Такође би угодно (одредити): да епископи, презвитери, ђакони, или било који клирици, који ништа немају, ако, узнапредовавши за време свога епископства, или припадништва клиру, купе на своје име њиве, или било какво имање, такви нека се окривљују као да су присвојили добра Господња, осим ако, после опомене, уступе их Цркви. Али, ако заиста пређе у њихову својину услед нечијег поклона (φιλoτιμίᾳ = liberalitate =легата), или по наследству од сродства, нека тиме располажу како им је воља. Ако ли, и после обећања (Цркви), повуку се назад (тј. предомисле), нека се сматрају недостојнима Црквене части, као неваљани.
Ὁμοίως ἤρεσεν, ἵνα ἐπίσκοποι πρεσβύτεροι διάκονοι ἢ καὶ οἱοιδήποτε κληρικοί, οἱ μηδὲν ἔχοντες, ἐὰν προκόψαντες τῷ καιρῷ τῆς ἐπισκοπῆς ἢ τῆς κληρώσεως αὐτῶν ἀγρούς ἢ οἱαδήποτε χωρία ἐπ' ὀνόματι αὐτῶν ἀγοράσωσιν, ἵνα ὡς κατὰ δεσποτικῶν πραγμάτων ἔφοδον πεποιηκότες ἐνέχωνται, εἰ μὴ ἄρα λοιπὸν ὑπομνησθέντες τῇ ἐκκλησίᾳ ταῦτα εἰσκομίσουσιν. Ἐὰν δὲ εἰς αὐτοὺς κυρίως φιλοτιμίᾳ τινὸς ἢ διαδοχῇ συγγενείας περιέλθῃ, ἐξ αὐτοῦ ποιήσωσιν ὃ ἔχει ἡ πρόθεσις αὐτῶν. Εἰ δὲ καὶ μετὰ τὸ προθέσθαι εἰς τοὐπίσω μετατραπῶσι, τῆς ἐκκλησιαστικῆς τιμῆς ἀνάξιοι, ὡς ἀδόκιμοι, κριθῶσιν.
Ап. 4: Првина сваког другог плода нека се шаље епископу и презвитерима, али не Жртвенику (=Олтару). А јасно је да ће епископ и презвитери поделити (их) и ђаконима и осталим клирицима.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 40: Нека су јавне (=познате) сопствене ствари епископове – ако својих ствари има – и јавне ствари Господње, како би епископ имао власт, умирући, оставити своје ствари коме хоће и како хоће, и да се под изговором Црквених ствари не оштете епископове, који можда има жену и деце, или рођаке, или служитеље. Јер је и пред Богом и пред људима право да ни Црква не претрпи неку штету, незнањем ствари епископових, нити да епископу или његовим рођацима, под изговором Цркве, буде одузет иметак, или да западну у невоље (нпр. дугове) његови заинтересовани (= сродници), те (тако) смрт његова буде извргнута руглу (δυσφημίᾳ = клеветању).
Ап. 41: Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима (τῶν πραγμάτων = имовини). Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о стварима (τῶν χρημάτων = новцима), тако да се по његовој власти све управља, те да преко презвитерâ и ђаконâ раздаје потребитима (=сиромасима), са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце (τῶν ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν = за браћу госте), тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да „који Олтару служе, од Олтара нека се хране“; а ни војник никад о своме трошку не носи оружје противу непријатеља (Левит. 18, 1-3; 1Кор. 9, 7. 13).
IV Вас. 22: Не смеју клирици, по смрти свога епископа, да разграбљују ствари које њему припадају, као што је (то) забрањено и онима који (те ствари) преузимају (на чување); иначе, који то чине, доводе у опасност своје (свештене) чинове.
Трул. 5: Нико од убројаних у свештенички чин, нека не држи код себе женско или служавку, изузев особа слободних од подозрења и које су означене у канону (1. Никејски), чувајући тиме себе беспрекорним. Ако неко преступи ово од нас одређено, нека се свргне. Ово исто нека држе и евнуси, старајући се о својој беспрекорности; преступе ли ово, ако су клирици, нека се свргну; а ако су лаици, нека буду одлучени.
Трул. 23: Да нико, било од епископâ или презвитерâ или ђаконâ, када даје Пречисто Причешће, не наплаћује од причасника за причешћивање новац, или било шта друго. Јер благодат је непродајива (οὐδὲ πεπραμένη = не продана), нити за новац раздајемо освећење Духа (Светог), него (га) треба некористољубиво (ἀπανουργεύτως = нелоукавьно) раздавати достојнима (тога) Дара. Ако се покаже да неко, убројан у клир, од онога коме даје Пречисто Причешће тражи било шта, (такав) нека буде свргнут, као ревнитељ обмане и злодела Симона (Врачара - ДАп. 8, 18–21).
Антиох. 24: Оно што је Црквено, добро је да се чува Цркви са сваком марљивошћу и добром савешћу и вером у Бога, Надзиратеља и судије свих (τὸν πάντων ἔφορον καὶ κριτήν = вьсѣхъ видьца и соудию = Који све види и свима суди). И то (= Црквена имовина) треба да се управља по расуђивању и власти епископа, коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају (= у Цркву / на Литургију). Нека зато буду јавне ствари припадајуће Цркви, са знањем презвитерâ и ђаконâ који су око њега (= епископа), тако да они знају и познају шта је све својина Цркве, и да ништа није од њих сакривено, тако да, ако се догоди да епископ промени животом (= премине), а ствари Црквене буду тачно познате, нити ће се те ствари изгубити или пропасти, нити ће (личне) ствари епископове бити повређене, под изговором (очувања) Црквених ствари. Јер је право и угодно и Богу и људима да (личне) ствари епископове остану онима којима он жели, а Цркви да буду сачуване њене ствари, да ни Црква не претрпи неку штету, нити да епископу, под изговором Цркве, буде одузета својина, или да његови (сродници) упадну у спорове, те да се по смрти и он подвргне брукању.
Антиох. 25: Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све потребите (= сиромашне) са сваком побожношћу и страхом Божјим (εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ = благобоѧзньствъмь и страхом Божиѥмь), и, ако треба, нека и сâм по потреби узима (од тога) за своје нужне потребе, и за гостопримство стране браће код себе, тако да ни у чему не трпи оскудицу, сходно Божанственом Апостолу, који говори: „Кад имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни“ (1Тим. 6, 8). Ако ли се овим (епископ) не задовољи, него претвори те ствари у сопствене потребе, и приходима Цркве или плодовима (Црквених) њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт (над истима) преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима Црквени рачуни (τοὺς λόγoυς = приходи) потајно буду оштећени, такав (епископ) мора да одговара пред обласним Сабором. А ако и иначе буде оклеветан епископ или презвитери са њиме, да за себе узимају оно што Цркви припада, то јест од њива или од неког другог Црквеног прихода, тако да сиромаси буду оштећени, и клевета и зао глас пада на рачун (τῷ λόγῳ – Црквени) и на оне који тако управљају, такви нека буду исправљени како долично Свети Сабор (о томе) просуди.
Картаг. 6: Фортунат епископ рече: На пређашњим Саборима (= Сабор 390. г., правило 3) сећамо се да је одређено: да Свето Миро, или измирење (= примање) покајникâ, или посвећење девојакâ, местâ, Цркавâ, не могу вршити презвитери. Ако ли се неко затече да то чини, шта треба о њему одредити? Аврелије епископ рече: Ваше је достојанство чуло предлог брата и саслужитеља нашег Фортуната, шта кажете на то? Сви епископи рекоше: да спремање Светога Мира, и посвећење девојака, не могу чинити презвитери, нити може презвитер на јавном богослужењу (δημόσιαν λειτουργίαν = publica missa = людьскоѥ слоужєниѥ) да некога помири. Ово би угодно свима.
Картаг. 22: Нити, као што је речено, да епископи или клирици таквима (= паганима/јеретицима) даривају (у својину) од својих ствари.
Картаг. 81: Такође се одређује: да, ако неки епископ за наследнике (своје имовине) рађе претпостави сроднике, или мимо родбине јеретике или незнабошце, него ли Цркву, противу таквога нека се и после смрти изрече анатема, и име његово нека се уопште не спомиње код свештеника Божијих; нити се може оправдати ако је умро без опоруке (ἀδιάθετoς = intestatus = без тестамента), јер поставши епископ, требало је по обичају да учини распоред својих ствари долично своме звању.
Прводруги 7: Видимо да многе епископије опадају, и да су у опасности да сасвим пропадну, јер њихови предстојатељи (προεστηκότες = епископи) бригу и старање о њима трошећи на подизање нових Манастира, и њих (= епископије) растрзавајући и вешто смишљајући како да присвоје приходе (од тих Манастирâ), труде се само о њиховом повећавању. Зато Свети Сабор одреди: да ниједан епископ не може новоподизати себи (ἴδιον = свој) Манастир на штету своје епископије. Ако се, пак, неки затече да се на то усудио, нека се он подвргне одговарајућој епитимији, а новоподигнуто од њега, пошто није добило ни почетак права Манастира, нека се потврди као својина епископије. Јер ништа од онога што је незаконито и неуредно настало, не може добити предност над оним што је канонски установљено.