Ако неки епископ, или презвитер, не изврши у једној тајни (Крштења) три погњурења (βαπτίσματα), него једно погњурење које се даје (= врши) у смрт Господњу, нека буде свргнут. Јер Господ није рекао: У моју смрт крстите, него: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19).
Ако који епископ, или презвитер не изврши у једној тајни три погњурења, него једно погњурење, које се даје у смрт Господњу, нека буде свргнут, Јер није рекао Господ: у моју смрт крстите, него; идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и светога Духа (Мат. 28, 19).
Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, μὴ τρία βαπτίσματα μιᾶς μυήοεως ἐπιτελέσῃ, ἀλλ᾿ ἓν βάπτισμα, τὸ εἰς τὸν θάνατον τοῦ Κυρίου διδόμενον, καθαιρείσθω. Οὐ γὰρ εἶπεν ὁ Κύριος, εἰς τὸν θάνατόν μου βαπτίσατε· ἀλλά, Πορευθέντες μαθητεύσατε πάντα τὰ ἔθνη, βαπτίζοντες αὐτοὺς εἰς τὸ ὄνομα τοῦ Πατρὸς καὶ τοῦ Υἱοῦ καὶ τοῦ ἁγίου Πνεύματος.
Ап. 46: Епископа, или презвитера, који признају крштење или жртву (=принос, Литургију) јеретикâ, наређујемо да се свргну. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? или какав удео има верни са неверником (2Кор. 6, 15)?
Ап. 47: Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога који истински има Крштење, или ако не крсти онога који је од нечестивих (τῶν ἀσεβῶν = јеретика) био оскрнављен (лажним крштењем), нека се свргне; јер исмејава Крст и смрт Господњу и не разликује свештенике од псевдо-свештеникâ .
Ап. 49: Ако неки епископ, или презвитер, сходно одредби (τὴν διάταξιν) Господњој, не крсти у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), него у три безначална, или у три сина, или у три утешитеља, нека буде свргнут.
II Вас. 7: Који од јеретикâ приступају Православљу и уделу спасаваних, примамо (их) по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце, и Саватијанце и Новацијане, који се називају катарима и левима, и Тесарескедекатите (=Четрнаест/однев/нике) или Тетрадите, и Аполинаријевце – примамо пошто поднесу писмену изјаву (λιβέλλους - написаниѧ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска и Апостолска Црква; и запечаћујемо их, то јест прво помазујемо Светим Миром чело, очи, ноздрве, и уста и уши, и запечаћујући их говоримо: Печат дара Духа Светога! Евномијанце пак, који се крштавају једним погњурењем, и Монтанисте, који се овде зову Фригима, и Савелијанце, који научавају ијопаторство (υἱοπατορίαν = „синоочинство“ = монархијанизам) и друге неке опачине чине, и све остале јереси – пошто их овде има много, нарочито који долазе из Галатијске земље – све њих, који хоће да приступе Православљу, примамо као Јелине (= многобошце): и први дан их чинимо Хришћанима, други оглашенима, затим их трећи (дан) заклињемо трикратним дувањем у лице и уши, и тако их поучавамо (у вери) и чинимо да дуго времена пребивају у Цркви (= храму) и да слушају Свето Писмо, и тада их крштавамо.
Трул. 95: Оне који се од јеретикâ обраћају Православљу и уделу спасаваних (τῇ μερίδι τῶν σῳζομένων), примамо по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце и Новацијане, који себе називају Катарима и Левима, и Четрнаест(однев)нике, то јест Тетрадите, и Аполинаријевце, — пошто (лично) даду писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска (= Православна) и Апостолска Црква, – примамо запечаћујући их, то јест најпре помазујући Светим Миром чело и очи и ноздрве и уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: „Печат дара Духа Светога!“ А односно Павлијанистâ, који затим прибегоше Католичанској Цркви, одредба је донета: да се они свакако изнова крштавају (ἀναβαπτίζεσθαι = хрьщати отъ начала). Евномијанце пак, који се једним погњурењем крштавају; и Монтанисте, који се овде називају Фригима; и Савелијанце, који исповедају ијопаторство (υἱοπατορίαν = синоочинство) и друге неке злочести чине, и све остале јереси, јер овде их много има, особито долазећих из Галатске стране, све који од њих хоће да прибегну Православљу, примамо као јелине (= незнабошце). И први дан их чинимо хришћанима, други дан оглашенима, затим трећи дан вршимо им заклињања (= егзорцизме = изгоњење демонâ) уз трикратно дување у лице и уши; и тако их поучавамо (у вери), и чинимо да дуже остају у Цркви и слушају (Света) Писма, и тада их крштавамо. И (такође Гностике) Манихејце и Валентинијанце и Маркионисте, и оне долазеће из сличних јереси, примамо као јелине (= незнабошце) и изнова крштавамо. А Несторијанци и Евтихијанци и Севиријанци, и они из сличних јереси, треба да поднесу писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и да анатемишу своју јерес, и (такође) Несторија и Евтиха и Диоскора и Севира (Антиохијског), и остале вође таквих јереси, и оне који исто с њима верују, и све напред споменуте јереси, и тако да примају Свето Причешће.
Неокес. 12: Ако је неко у болести просветљен (Крштењем), не може бити произведен за презвитера; јер вера његова није из добровољности, него из нужде; осим (= изузетно може) због његове ревности и вере после тога, и због недостатка људи (= клирика).
Лаод. 47: Да треба они који су у болести примили Крштење, и после су оздравили, да изучавају Веровање (= Символ вере), и упознају да су се удостојили Божанственог дара.
Картаг. 47: Би угодно (одредити): да упитамо браћу и свештенике наше Сириција и Симплицијана, само за децу (τῶν νηπίων = младунчад) која се крштавају од Донатиста: да ли то што она по својој вољи нису учинила, него по заблуди (њихових) родитељâ, не спречава их да напредују у служењу Светом Жртвенику, када се спасоносном вољом обрате Цркви Божијој. Кад је ово изнето, Хонорат и Урбан, епископи области Мавританије Ситифенске, рекоше: Одавно већ, када смо послани вашој Светости, ми одлажемо да изнесемо наша писма на ово разматрање, јер смо чекали да стигну наша браћа, местобљуститељи (= заступници) Нумидије; али пошто је не мало дана прошло, откако очекивани никако не стигоше, не треба да пренебрегавамо наложено нам од наших саепископа. И зато, браћо, радо примите нашу изјаву: Јер, чули смо о вери изложеној у Никеји. Истинито је оно о Светим (Тајнама) које бивају после јела: да се оне имају приносити, како је достојно, само од људи који нису јели. И тада је (ово) потврђено.
Вас. Вел. 1: Када, вели (Св. Писмо), неразумник пита (за савет), то ће му се сматрати мудрошћу (Приче 17, 28); док питање мудрога, како је и прилично, умудрује и неразумнога. Ово се, благодаћу Божјом, догађа нама кад год добијемо писма твоје трудољубиве душе, јер од самог (твог питања) постајемо пажљивији (ἐπιστατικώτεροι = ученији) и разборитији од себе самих. Много шта, што не знамо, научавамо се, и постаје нам учитељ ово старање о одговору. Тако и сада, не узевши пре никада да размишљамо о ономе што си питао, принуђени смо (сада) да тачно размотримо (=проучимо) и, ако смо нешто чули од старијих, да се подсетимо, и оно што сродно томе од њих научисмо, да сами логички прегледамо (ἐπιλογίσασθαι = разложно прибројимо). [Канон 1] О Катарима, Пепузијанима и Енкратитима По питању Катара, и раније је (о томе) говорено, и добро си подсетио да треба следити обичај сваке области, јер су о њиховом крштењу различито поступали они који су тада о томе расправљали. А (крштење) Пепузијанâ (=Монтанистâ) сматрам да нема никакву основу (λόγον = разлог, за признавање), и чудим се како је то превидео [велики] Дионисије (Александријски), који је био канониста. Јер су стари (Оци) оценили да се признаје само оно крштење које ниучему не одступа од (праве) вере. Зато су једне (групе) назвали јереси, друге расколи, а треће парасинагоге. Јереси су они који су сасвим отцепљени и отуђени од саме вере (Цркве); а расколи су они који су се због неких Црквених разлога и излечивих (=поправљивих) питања разишли међу собом, а парасинагоге су сабрања (съньмища = нелегалне скупине) која бивају од непокорних презвитерâ или епископâ, или од (црквено) неваспитаног народа. На пример: ако је неки изобличен у неком греху и одлучен је од Литургије (=свештенослужбе), и није се потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво и Литургију (= старешинство и свештенослужбу), и заједно са њим још неки одступе, напустивши католичанску (= Саборну = Православну) Цркву, то је парасинагога. Раскол је када о покајању (неки) имају разлику према онима који припадају Цркви. Јереси су, на пример: Манихејаца, Валентинијанаца, Маркиониста и самих ових Пепузијанаца (=Монтанистâ), јер је (ту) непосредно разлика у самој вери у Бога. Зато се изволи онима од почетка (= Оцима - да одреде): крштење јеретика сасвим одбацивати; а оно расколникâ, пошто су они још из Цркве, прихватити; а оне који су у парасинагогама, пошто се поправе достојним покајањем и обраћењем, треба опет присаједињавати Цркви, тако да често и они који су у степену (= клиру црквеном) отишли са непокорнима, када се покају, примају се у исти степен (τάξιν = поредак = чин). Пепузијани (=Монтанисти), дакле, очито су јеретици, јер су похулили на Духа Светога, придајући безаконо и бестидно назив Параклита (=Утешитеља) Монтану и Прискили. Зато, било тиме што боготворе људе, за осуду су; било тиме што упоређењем с људима вређају Духа Светога, и тако подлежу вечној осуди, јер је хула на Духа Светога неопростива (Мт 12, 31-32). Какав, дакле, основ (λόγον = разлог) има признати њихово крштење, кад они крштавају у Оца, и Сина, и Монтана и Прискилу? Јер нису крштени они који се крстише у оно што нама није предано (од Господа – Мт 28, 19). Тако, премда је ово промакло Великом Дионисију (Александријском), но нама није да се држимо подражавања грешке. Јер безаконито (τό ἄτοπον) је сáмо по себи очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања. А Катари (=Новацијани), и они су од расколника, премда су стари (Оци) сматрали, велим за оне око Кипријана (Картагенеког, 3. век) и нашег Фирмилијана (Кесаријског, 3. век), да их све подвргну под једну одлуку: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер је почетак одвајања (њиховог) био кроз раскол, а одступници од Цркве нису више имали на себи благодат Духа Светога, јер је нестало преношење (ἡ μετάδοσις) (благодати) чим се прекинуло прејемство (τὴν ἀκολουθίαν). Јер први који се одвојише (од Цркве) имађаху од Отаца рукоположења, и полагањем руку њихових имали су духовну благодат (τὸ χάρισμα τὸ πνευματικόν = даръ доуховнъıи). Они пак који су се отцепили, поставши лаици, немадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, те већ не могоше давати другима благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато су (Оци нама) заповедили да, оне који (од њих) прилазе Цркви, као крштене од лаика, треба очишћавати истинским Крштењем Цркве. Но пошто уопште би угодно некима из Азије, ради икономије многих (οἰκονομίας ἕνεκα τῶν πολλῶν = съмотрении ради многъıихъ = ради /снисходљивог/ промишљања о многима), да се прихвати њихово Крштење, нека буде прихваћено. Али треба да схватимо злодејство (κακούργημα = лукаво дело) Енкратитâ који, да себе учине непријемљивим у Цркву, смислише даље да (то) предупређују својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Сматрам, зато, да пошто ништа заповеђено (од Отаца) о њима није примљено (од нас), ми треба њихово крштење да одбацујемо; макар да је неко од њих и примио (крштење), кад приступа Цркви треба (га) крстити. Ако ли ће пак ово бити препрека за општу икономију (καθόλου οἰκονομίᾳ = широко снисхођење), опет треба држати обичај и следити оцима који су наше ствари уредили (οἰκονομήσασι = решили икономијом). Јер се бојим да, кад ми желимо да они одустају од (свога) крштења, да због строгости нашег предлога не препречимо спасаване. Ако ли они држе (=признају) наше крштење, то нека нас не зауставља, јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарношћу, него да служимо тачности канона (ἀκριβείᾳ κανόνων = тачношћу правилâ). На сваки пак начин нека се одреди: да они који од њиховог крштења приступају (Цркви), треба да се свакако (најпре) миропомажу од верних (=од православних свештеника), и тако да приступају (Светим) Тајнама. А знам да смо браћу око Зоина и Саторнина, који су из њихове групе, примили на епископски престо, тако да не можемо одвајати од Цркве оне који су били спојени њиховој групи, јер смо, примањем (њихових) епископа, тиме на неки начин изложили правило (=установили канон) о општењу (τῆς κοινωνίας = заједништву) са њима (=Енкратитима).
Вас. Вел. 91: Догмате и проповеди који су у Цркви чувани, једне имамо из записане науке, а друте предане нам у тајни примисмо (διαδοθέντα ἡμῖν ἐν μυστηρίῳ παρεδεξάμεθα) од Апостолског Предања, које обоје имају исту снагу за Благочешће (=Православље); и томе неће нико противречити, ко и најмање има искуство Црквених установа (θεσμῶν). Јер ако покушамо одрицати неписане обичаје, као да немају велику силу (=значење), неопажено ћемо повредити Јеванђеље у најважнијим стварима, или боље рећи, свешћемо проповед (τὸ κύρηγμα) на голо име (=назвање). тако, (на пример), да најпре споменем оно прво и најопштије: знак Крста, којим се знаменују они који се надају у Име Господа нашег Исуса Христа, ко (нас) је писмом научио? Обраћати се Истоку при молитви, какво нас је писмо научило? Речи епиклезе (ἐπικλήσεως = призивања Св. Духа) приликом узношења Хлеба благодарења и Чаше благослова (у Литургији - 1Кор 10, 16-17), ко нам је од Светих то оставио писмено? Јер се ми (у Литургији) не задовољавамо оним (речима) што нам Апостол или Јеванђеље спомиње, него и пре и после говоримо друге (речи), јер имају велику силу за Тајну (Анафоре = Евхаристије), примивши (их) из неписане науке. Благосиљамо пак воду Крштења, и уље Помазања, па још и крштаванога, по каквим писаним (наредбама)? Зар не из усменог и Светотајинског (μυστικῆς = тајнога) Предања? И шта? Само Помазање уљем, која (нас) је писана реч научила? А да се три пута човек погњурава при Крштењу, одакле је? А и (све) остало што бива при Крштењу: одрицање од Сатане и анђела његових, из каквог је то Писма? Није ли то из оне необјављене (=ненаписане) и неизрециве (ἀπορρήτου = скривене) науке, коју су Оци наши сачували у немногољубопитном и неистраживом (=нерадозналом) ћутању (ἐν ἀπολυπραγμονήτῳ καὶ ἀπεριεργάστῳ σιγῇ), добро научени томе да светост (τὰ σεμνά =частност, достојанство) Тајана треба ћутањем очувати? Јер оно што непосвећенима није дозвољено ни погледати, како би било умесно кроз (писану) науку разглашавати? [И мало после (наставља):] То је разлог неписаних Предања да много (=често) разабирање учења догмата не постане за многе, због уобичајености, лако презриво (=безначајно). Јер, друго је догмат (δόγμα), а друго је проповед (κήρυγμα). Јер, догмати се ћутањем проходе, а проповеди се јавно објављују. А врста ћутања је и неразговетност (ἡ ἀσάφεια = =неѩвлѥниѥ = нејасност) којом се служи (Свето) Писмо, представљај ући тешким за схватање смисао (τὸν νοῦν) догматâ, ради користи оних који (их) читају. Ради тога сви ми, за време молитава, гледамо на Исток, али мало нас зна да (тиме) тражимо стару отаџбину - Рај, који насади Бог у Едему на Истоку (1Мојс 2, 8). И, такође, стојимо кад вршимо молитве у Први дан Недеље, али разлог тога сви не знамо. Јер не само да, као „саваскрсли са Христом и тражећи оно што је горе“ (на Небу) (Кол 3, 1), дужни смо да стојимо (усправни) на молитви у Васкрсни дан (=недељу) те тиме себе подсећамо на даровану нам благодат, него и зато што овај дан некако изгледа да је слика Очекиванога (= Будућега) века. Зато, будући да је (Недеља) почетак дана, није од Мојсија названа првим, него (даном) једним. Јер вели: „И би вече, и би јутро, дан један“ (1Мојс 1, 5), пошто један исти (дан) кружи много пута. И тај, дакле, један исти је и Осми (дан), - онај истински Један исти и Осми, који спомиње и псалмопојац у неким натписима Псалама, који собом показује стање после овога века, Непрекидни дан, (дан) Невечерњи, (дан) Бескрајни, онај Незалазни и Нестарећи Дан. Нужно, дакле, Црква научава питомце своје да у тај (дан) испуњују молитве стојећи, да, свагдашњим подсећањем на бескрајни (=вечни) живот, не занемарујемо попутство (τῶν ἐφοδίων = снабдевање) за тамошње пресељење (у Царство Небеско). И сва је Педесетница подсећање на оно очекивано у веку (будућем, тј. у Вечности). Јер онај Један и Први дан, седам пута уседморичен, чини седам седмица Свештене Педесетнице. Јер почињући од Првога (дана = Недеље = Васкрса), завршава у исти дан (Недеље), развијајући се педесет пута кроз једнаке у средини (дане). Тако сличношћу подражава век (= Вечност), као у кружном покрету почињући од истих тачака и у исте завршава, у коју (Педесетницу) Црквене уредбе нас научише да већма изабирамо усправно стојање молитве, из тог јасног подсећања као преносећи наш ум од садашњих на будуће (стварности). И при сваком клечању и опет устајању, самим делом (=чином) показујемо да смо грехом пали на земљу, а човекољубљем Саздатеља нашег позвани смо опет на Небо. Недостао би ми дан казујући ненаписане Тајне Цркве. Остављам друго, а само исповедање вере: да верујемо у Оца и Сина и Светога Духа, из каквога писма имамо? Јер, ако из предања (Светог) Крштења, сходно поретку Благочешћа (= Православља) (κατὰ τὸ τῆς εὐσεβείας ἀκόλουθον = послѣдованию благочьстиѩ): треба како се крштавамо, тако смо дужни да верујемо, излажућу исповедање (вере) истоветно Крштењу, нека нам (онда), по истом поретку, допусте да једнаку веру и славу (= славословљење Тројици) одајемо. А ако ли начин славословља одбацују као неписан, нека нам тада покажу писмене доказе о исповедању вере, и о (свему) осталоме што смо ми набројили. Пошто су, дакле, толике (чињенице) неписане, а имају толику моћ у Тајни Благочешћа (= Православља), зар нам неће допустити једну реч (λέξιν) која је до нас од Отаца дошла, коју смо ми нашли преосталу (=с ачувану) непатвореним обичајем у неповређеним Предањима Цркава, а који има не мали разлог (λόγον), нити мали допринос (συντέλειαν) сили Тајне (= вере и праксе Цркве).
Зонара: Три погружения здесь правило называет тремя крещениями в едином тайнодействии, то есть, в едином крещении. Таким образом, крестящий при каждом погружении произносит едино имя Святой Троицы. А погружает крещаемого в святую купель единожды, и это единое погружение совершает в смерть Господню, нечестиво; и совершающий крещение, таким образом, будет подлежать извержению.
Аристен: Кто совершает таинство не тремя погружениями, но одним в смерть Господа (чего Господь не заповедал), тот лишается священства. Господь заповедал крестить во имя Отца и Сына и Святаго Духа. Посему, если какой епископ, или пресвитер воспротивится Господней заповеди, и будет крестить в одно погружение, на том основании, что крещение возвещает смерть Господню, то будет извержен.
Валсамон: И это правило той же силы. Ибо определяет совершать таинство Святаго крещения через три погружения, то есть во имя Отца и Сына и Святаго Духа, а крестит однажды, по причине единства Божества и троичности ипостасей, или ради смерти Христа на кресте и тридневнаго Его воскресения. Ибо и Апостол говорит: в смерть Его крестихомся ( Римл. 6, 3 ). А слово: «крещения» здесь, по моему, должно принимать вместо погружений. Итак, правило говорит, что извергается тот, кто крестит одним погружением в смерть Господа, ибо делает так вопреки учению Господа и явно нечестиво.