писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и да анатемишу своју јерес, и (такође) Несторија и Евтиха и Диоскора и Севира (Антиохијског), и остале вође таквих јереси, и оне који исто с њима верују, и све напред споменуте јереси, и тако да примају Свето Причешће.
Картаг. 47: Би угодно (одредити): да упитамо браћу и свештенике наше Сириција и Симплицијана, само за децу (τῶν νηπίων = младунчад) која се крштавају од Донатиста: да ли то што она по својој вољи нису учинила, него по заблуди (њихових) родитељâ, не спречава их да напредују у служењу Светом Жртвенику, када се спасоносном вољом обрате Цркви Божијој. Кад је ово изнето, Хонорат и Урбан, епископи области Мавританије Ситифенске, рекоше: Одавно већ, када смо послани вашој Светости, ми одлажемо да изнесемо наша писма на ово разматрање, јер смо чекали да стигну наша браћа, местобљуститељи (= заступници) Нумидије; али пошто је не мало дана прошло, откако очекивани никако не стигоше, не треба да пренебрегавамо наложено нам од наших саепископа. И зато, браћо, радо примите нашу изјаву: Јер, чули смо о вери изложеној у Никеји. Истинито је оно о Светим (Тајнама) које бивају после јела: да се оне имају приносити, како је достојно, само од људи који нису јели. И тада је (ово) потврђено.
Картаг. 66: После тога, размотривши и просудивши све што се чини да доприноси Црквеној потреби, саизволењем и надахнућем Духа Божијега, изабрасмо да благо и мирољубиво (εἰρηνικῶς = мирно), поступимо са гореспоменутим људима (Донатистима), мада се они (својим) бунтовничким расколом (διχονοία = раздором) отцепљују од јединства Тела Господњег (= Цркве), да би, колико је до нас (= нашим односом), постало сасвим јасно свима, који су у свим областима Африке уловљени у њихово општење и дружбу, каквом су бедном заблудом свезани. Можда, како каже Апостол, кад будемо кротошћу сабирали оне који разне ствари мисле, да ће им Бог дати покајање за познање Истине, и да ће се ослободити из замке ђавола, поробљени њему да чине вољу Његову (2Тим 2, 25–26).
Картаг. 68: На крају, би угодно (установити): да се пошаљу писма браћи и саепископима нашим, а особито Апостолском престолу (Римском), на коме председава споменути достојнопоштовани брат и саслужитељ наш Анастасије (I, папа, 399–402. г.), пошто зна да Африка има велику потребу, да, ради мира и користи Цркве, треба да било који клирици самих Донатиста, кад исправе (своје) хтење (τῆς βουλῆς = consilio = съвѣтоу) и хтедну да пређу у Католичанско (= Саборно) јединство, сходно извољењу сваког Католичанског (= Православног) епископа и савету управљајућега у том месту Црквом, ако се то покаже да доприноси миру хришћана, примити их са њиховим истим почастима (= чиновима), као што је познато да је и у прошла времена тако бивало о овом расколу, као што о томе сведоче примери многих и скоро свију Цркава у Африци, у којима се ова заблуда појавила. (То учинити) не да се овим поништи Сабор, који је о овом питању био у Прекоморским странама (= Италији) него да то (одлучено) остане онима који тако желе прећи у Католичанску Цркву, те да се тиме не учини никаква препрека њиховом јединству (са Црквом). За оне, пак, за које се покаже, да у местима где бораве, сваким начином (настоје) да се оствари и потпомогне Католичанско јединство, ради јавне користи братских душа (своје групе), такве не треба да спречава што је установљено противу њихових почасти (= чинова) на Прекоморском Сабору, јер спасење није искључено ниједном лицу. То јест, да рукоположенима од стране Донатистâ, ако се исправе и хтедну прићи Католичанској (= Православној) вери, не треба, по Прекоморском Сабору, одрећи примање и признање у њиховим почастима (ἐν τιμαῖς = in honoribus = у чиновима), него, већма да се приме они, кроз које бива старање о Католичанском (= Саборном) јединству.
Картаг. 69: Затим би угодно (одредити): да се, кад ово учинимо, из нашег броја пошаљу местобљуститељи (= представници) истим Донатистима, било епископима које имају, било лаицима, да проповедају мир и јединство, без којег није могуће остварити спасење хришћана. Кроз те местобљуститеље (= представнике) нека свима буде познато како они ништа разложно (εὔλoγoν = juste = оправдано) немају да кажу против Католичанске (= Православне) Цркве, а особито ради вернијег осведочења о томе да свима буде јавно (= познато) из грађанских деловодникâ (= записникâ) како су сами они учинили са својим расколницима Максимијанистима. Ту им је од Бога показано, ако хоће да виде, да су се они тада такође неоправдано отцепили од Црквенога јединства, као што кукају да су се сада неоправдано од њих отцепили Максимијанисти. А из броја оних, које су они јавно, влашћу свога збора осудили, после тога су неке примили у њиховим почастима (= чиновима), као и крштење, које су обавили од њих осуђени и свргнути, — да би се показало како се неразумним срцем супротстављају миру Цркве, која је по свему свету распрострањена. Тако поступајући у корист Донатове странке, и не говорећи да се оскврњују општењем са онима које су тако, из нужде мира, себи примили, а са нама се свађају, то јест са Католичанском Црквом, која се простире чак и до последњих крајева земље, и неће да себе критикују због прљавог општења са онима које су сви они претходно осуђивали.
Картаг. 91: Аврелије епископ рече: Што је дошло на разматрање ваше Љубави, сматрам да треба да буде утврђено и Црквеним актима. Јер је обећање свих нас то предложило: да сваки од нас у своме граду сам треба да се састане са вођама Донатиста, или да узме са собом другог суседа (епископа), да се слично у свакоме граду и месту сусретну с њима, посредовањем началника (власти), или (народних) првака у тим местима. Ако је ово угодно свима, нека се искаже. Сви епископи рекоше: Свима је угодно, и сви смо то нашим потписом потврдили. Молимо још, такође, да посланице, које треба од Сабора послати началницима (= власти), твоја Светост потпише уместо свију. Аврелије епископ рече: Ако сматра ваша Љубав, нека се прочита образац тога сусрета са њима, да се, ако је угодно, једног истог тона (= става) у нашем сусрету (с Донатистима) сви држимо. Сви епископи рекоше: Нека се чита. Лето нотарије (= бележник, деловођа) прочита:
Картаг. 93: Подсетник браћи Теасију и Еводију, посланим изасланицима (πρεσβευταῖς = legatis) са Сабора у Картагени (26. јуна 404. г.) ка најславнијим и најблагочестивијим императорима.
„Када с Божијом помоћи приступе најблагочестивијим царевима, нека им покажу на који начин су, савршеном смелошћу, у време Сабора прошле године (403. г.) прваци Донатистâ, посредством градских аката, били подстакнути да се састану (с нама), па ако имају поуздања да бране своје учење, да изаберу из свога броја неколико способних да с нама мирољубиво расправљају, и с хришћанском кротошћу без колебања да покажу, ако нешто истине имају, те да се тиме Католичанска (= Православна = Саборна) искреност, која је одувек светлела ранијим временима, и сада слично познаје кроз незнање и једностраност противника. Но пошто су обузети непоузданошћу, готово ништа нису смели да одговоре. Зато, пошто је епископски и мирољубиви поредак поступања према њима испуњен, а они, не могући да одговоре Истини, окренуше се у грдна насиља, тако да су многе епископе и многе клирике, да о лаицима и не спомињемо, ухватили у заседе, и још су неке Цркве заузели, и друге су, такође, покушали да заузму. Дакле се њихово (= царско) човекољубље мора постарати да Католичанска Црква, која их је у својој благочестивој утроби [латин.: у Христу — in Christo] родила и чврстином вере васпитала, буде још више њиховим старањем заштићена, да не би у њихова благочестива времена дрски људи неким страхом (= претњом) тиранисали (= насиловали) слаби народ, пошто их не могоше убеђивањем навести на зло. Јер познато је, а често је и законима (јавно) проглашено, шта чини проклета маса парацрквено окупљаних (Донатистâ), што је и много пута било осуђено декретима гореспоменутих најблагочестивијих императора. Дакле, противу маније њихове можемо добити Божанску помоћ (од царева), која није необична, нити је по Светоме Писму страна, (на пример) када је Апостол Павле, као што показују истинита Дела Апостолска, војничком помоћу одвратио заверу бунтовникâ (ДАп. 21, 31–36). Ми, зато, ово тражимо: да се неодложно пружи заштита Католичанским редовима (τάξεσι = ordinum = чиновима) Цркава по сваком граду и по разним местима појединих суседних поседа. Уједно и то треба тражити (од царева), да задрже закон издат од њиховог блажене успомене оца Теодосија (Великог: 379–395. г.), о тражењу десет литри злата од јеретика који рукополажу и који се рукополажу, и још исто и од поседникâ (= власникâ зграде) код којих се затече њихов збор. Затим, да нареде да такав закон буде потврђен, тако да важи и против оних чије су заседе посведочењем доказали позваници Католичанске Цркве, да би макар и тим страхом престали од стварања расколâ и од јеретичке покварености они који, и поред сазнања вечне казне (своје), избегавају да се очисте и исправе (од зла јереси). Треба још и то тражити: да се благочестијем њиховим (тј. царева) понови досадашњи закон, који лишава јеретике права да, било по наследству, било завештањем, могу нешто добијати или остављати (тестаментом); и просто речено, да се лише права, било да нешто остављају било да примају, сви који су заслепљени манијом своје пизме, и који желе остати упорни у заблуди Донатистâ. Који пак, разумевањем (Црквеног) јединства и мира, желе себе да исправе, нека им се, без укидања тога закона, отвори могућност добијања наследства, макар им оно било додељено од поклона или наследства још док су били у јеретичкој заблуди, изузимајући, наравно, оне који, кад их позваше на суд, (тек) тада одлучише да треба да се обрате у Католичанску Цркву. Јер о таквима (пре) треба веровати да су, не из страха Небеског суда, него из лакомства за земаљском коришћу, зажелели Католичанско (= Црквено) јединство. У свему овоме потребна је помоћ од власти сваке дотичне области. И друго било шта, ако местобљуститељство (= заступништво) схвати да може допринети Црквеној користи, дајемо им пуномоћје да (то) слободно предузму и изведу“.
И уз ово би угодно (одредити): да се са нашег Сабора пошаљу писма најславнијим царевима и властима које владају, којима се они извештавају да смо ове местобљуститеље од нас послали високом Двору сагласношћу свију нас. Но пошто је временски касно да се сви ми под тим писмима потпишемо, да се не би иста писма оптеретила потписима свакога од нас, то молимо, брате Аврелије, да твоја Љубав изволи потписати се на њима у име свију нас.
И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали потписаше.
Треба још, такође, послати писма и (обласним) начелницима, да, док Господ не удостоји да нам поврати местобљуститеље (= заступнике), доделе заштиту Католичанској Цркви преко градских поглавара и управитељâ насељâ.
Још треба придодати и за Еквитија: да се дрскост његова изагна у оним управним местима, у којима он својата за себе свештеничко право од старатеља Цркве Хипонске. А и епископу Римске Цркве треба послати писма, препоручујући му местобљуститеље (= изасланике); а и другим (епископима) где се цар налази. И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. И остали тако исто потписаше.
Картаг. 94: Да се из свих области пошаље слободно местобљуститељство (= представништво) на Сабор. Поручено је да се пошаљу местобљуститељи и грамате Мизонију, да су дужни послати слободно представништво; да, пошто је само у Картагени било сједињење (Донатистâ с Црквом), да се пошаљу писма начелницима да и у осталим областима и градовима исти начелници нареде да се подржи старање о јединству; да се у Картагени од Цркве, у име целе Африке, пошаљу у (царски) Двор, заједно са писмима епископа, захвалности што су прогнани Донатисти.
Прочитана бише писма папе Инокентија (I, 402–417. г.), да епископи не могу како било прелазити на другу страну мора (у Италију), што је исто потврђено одлукама епископâ.
Да се, ради изјаве захвалности због прогнања Донатистâ, пошаљу у (царски) Двор два клирика Картагенске Цркве.
Картаг. 99: Да и они, наиме, народи (= верници) који се враћају од Донатистâ, и који су, без сагласности Сабора, стекли своје епископе, несумњиво требају бити удостојени да их (и даље) имају. А који народи (= верници) имађаху епископа, и по његовој смрти не хтедоше (више) свога епископа имати, него (хтедоше) да се придруже и припадну управи неког другог (Православног) епископа, то им не треба одрећи. Уз то још и ово је изнето; да епископи (Донатисти), који су, пре но што је донет царски закон о јединству, обратили Католичанској Цркви народе (= вернике) које су имали, такви (их) требају задржати (под собом); а после закона о сједињењу и надаље, све Цркве и управе њихове, и ако можда имају права која правно припадају тим Црквама, треба да припадну Католичанским (= Православним) епископа оних места у којима су их поседовали јеретици, било да су се исти после повратили Католичанској Цркви или нису. А ако су неки (од њих), после царскога закона, нешто себи присвојили, то треба да буде враћено (Цркви).
Картаг. 117: Такође би угодно (одредити): пошто је пре неколико година у овој Цркви потпуним Сабором одређено да било које Цркве, налазеће се у (разним) областима, и које су постале Католичанске пре издања закона о Донатистима, да остану припадајуће оним престолима којима су, подстакнуте епископима, ступиле у општење са Католичанским јединством; а које су се приопштиле (= ступиле у општење) после тих закона, да остану под оним престолима под којима су биле док су биле на страни Донатовој. Па пошто су после тога настали и настају многи спорови између епископâ око управљања областима, о којима изгледа тада није било (донето и решено) најпотпуније старање, сада на овоме Светоме Сабору би угодно (установити): да било која Црква да је постала Католичанска, а припадаху и Донатовој странци, и разним престолима, било у које време да се збило или ће се збити сједињење, било пре (царевог) закона или после закона, има (та Црква) припадати ономе престолу којему је одувек припадала тамо постојећа Католичанска Црква.
Картаг. 118: Овако, дакле: да епископи који су се обратили од Донатиста Католичанском јединству, подједнако разделе међусобно области у којима се нађе да је било оба дела (тј. народа, и Донатиста и Православних). То јест, нека ће места припадати једноме, а друга другоме, (али) тако да старији у епископству дели, а млађи да бира. Ако је пак само једно место, нека припадне ономе коме се нађе да је ближе. Ако ли је пак подједнако близу обојици престола, нека припадне ономе који (престо) народ изабере. Ако ли се догоди да и стари Католици (= Саборни, Православни хришћани) зажеле имати свога, а и они који су се обратили од Донатове стране свога (епископа), нека мишљење већине превагне над мањином. Ако су стране бројем једнаке, нека се (место) приброји старијем епископу. Ако ли буде много таквих места, у којима се обе стране налазе, а не могу подједнако разделити, јер је неједнак број таквих места, тада треба најпре поделити једнаке бројеве места, а месту које остане, нека се дадне (тј. учини) оно што је гóре речено, кад се говорило о једном месту.
Картаг. 119: Такође би угодно (одредити): да, ако неко после оних закона, обрати једно место Католичанском јединству, и тим је местом за три године, а да (га) није нико потраживао, управљао, нека се надаље од њега оно не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требао потраживати, али је ћутао. Ако ли пак није (такав епископ постојао), нека се потраживање не спречи уписом у матицу; но када упражњено место добије свога епископа, њему ће бити могуће потраживати то место, почев од тога дана у току три године. Тако исто, ако се епископ из Донатове странке поврати Католичанској Цркви, при одређивању времена, нека се не спречава што се у матицу увело, него од дана када се повратио нека има она места која припадају његовоме престолу.
Картаг. 124: Ако се пак докаже да је такав епископ слагао о њиховом приопштењу (κοινωνίας = ступању у јединство), наводећи да су они ступили у општење, а докаже се да и сам зна да нису ступили у општење, нека се такав још и епископства лиши.