О Пануфу, постављеном за ђакона у Лику (=Ликопољу), треба испитати: па ако се нађе да је он, будући још оглашени, узео у општење брака братичину (или: сестричину), а после Крштења узведен у клир, (онда) нека остане у клиру, ако је она умрла, и после Крштења није имао општења са њом. Ако ли је, будући верник (= крштени хришћанин), узео у општење брака братичину (или: сестричину), нека буде удаљен из клира; јер ово не наноси осуду епископу Аполону, ако га је из незнања поставио.
Περὶ δὲ Πανούφ, τοῦ καταστάντος διακόνου ἐν τῇ Λυκῷ, δεῖ ζητῆσαι καί, εἰ μὲν εὑρεθείη οὗτος ἔτι κατηχούμενος τυγχάνων, τὴν ἀδελφιδῆν ἑαυτοῦ πρὸς γάμου κοινωνίαν δεξάμενος, μετὰ δὲ τὸ βάπτισμα εἰς κλῆρον ἀχθείς, μενέτω ἐν τῷ κλήρῳ, εἴ γε κεκοίμηται ἐκείνη καὶ μετά τὸ βάπτισμα οὐκ ἐκοινώνησεν αὐτῇ. Εἰ δὲ πιστὸς τυγχάνων τὴν αὐτὴν ἀδελφιδῆν ἑαυτοῦ πρὸς γάμου κοινωνίαν ἐδέξατο, ἔστω τοῦ κλήρου ἀλλότριος, οὐ γὰρ πρόκριμα τῷ ἐπισκόπῳ φέρει Ἀπόλλωνι, εἰ ἐξ ἀγνοίας κατέστησεν αὐτόν.
Ап. 19: Који је узео две сестре (једну после друге), или (узео) братаницу (или сестричину), не може бити клирик.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Ап. 61: Ако буде каква тужба противу (неког) верника за блудочинство, или прељубу, или друго какво забрањено дело, и ако се то докаже, нека се (такав) у клир не прима.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
I Вас. 9: Ако су неки непроверено постављени за презвитере, или (претходно) испитивани исповедише своје грехе, па и признавши их, људи, идући противу канона, положише на њих руке, такве (иако рукоположене) канон не допушта (да остану у клиру). Јер беспрекорност тражи Католичанска Црква (1Тим. 3, 2).
Анк. 12: Они који су пре Крштења принели жртву (идолима), па се потом крстили, могу се у чин (свештени) примати, јер су (Крштењем) очишћени.
Теоф. Алек. 3: О Висту, који је постављен за презвитера у Ереви, нека се испита (= истрагом), па ако је насиловао неку која се од живога мужа раставила, не допустити му да буде презвитер, пошто ни као лаик не треба бити у Сабрању (Црквеном), јер Црква обично такве одлучује. А ово неће нанети осуду (локалном) епископу Аполону, ако га је (= Виста) из незнања поставио, јер Свети Сабор (Никејски: канони 9–10) заповеда за изобличене као недостојне после рукоположења, да се искључују (са положаја) због преступа.
Теоф. Алек. 6: О Јакову треба испитати: ако се покаже да је, будући чтец, био крив за преступ блуда, и да је од презвитера био искључен, а затим рукоположен (за чтеца), нека се такав искључи, пошто буде строго (= тачно) испитивање, а не само по подозрењу – насталом од оговарања или клеветања. Нађе ли се да није крив, нека остане у клиру; јер не треба обраћати пажње на празне клевете.
Валсамон: О Пануфе говорили, что он прежде чем креститься, взял в жену свою племянницу и после крещения был рукоположен в диакона. Итак, Феофил говорит, что если жена скончалась, и он не пользовался ею после крещения, то должен оставаться диаконом, так как святое крещение очистило сделанные до него грехи; если же имел ее, будучи верным, то есть после крещения, то должен быть извержен из клира; а тому, кто по неведению рукоположил его, от этого не должно быть вреда. Слова: «если жена скончалась» - сказал потому, что так доносили; потому что если бы она и жива была, но Пануф не знал ее после крещения, или даже отослал от себя, он мог бы в таком случае быть диаконом.