Канони Св. Петра Александријског
канон 4.

О онима који се не кају

У преводу еп. Атанасија Јевтића:

А који су сасвим безнадежни и непокајани, и имају „непроменљиву кожу као Етиопљанин, и шаренило леопарда“ (Јер 13, 23), нека се каже оно о другој смокви: „Да никад више не буде од тебе рода до века; зато је одмах и усахла“ (Мт 21, 19). На њима се, дакле, испуњује оно што је рекао Еклисијаст: „Што је изопачено не може се улепшати, и недостатак се не може избројати“ (Проп 1, 15). Јер, ако се претходно не исправи изопачено, није га могуће улепшати; и док се најпре не испуни недостатак, немогуће га је избројати. Зато ће се на крају њима догодити оно што је рекао Пророк Исаија: „И видеће, вели, трупове људи који одступише од Мене; јер црв њихов неће умрети, и огањ њихов неће се угасити, и биће на гледање свакоме телу“ (Ис 66, 24). Јер, као што је од истога предсказано: „Неправедници ће се [као усталасано море] узбуркати, и неће се моћи успокојити; и нема радости безбожнима, рече Бог" (Ис 57, 20. 21).

У грчком преводу:

Τοῖς γὰρ παντάπασιν ἀπεγνωσμένοις καὶ ἀμετανοήτοις, δέρμα τε Αἰθίοπος ἀμετάβλητον κεκτημένοις καὶ ποικίλματα παρδάλεως, λεχθήσεται τὸ τῆς ἑτέρας συκῆς· Μηκέτι ἐκ σοῦ καρπὸς γένηται είς τὸν αἰῶνα, διὸ καὶ παραχρῆμα ξηραίνεται. Ἀποπληροῦται γοῦν ἐπ' αὐτοῖς καὶ τὸ ὑπὸ τοῦ ᾽Εκκλησιαστοῦ εἰρημένον· Διεστραμμένον οὐ δυνήσεται ἐπικοσμηθῆναι καὶ ὑστέρημα οὐ δυνήσεται ἀριθμηθῆναι, εἰ μὴ γὰρ πρότερον τὸ διεστραμμένον διορθωθῇ, ἀδύνατόν ἐστιν αὐτὸ ἐπικοσμηθῆναι, καὶ εἰ μὴ πρότερον τὸ ὑστέρημα ἀναπληρωθῇ, ἀδύνατόν ἐστιν αὐτὸ ἀριθμηθῆναι. Ὅθεν καὶ ἐπὶ τέλους συμβήσεται αὐτοῖς τὸ λελεγμένον ὑπὸ τοῦ προφήτου Ἡσαΐου· Καὶ ὄψονται γάρ, φησί, τὰ κῶλα τῶν ἀνθρώπων τῶν παραβεβηκότων ἐν ἐμοί, ὁ γὰρ σκώληξ αὐτῶν οὐ τελευτήσει καὶ τὸ πῦρ αυτῶν οὐ σβεσθήσεται καὶ ἔσονται εἰς ὅρασιν πάσῃ σαρκί. Ἐπεὶ καί, ὡς προλέλεκται ὑπ' αὐτοῦ, οἱ δὲ ἄδικοι ὡς θάλασσα ἀναβεβρασμένη, οὕτω κλυδωνισθήσονται, καὶ ἀναπαύσασθαι οὐ μὴ δυνήσονται, καὶ οὐκ ἔστι χαίρειν τοῖς ἀσεβέσιν, εἶπεν ὁ Θεὸς.


Упоредна места

Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.

I Вас. 10: Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.

Анк. 9: А који су не само одступили (од вере), него су се још и побунили (против вере), и браћу (Хришћане) принуђивали, и узрочници били да (их) принуђују (на одрицање), такви за три године нека имају место слушалаца (Св. Писмâ), за следећих шест година место припадајућих (с покајницима), па за једну годину да буду у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, да би испунивши десет година били примљени у савршено општење (= Причешће). За то пак време гледати и остали њихов живот.

Вас. Вел. 84: А све ово пишемо да се испробају плодови покајања. Јер свакако такве ствари (=грехе и епитимије) не судимо временом, него пазимо на начин покајања. Ако се пак (неки) тешко одвајају од својих навика, и радије хоће да служе телесним уживањима него Господу, и не прихватају живот по Јеванђељу, тада нам нема никаквог заједничког дела (λόγον) са њима. Јер смо ми усред народа непокорнога и противнога (Ис 65, 2; Рм 10, 21) научени да чујемо (речи): „Спасавајући спаси душу своју“ (1Мојс 19, 17).

Вас. Вел. 85: Немојмо, зато, прихватити да пропаднемо заједно са таквима, него бојећи се тешкога суда, и имајући пред очима страшни Дан расплате Господње, немојмо хтети да погинемо заједно са туђим гресима. Јер, ако нас нису научиле страшне претње Господа, нити нас толики ударци довели до осећања да нас је Господ због нашег безакоња оставио, и предао нас у руке варвара, и народ би одведен у ропство непријатељима, и предан расејању, јер на такве ствари се дрзнуше они који носе име Христово, па ако не познаше нити разумеше да је због тога дошао на нас гњев Божији, какво нам је заједничко дело (λόγον) са њима? Него треба да им сведочимо и дан и ноћ, и општејавно и понаособ; а да не прихватимо да се поводимо за њиховим злоделима, молећи се особито да их придобијемо, и избавимо од замке лукавога. Ако ли то не узмогнемо, настојмо макар да душе своје сачувамо од вечне осуде.

Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).


Коментари

Зонара: Что сказано выше, было сказано о падших и раскаивающихся. А против нераскаянных от отчаянья, или злого расположения, и удерживающих черноту, происшедшую от греха, неизменною и неомытою, как эфиопы сохраняют неизменным черный цвет кожи, и рысь – пестроту, приводит проклятие другой смоковницы, к которой по причине ея бесплодия Господь сказал: да николи же от тебе плода будет во веки (Мф. 21, 19). И исполняются, говорит, на них слова Екклизиаста, который говорит: развращенное не может украситься и лишение не может исчислиться (Еккл. 1, 15); затем, изъяснивши это изречение, присовокупляет и слова Исаии.

Валсамон: Что сказано выше, сказано о падших и раскаивающихся. А против нераскаянных приводит проклятие другой смоковницы, к которой Господь сказал, по причине ея бесплодия: да николиже от тебе плода будет во веки (Мф. 21, 19).