А који су имали нехотимично ноћно истечење (семена), нека и они следују своју савест, и нека сами себе испитују: да ли имају или немају (неку) сумњу о томе. Јер, као што о јелима вели (Апостол): „који сумња, осуђен је ако једе“ (Рим 14,23), тако и у овоме нека је добро савестан и добро смео (εὐπαρρυσίαστος = благодьрзьнъ = слободан), по своме схватању (срца), сваки који приступа Богу. - Ова си нам питања ти поставио, из поштовања према нама, а не као да их не знаш, љубљени, чинећи нас да смо истомишљеници (ὁμόφρονας), као што и јесмо, и с тобом сагласни у одлукама (ὁμοψήφους). Ја пак, не као учитељ, него, као што и приличи да са сваком простотом међусобно разговарамо, изнео сам јавности моје мишљење, које ћеш просуди и ти, најразборитији сине мој, што ти се чини праведно и боље. А ако процениш да је тако, онда ми о томе отпиши. Молитвено ти желим да си здрав, љубљени сине мој, служећи (λειτουργοῦντα) у миру Господу.
Οἱ δὲ ἐν ἀπροαιρέτῳ νυκτερινῇ ῥύσει γενόμενοι, καὶ οὗτοι τῷ ἰδίῳ συνειδότι κατακολουθείτωσαν· καὶ ἑαυτοὺς, εἴτε διακρίνονται περὶ τούτου, εἴτε μή, σκοπείτωσαν. Ὡς γὰρ ἐπὶ τῶν βρωμάτων ὁ διακρινόμενος, φησίν, ἐὰν φάγῃ, κατακέκριται, οὕτω καὶ ἐν τούτοις εὐσυνείδητος ἔστω καὶ εὐπαρρησίαστος, κατὰ τὸ ἴδιον ἐνθύμιον, πᾶς ὁ προσιὼν τῷ Θεῶ· Ταῦτα, σὺ μὲν τιμῶν ἡμᾶς, οὐ γὰρ ἀγνοῶν ἀγαπητέ, τὰ πύσματα ἡμῖν προσήγαγες, ὁμόφρονας ἡμᾶς, ὥσπερ οὖν ἐσμέν, καὶ ὁμοψήφους σεαυτῷ παρασκευάζων. ᾽Εγὼ δέ, οὐχ ὡς διδάσκαλος, ἀλλ' ὡς μετὰ πάσης ἁπλότητος προσῆκον ἡμᾶς ἀλλήλοις διαλέγεσθαι, εἰς κοινὸν τὴν διάνοιαν ἑμαυτοῦ ἐξέθηκα· ἣν ἐπικρίνας καὶ σύ, συνετώτατέ μου υἱέ, ὅ,τι ἂν σοι φανῇ δίκαιον καὶ βέλτιον, εἰ καὶ οὕτως ἔχειν δοκιμάζοις, περὶ αὐτῶν ἀντιγράψεις. Ἔρρωσθαί σε, ἀγαπητέ μου υἱέ, ἐν εἰρήνῃ λειτουργοῦντα τῷ Κυρίῳ εὔχομαι.
Атанас. Вел. 1: Све творевине Божије су добре и чисте, јер ништа некорисно или нечисто није створила Реч Божија. „Јер смо ми Христов миомир међу онима који се спасавају“ (1Кор 2, 15), по Апостолу. Али пошто су стреле ђаволове различите и многоврсне, и он чини да се мисао безазленијих узнемирује, и спречава браћу од уобичајеног вежбања (γυμνασίας = подвига), сејући у њима мисли нечисте и прљаве, хајде да укратко, благодаћу Спаситеља нашег, одагнамо и превару лукавога и утврдимо мисао простијих. „Чистима је све чисто, а код нечистих и савест и све је оскврњено“ (Тит 1, 15). А чудим се лукавости ђавола, да он сâм, будући трулеж и пропаст, подмеће наизглед мисли чистоте, а то што чини јесте већма замка неголи искушење. Јер, како претходно рекох, да одврати подвижнике од уобичајеног и спасоносног учења, и наизглед их у томе држи, он им покреће таква бубњања (βομβύκια =страхове - Зонара), која никакве користи животу не доносе, него празне распре и брбљарије, којих се треба клонити (2Тим 2, 23). Јер, реци ми, љубљени и најпобожнији (брате), какав грех или нечистоту има неко природно истечење? Као кад би неко хтео сматрати кривицом и слине што из ноздрва излазе, и пљувачку из уста; а још можемо казати и више: излучења стомака, која су живом бићу неопходна за живот. И још, „ако верујемо да је човек дело руку Божијих“, сходно Божанским Писмима (Пс 137, 8), како је могло од чисте Силе (Божије) настати неко дело прљаво? И ако „смо род Божији“, сходно Божанским Делима Апостолским (17, 28), ништа у себи нечисто немамо. Јер, само се тада прљамо, кад чинимо најсмрдљивији грех. А када невољно бива неко природно истечење, тада, по природној нужди, како рекосмо, и то подносимо. Али, пошто неки хоће само да противрече правилно казаноме, боље рећи Божијим створењима, те изврћу и Јеванђелску реч, (која каже): „да не прља човека оно што улази, него оно што излази“ (Мт 15, 11), потребно је да изобличимо и ову њихову неразумност, пошто то не бих (чак) назвао питањем. Јер, најпре, будући неутврђени, они по своме незнању изврћу и (Света) Писма. А та Божанска реч оваква је (по значењу). Пошто су неки, слично овима, исказивали сумње о јелима, Сам (Господ), разрешујући њихово незнање, то јест износећи на јавност њихову заблуду, каже: „Не прља човека оно што улази, него оно што излази“. Затим додаје и откуда то излази: „из срца“, јер зна да су онде зле ризнице нечистих помисли и осталих грехова. А Апостол, научен томе, још краће каже: „Јело нас не поставља пред Богом“ (1Кор 8, 8). Зато ће неко сада с правом рећи: Неће нас неко природно истечење довести до казне. А свакако ће и лекари - да се макар од оних спољних (људи) убеде - рећи у одбрану овога: да су живом бићу дати неки неопходни изласци, кроз које сваки орган у нама избацује оно сувишно, као што су сувишци главе, коса, и влажна лучења (=зној), и пражњења из стомака; дакле је и оно (ноћно истечење) сувишак сперматских извора. Према томе, какав је - за Име Божје! - грех, богољубљени старче, кад је Сам Господар, Који је саздао живо биће, хтео и створио ове органе да имају такве изласке? Али, пошто треба предупредити супроћење лукавих, јер ће они рећи: дакле, није грех ни права употреба ако су органи створени од Створитеља; ми ћемо на то питањем зауставити (их), говорећи: О којој употреби говориш? О законитој, коју је и Бог допустио, говорећи: „Рађајте се, множите се и напуните земљу“ (1Мојс 1, 28)? Коју је Апостол прихватио, говорећи: „Частан нека је брак, и постеља неупрљана“ (Јевр 13, 4). Или пак о оној уличној, која бива тајно и прељубно? Јер и у другим стварима, које бивају у животу, наћи ћемо разлике по томе како бивају. Као (на пример): убијати није допуштено, али убијати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале; јер се тако најбољи у рату удостојавају великих почасти, и споменици им се подижу казујући њихове подвиге. Тако једно исто, по нечему и у неко време није допуштено, а по нечему и у прилично време допуштено је и дозвољено. Такав је исти смисао (ό λόγος) и у погледу (телесног) сједињавања. „Блажен је који, носећи слободан јарам у младости својој, служи се природом за рађање деце“ (Плач 3,27); а ако (се служи природом) за неморал, очекује га казна, коју је Апостол написао за блуднике и прељубнике (Јевр 13, 4). Јер о овоме постоје два пута у животу: један умерени и животнији (μετριωτέρας καὶ βιωτικῆς), велим за брак, а други је анђеоски и најсавршенији - девственички. Ако је неко изабрао световни пут, то јест брак, неће имати прекор, али неће добити толике дарове; но ће (их) добити, јер и он доноси „плод по тридесет“ (Мт 13, 8). А ко заволи пут чисти и надсветски (ὑπερκόσμιον = прѣоукашєноѥ), мада је то оштар (τραχεῖα = стрмовит) и тешкоостварив пут (=девичанство) наспрам првога (=брак), има међутим дивније дарове, јер израста савршени плод по сто (Мт 13, 8). Тако су нечиста и лукава питања њихова добила своја решења, раније већ решена у Божанственим Писмима. Утврђуј, дакле, о оче!, поверена ти стада, из Апостолских речи тешећи, из Јеванђелских разгаљујући, из Псаламских саветујући, (и) говорећи: „Оживи ме, по речи Твојој“ (Пс 118, 17), а реч је Његова: служити Му од чистога срца. Јер знајући то, и сам Пророк, као да сам себе предсказујући вели: „Срце чисто саздај у мени, Боже“ (Пс 50, 11), да ме не смућују нечисте помисли. И опет Давид (каже): „И Духом Владалачким утврди ме“ (Пс 50, 14), да, ако се некад мисли моје и узмуте, јака Сила од Тебе, будући као темељ, учврсти ме. Зато и ти, овако и слично саветујући, говори онима који се споро покоравају Истини: „Научићу безаконике путевима Твојим“ (Пс 50, 15). И уздајући се у Господа да ћеш их убедити да се уклоне од таквог зла, певај: „И грешници ће се Теби обратити“ (Пс 50, 15). Нека буде да, они који из злоћудности (κακοήθως) намерно питају, престану од таквога сујетног посла, а они који из слабоћудности (εὐήθεια) сумњају, да се утврде Владалачким Духом. Ви пак, који поуздано знате Истину, држите је чврсту и непоколебиву у Христу Исусу, Господу нашем, са Којим слава и моћ Оцу, заједно са Светим Духом, у векове векова. Амин.
Тим. Алек. 12: Питање 12. Ако лаик сања нешто нечисто (= има ноћно истечење), и запита свештеника, треба ли му допустити Причешће, или не? Одговор. Ако је подлегао жељи женске, не треба (да га причести); ако га пак сатана искушава, да би га тим изговором одбио од Причешћа Божанствених Тајни, треба га причестити, јер неће напасник престати да га куша, нападајући га у онај час кад треба да се причести.
Зонара: И это – ответ, данный отцем на (предложенный вопрос). Ибо, быв спрошен, должны ли те, у которых случилось непроизвольное истечение семени, причащаться Тайн, сказал, что потерпевшие сие должны последовать своей совести; то есть должны иметь судьей этого дела совесть, или собственное размышление, так что если истечение семени случилось непроизвольно, без предшествовавшего какого либо страстного возбуждения, если природа выделила его, как излишек, или оно произошло не вследствие пьянства и объедения: то потерпевшему сие не должно быть воспрещено приступить к святому жертвеннику; а если предшествовал какой либо страстный помысел, который, утвердившись в воображении, произвел ночное видение, и за сим последовало извержение семени, или если оно случилось от воздержания в пище и питье, такой нечист, - не по причине извержения семени (семя не есть нечисто, как и плоть, которой оно есть излишек), но по причине дурного пожелания, которое осквернило мысль; такой (человек) не может иметь чистой совести и, значит, благого дерзновения по причине своего похотения: каким же образом он приступит к Богу, если сомневается? Приводит и место из великого Павла, написавшего об идоложертвенном: аще яст сомняяйся, осуждается (Римл. 14, 23). Об извержении семени пространно написал и великий Афанасий к монаху Аммуну.
Валсамон: Быв спрошен: должны ли причащаться Тайн те, у которых случилось непроизвольное извержение семени, отец отвечал, что потерпевшие сие должны иметь судьею собственную совесть, так что если это случилось у них без предшествовавшего какого либо страстного возбуждения, когда природа сама по себе произвела извержение семени, как излишка, им не должно быть возбранено причаститься Тайн; а ели у кого предшествовало, вследствие страстного помысла, вожделение и за сим последовало извержение, или если оно произошло от невоздержания в пище и питии, таковые – нечисты, - не по причине извержения семени (семя не есть нечисто, как и плоть, которой оно есть излишек), но по причине дурного помысла, который осквернил мысль. Итак, таковый не имеет благой совести и, значит, благого дерзновения приступить к Богу. Приводит и место из великого Павла, написавшего об идоложертвенном: аще яст сомняяйся, осуждается (Римл. 14, 23). Об истечении семени ищи и великого Афанасия послание к монаху Аммуну.