А за Сур(а), пошто је епископ Аполон изјавио да га је он отпустио и из клира (Цркве) отуђио, нека буде тако како је епископ одлучио, оставивши Суру право на своја оправдања, ако хоће и ако се жали на одлуку епископа.
Περὶ δὲ Σούρ, ἐπειδὴ ὁ ἐπίσκοπος Ἀπόλλων διεβεβαιώσατο καὶ ἀπεσταλκέναι τοῦτον καὶ ἀλλότριον τῆς Ἐκκλησίας πεποιηκέναι, ἔστω οὕτως ὡς ἀπεφήνατο ὁ ἐπίσκοπος, χρωμένου ἐκείνου ταῖς οἰκείαις δικαιολογίαις, εἴ γε βούλεται καὶ μέμφεται τὴν ἀπόφασιν τοῦ ἐπισκόπου.
Ап. 28: Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, који је правично свргнут због јавних преступа, усуди преузети службу (λειτουργίας), која му је некада била поверена, такав нека буде сасвим искључен из Цркве.
I Вас. 5: О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
IV Вас. 9: Ако неки клирик има ствар (πρᾶγμα = распру) са (другим) клириком, нека не оставља свога епископа и обраћа се светским судовима, него најпре нека се испита ствар (ὑπόθεσιν = питање) код свога епископа; или, уз сагласност тог епископа, нека се суд води код оних које обе стране изаберу. А ако неко учини мимо овога, нека подлегне канонским епитимијама. Ако пак клирик има ствар (= распру) са својим или другим епископом, нека се суди пред обласним Сабором. А ако епископ или клирик има спор са митрополитом те области, нека се обрати или егзарху провинције (διοικήσιως = веће области) или престолу царскога Цариграда, и нека се код њега суди.
Антиох. 4: Ако неки епископ, свргнут од Сабора, или презвитер или ђакон од свог епископа, дрзне се да врши нешто од свештене службе (λειτουργίας), по претходној навици, било да је епископ, или презвитер или ђакон, такав не може имати ни на другоме Сабору наде за васпостављење, нити може имати места одбрани; него и све који с њиме буду општили треба искључити из Цркве, а особито ако, дознавши за осуду изречену противу поменутих, дрзну се да с њима опште.
Антиох. 12: Ако неки презвитер или ђакон, свргнут од свога епископа, или епископ (свргнут) од Сабора, усуди се да узнемири цара, а треба да се обрати већем Сабору епископа, и права, која сматра да има, изнесе пред многе епископе, и да очекује њихов претрес и суд (ἐξέτασίν τε καὶ ἐπίκρισιν = испит и пресуду); ако такав пренебрегне ове и узнемири цара, не може се удостојити никаквог опроштаја, нити ће имати места одбрани, нити очекивати наду на будуће васпостављање (на свој положај).
Антиох. 20: Ради Црквених потреба и ради решавања спорних питања, нашло се за добро да у свакој области буду Сабори епископâ, два пута у години: једном после треће недеље по Празнику Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице свршавао Сабор, подсећајући (на то) митрополит обласне епископе; други пут Сабор ће се састати о идама Октобра, то јест десетог дана месеца Хиперверетеја. Тако да на ове Саборе долазе презвитери и ђакони, и сви који сматрају да им је нанета неправда, те да од Сабора добију поновни суд. Није пак допуштено да неки за себе чине (= сазивају и држе) Саборе, без оних којима су поверене митрополије (тј. без митрополита).
Сард. 3: Осија епископ рече: Нужно је додати и ово: да ниједан епископ не прелази из своје области у другу област, у којој постоје (тамошњи) епископи, осим ако је позван од своје браће (епископа), да не изгледамо да затварамо врата љубави. И за ово треба се такође побринути: да, ако неки од епископа у некој области има какву распру са братом својим саепископом, не могу се због тога из друге области позивати епископи да просуђују (ἐπιγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако ли пак неки епископ изгледа осуђен због неке ствари (= поступка), па сматра да његова ствар не стоји слабо (σαθρόν = рђаво), него добро, да треба још и суд поновити, тада, ако је вашој љубави угодно, да почаствујемо успомену (τήν μνήμην τιμήσωμεν = памѧть почьтѣмъ) Апостола Петра, те да они који су (о томе) судили напишу Јулију, епископу Римском, да се, ако је потребно, обнови суђење кроз епископе суседне тој области (тј. из друге области), и нека он назначи просудитеље (τοὺς ἐπαγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако пак такав (= оптужени) не може доказати да је његова ствар таква да потребује нови суд (παλινδικίας = нови судски процес), тада једном пресуђено нека се више не испитује, а што је учињено нека остане сигурно.
Сард. 4: Гауденције епископ (Naisa = Ниша) рече: Ако је неки епископ свргнут судом суседних му епископа, па каже да му опет припада право одбране, не треба претходно на његову катедру другога постављати, док Римски епископ (Јулије), разабравши (ствар), не донесе одлуку о томе.
Сард. 5: Осија епископ рече: Би угодно: да, ако неки епископ буде оптужен, и сабравши се епископи из те исте области (τηςένορίας = прѣдѣла) свргну га са (епископског) степена, и он призивом прибегне (ἐκκαλεσάμενος καταφύγῃ = обрати се апелацијом) најблаженијем епископу Цркве Римљанâ (Јулију), и овај хтедне да га саслуша, и сматра праведним да се обнови испитивање његове ствари, тада он (= Римски епископ) нека изволи да напише суседним епископима оне области, да они марљиво и тачно (μετὰ ἀκριβείας) испитају све редом, и по истинској вери (= уверењу) донесу пресуду о тој ствари. Ако ли неки (епископ), тражећи да се његова ствар опет преслуша (= преиспита), и молбом својом приволи епископа Римљанâ (Јулија) да расуди: да са своје стране пошаље презвитере, те да (то) буде у власти тога епископа (Римског): уколико нађе за добро да одреди и пошаље такве (презвитере), који ће, имајући власт онога ко их је послао, да суде заједно са епископима, нека се и то одреди; ако ли пак он (= Римски епископ) сматра да је довољно пређашње спознање (ἐπίγνωσιν = констатација) и пресуда том епископу, учиниће како се његовој најмудријој вољи чини да је добро. Одговорише епископи: речено је — угодно.
Сард. 14: Осија епископ рече: Оно што ме свагда узнемирује не треба да прећутим. Ако се нађе неки епископ гневљив, што у понашању таквог човека не треба бити, и нагло се раздражи на презвитера или ђакона, и хтедне га искључити из Цркве, треба се старати да такав (презвитер/ђакон) не буде одмах осуђен и лишен општења. Сви епископи рекоше: Који бива изагнан, нек има право прибећи (= обратити се) епископу митрополије исте те области, а ако је митрополит одсутан, нека се обрати најближем (митрополиту) и тражи да се тачно испита његова ствар, јер не треба затварати уши од молитеља. А онај епископ, који је тога праведно или неправедно искључио, треба великодушно да поднесе да се спроведе испитивање те ствари, те да се његова одлука или потврди, или исправи. Али, пре но што се марљиво и верно све по реду не испита, одлучени од општења не може, пре разрешења те ствари, сам себи присвајати општење. Ако пак неки окупљени клирици опазе у томе (= одлученоме) охолост и презривост, као да (му) не приличи трпети увреду или неправедни прекор, дужни су да га строжијим и јачим речима опомињу, да тиме послуже и послушају онога који долично заповеда. Јер, као што епископ треба да показује искрену љубав и наклоност према служитељима, на исти су начин и потчињени дужни искрено извршавати службе епископима.
Картаг. 29: Такође би угодно свему Сабору (одредити): да, који је због своје небриге (у служби) био лишен општења, било епископ, или било који клирик, ако се, у време његовог изопштења, пре саслушања (и оправдања) усуди ступити у општење, такав нека се сматра да је сам против себе изрекао пресуду.
Картаг. 65: Аврелије епископ рече: Још и ствар Еквитија, који је одавно по својој заслузи одлуком епископâ осуђен, не мислим да посланство (наше) треба да превиди, да, ако га случајно нађу у оним местима (у Италији), нека се сам овај наш брат (изасланик) постара за Црквено благостање, да како треба, и где је могуће, поступи противу њега. Сви епископи рекоше: Врло (нам) је угодан и овај предлог, тим више што је овај Еквитије одавно осуђен, и зато његово бесрамно бунтовништво (ἀνησυχία = рушење мира) треба, зарад благостања и спасења Цркве, свуда све више сузбијати. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Вас. Вел. 88: Прочитао сам твоје писмо са свим дуготрпљењем, и зачудио сам се, како си, могући да кратко и лако одговориш (= одбраниш се) самим стварима, пристао да будеш упоран у ономе зашто си оптужен, и многим (=дугим) речима покушаваш да излечиш неизлечиво. Нити смо ми први, нити једини, о Григорије, узаконили да женскиње не станују заједно са мушкарцима; него прочитај канон донет од Светих Отаца наших на Сабору у Никеји (= 3. канон), који изрично забрањује да нема уведених женских (συνεισάκτους). А безбрачност у томе има уважење (=честитост) што се раздваја од живљења са женскињем, тако да који називом обећава (= речју се заветује), а на делу чини што и они који бораве са женама, очито је да такав настоји да честитост девичанства држи (само) по назвању, не удаљујући се од неприличности насладе. А толико већма требаше да си следовао нашем захтеву, колико сам кажеш да си слободан од сваке телесне страсти. Јер не верујем ни да седамдесетогодишњак живи страсно са женом, нити смо одредили оно што смо одредили као за неко учињено неумесно дело. Него, пошто смо научени од Апостола, да не треба брату стављати спотицање или саблазан (Рим 14, 13), а знамо да нешто, што код појединих бива здраво (=чисто), другима бива повод за грех, ради тога смо и наредили, следујући заповести Светих Отаца, да се раздвојиш од те женске. Зашто окривљујеш хороепископа, и спомињеш старо непријатељство? Зашто нас оптужујеш, као да имамо олако ухо да слушамо клевете, а себе не подносиш да одступиш од навикнутости са том женом? Отерај је, дакле, из твоје куће, и стави је у Манастир. Нека она буде са девственицама, а тебе нека служе мушкарци, „да се Име Божије не хули због вас“ (Рим 2, 24). А док ово не учиниш, неће ти ништа користити ни миријаде (= десетине хиљада) ствари које у писмима пишеш, него ћеш умрети као неслужећи (ἀργῶν = свештеник под забраном), и даћеш пред Господом реч за своје неслужење. А ако се усудиш, не поправивши себе, да вршиш свештенослужење, бићеш анатема свему народу, и они који те примају биће искључени из читаве Цркве.
Валсамон: Сур был клириком епископа Аполлона: о нем епископ его утверждал, что отослал его из клира, то есть извергнул. Итак, он должен, говорит, согласно с судом над ним епископа, быть чужд клира; если же недоволен определением епископа, то пусть ищет себе оправдания – конечно, пред тем собором, к которому принадлежал и епископ.