Онима пак који су се претварали (=одглумили) - као Давид који се правио луд да не погине, не будући луд (1Цар 21, 13; Пс 33) - и нису просто потписали за одречење (од Христа), него, налазећи се у великој тескоби, као паметна и разборита деца међу децом неразборитом, изиграше намере непријатеља, те су или прошли мимо жртвеникâ (идолских), или као да су руком потписали, или су уместо себе ставили незнабошце, - мада су неки од Исповедникâ, као што чух, и праштали таквима, јер су особитом богобојазношћу избегли да својим рукама ложе ватру и не каде нечистим демонима, пошто их је, дакле, завела неразумност кад су то учинили, - нека им се ипак наложи шест месеци обраћења кроз покајање. Јер ће тако и сами имати већу корист, проучавајући Пророчку реч и говорећи: „Дете нам се роди, и Син нам се даде, Коме је власт на рамену, и назваће се Име Његово Анђео Великога Савета“ (Ис 9, 6). Који (Син), као што знате, у шестом месецу зачећа оног другог детета (= Јована претече), које је унапред проповедало пред лицем доласка Његовог покајање за опроштај грехова, зачео се и Он да проповеда покајање (Лк 1, 17. 26. 76-78; 3, 3; Мк 1, 2-4. 14-15). Јер чујемо обојицу, да најпре проповедају не само о покајању, него и о Царству Небеском, које, као што научисмо, „унутар нас јесте“ (Лк. 17, 21), тиме што је „близу нас реч којој верујемо устима нашим и срцем нашим“. О чему кад се и они подсете, научиће се да „устима својим исповедају да је Исус Христос Господ, верујући у срцу своме да Га је Бог васкрсао из мртвих“, то јест чујући да се „срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење“ (Рим 10, 8-10).
Τοῖς δὲ καθυποκριναμένοις, κατὰ τὸν ἐπιληπτευσάμενον Δαβίδ, ἵνα μὴ ἀποθάνῃ οὐκ ὄντα ἐπίληπτον, καὶ μὴ γυμνῶς ἀπογραψαμένοις τὰ πρὸς ἄρνησιν, ἀλλὰ διαπαίξασι κατὰ πολλὴν στενοχωρίαν, ὡς ἂν παιδία βουλευτικὰ ἔμφρονα ἐν παιδίοις ἄφροσι, τὰ τῶς ἐχθρῶν ἐπιβουλάς, ἤτοι ὡς διελθόντες βωμούς, ἤτοι ὡς χειρογραφήσαντες, ἤτοι ὡς ἀνθ' ἑαυτῶν βαλόντες ἐθνικούς, εἰ καί τισιν αὐτῶν συνεχώρησάν τινες τῶν ὁμολογησάντων, ὡς ἤκουσα, ἐπεὶ μάλιστα κατὰ πολλὴν εὐλάβειαν ἐξέφυγον αὐτόχειρες γενέσθαι τοῦ πυρὸς καὶ τῆς ἀναθυμιάσεως τῶν ἀκαθάρτων δαιμόνων, ἐπεὶ τοίνυν ἔλαθεν αὐτοὺς ἀνοίᾳ, τοῦτο πράξαντας ὅμως, ἑξάμηνος αὐτοῖς ἐπιτεθήσεται τῆς ἐν μετανοίᾳ ἐπιστροφῆς. Οὕτω γὰρ μᾶλλον καὶ αὐτοὶ ὠφεληθήσονται, καταμελετῶντες τὸ προφητικὸν ῥητὸν καὶ λέγοντες· Παιδίον ἐγεννήθη ἡμῖν, υἱὸς καὶ ἐδόθη ἡμῖν, οὗ ἡ ἀρχὴ ἐπὶ τοῦ ὤμου αὐτοῦ καὶ καλεῖται τὸ ὄνομα αὐτοῦ μεγάλης βουλῆς Ἄγγελος, ὅσπερ, ὡς ἴστε, ἐν τῷ ἕκτῳ μηνὶ τῆς συλλήψεως τοῦ ἑτέρου παιδίου, τοῦ προκηρύξαντος πρὸ προσώπου τῆς εἰσόδου αὐτοῦ μετάνοιαν είς ἄφεσιν ἁμαρτιῶν, συνελήφθη καὶ αὐτὸς κηρύξαι μετάνοιαν. Καὶ γὰρ καὶ τῶν ἁμφοτέρων ἀκούομεν ἐν πρώτοις κηρυσσόντων οὐ μόνον περὶ μετανοίας, ἀλλὰ καὶ περὶ βασιλείας οὐρανῶν, ἥτις καθὼς μεμαθήκαμεν, ἐντὸς ἡμῶν ἐστι, τῷ ἐγγὺς ἡμῶν εἶναι τὸ ῥῆμα, ὃ πιστεύομεν ἐν τῷ στόματι ἑαυτῶν καὶ ἐν τῇ καρδίᾳ ἑαυτῶν. Περὶ ἧς καὶ αὐτοὶ ὑπομνησθέντες, μαθήσονται ὁμολογεῖν ἐν τῷ στόματι ἑαυτῶν, ὅτι Κύριος Ἰησοῦς Χριστός, πιστεύοντες ἐν τῇ καρδίᾳ ἑαυτῶν, ὅτι ὁ Θεὸς αὐτὸν ἤγειρεν ἐκ νεκρῶν, ἅτε δὴ ἀκούοντες, ὅτι καρδίᾳ μὲν πιστεύεται εἰς δικαιοσύνην, στόματι δὲ ὁμολογεῖται εἰς σωτηρίαν.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
Анк. 1: За презвитере, који су принели жртву (идолима), а затим се повратили (вери), не на лукав начин, него од истине; нити су имали претходна договарања (са световним властима) те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а у ствари су само привидно и формом приведени, – (Сабор) одреди: да такви могу уживати част (презвитерског) седишта, али не могу приносити (Евхаристију), ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити.
Анк. 6: За оне који су под (простом) претњом мучења и одузимања имања, или прогонства, попустили и принели жртву (идолима), и до сада се нису покајали, нити обратили, а сада су у време Сабора приступили и на мисао обраћења дошли, — (Сабор) одреди: да буду до Великога Дана (Пасхе) примљени да слушају (Св. Писмо), а после Великога Дана, да три године припадају (са покајницима), и затим друге две године да буду у општењу (молитава верних), али без Причешћа, и тако да дођу до Савршеног (= Причешћа), те (тим начином) испуне сву шестогодишњицу (кајања). А ако су неки примљени у покајање пре овог Сабора, нека им се од тога времена рачуна шестогодишњица (кајања). Ако ли им се деси опасност и близина смрти, услед болести, или неког другог разлога, нека се приме под условом.
Петр. Алек. 7: А слободни (тј. господари тих слугу), нека се за три године испитују у кајању, и као претварајући се (=лицемери), и као принудитељи једнаких (себи) слугу (όμοδούλους = ) да Принесу жртву, пошто су (тиме) преступили (заповест) Апостола, који хоће да господари чине исто што и слуге, „остављајући (настрану) претњу, и знајући, вели (Апостол), да је и наш и њихов Господар на небесима, и нема код Њега Гледања на лице“ (Еф 6, 9). А ако сви имамо једнога Господара, Који не гледа на лице, јер „све је и у свима Христос, и у варварима, и у Скитима, у слугама и слободнима“ (Кол 3, 11), треба да гледају шта су учинили, хотећи да спасу своју душу, а слуге своје увукли у идолопоклонство, могући да учине да и они избегну, да су „пружили њима правду и једнакост“, као што опет Апостол каже (Кол 4, 1).
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Зонара: Если же некоторые притворно показали, что приступили к жертвенникам, или написали, что отрекаются от веры, но написали отречение не «обнажено», то есть не прямо, не открыто, а посредством какого – либо ухищрения поругались над принуждавшими их, подобно Давиду, который, убегая от Саула и удалившись к иноплеменникам, показывал себя юродствующим и таким образом избежал смерти; или, говорит, поругались ухищрениям врагов, как дети смысленные и разумные смеются над детьми неразумными (детям разумным уподобляет тех, которые обманули нечестивых и показали вид, что приносят жертву, хотя не приносили, разумным – потому что они уклонились до некоторой степени от жертвы, а детям – потому, что не показали совершенной и мужеской стойкости и не противустали мужественно идолопоклонникам, но совершенно согласились принести жертву), или если некоторые подставили за себя язычников, то есть неверных, и когда те принесли жертву, были признаны принесшими жертву сами: таковым, говорит (св. отец), должно быть достаточно для покаяния шестимесячного времени. Ибо хотя они сами не принесли жертвы, но поелику согласились принести, или подставили других и подали вид, что принесли сами, они признаны нуждающимися в покаянии, хотя некоторым из них и явили снисхождение исповедники, (ибо некоторые из свидетельствовавших и пострадавших за веру прощали тех, которые, как сказано, не принесли жертвы посредством ухищрений, и принимали их вместе с верными за то, что они всякими способами избегали жертвоприношения демонам). А по поводу шестимесячного определения упомянул и о бывшем чрез Гавриила откровении в шестой месяц зачатия Предотечи, когда зачат был Господь. Приводит также и апостольское изречения.
Валсамон: Если же некоторые притворно показали, что приступают к жертвенникам, или написали, что отрекаются от веры, но сделали это не прямо и открыто, а посредством какого-либо ухищрения поругались над принуждавшими их, подобно Давиду, который, убегая от Саула и удалившись к иноплеменникам, притворился юродствующим и таким образом избежал смерти; или поругались ухищрениям врагов, как смысленные, разумные дети смеются над неразумными детьми; ибо они обманули нечестивых, потому что тем показалось, что приносят жертву, между тем как они не приносили, а, может быть, подставили за себя язычников, или неверных, так что чрез них, по-видимому, принесли жертву: таковым, говорит, должно быть достаточно для покаяния шестимесячное время. Ибо хотя они не принесли жертвы, но поелику согласились принести, или подставили других, то были признаны имеющими нужду в покаянии, хотя некоторым из них некоторые из потерпевших мучение за веру явили снисхождение. А детям уподобляет их потому, что они не противустали идолопоклонникам мужественно, разумным же – потому, что хитро уклонились от жертвоприношения.