А они који уопште ништа такво нису претрпели, нити су плод вере показали, него су добровољно сами прешли ка злу, издани (својом) плашљивошћу и страхом, а сада долазе покајању, потребно је и доследно применити причу о неродној смокви, као што Господ говори: „Имађаше неко смокву посађену у своме винограду, и дође да тражи плода на њој, и не нађе. Тада рече виноградару: Ево, трећа година како долазим да тражим плода на овој смокви, и не налазим; посеци је, зашто да земљи смета? А он, одговарајући, рече му: Господару, остави је и за ову годину, док окопам око ње и обаспем ђубривом, па ако донесе плода; ако ли не, посећи ћеш је убудуће“ (Лк 13, 6-9). И кад њу (=смокву) пред очи ставе, показујући плод достојан покајања у току толиког времена, већма ће користи добити.
Τοῖς δὲ μηδ' ὅλως μηδέν τι τοιοῦτον πεπονθόσι, μηδὲ ἐνδειξαμένοις καρπὸν πίστεως, ἀλλ' αὐτομολήσασι πρὸς τὴν κακίαν, προδεδομένοις ὑπὸ δειλίας καὶ φόβου, νῦν δὲ εἰς μετάνοιαν ἐρχομένοις, ἀναγκαῖόν ἐστι καὶ ἁρμόζον, τὴν τῆς ἀκάρπου συκῆς παραβολὴν παραθέσθαι, ὡς ὁ Κύριος λέγει· Συκῆν εἶχέ τις πεφυτευμένην ἐν τῷ ἀμπελῶνι αὐτοῦ καὶ ἦλθε καρπὸν ζητῶν ἐν αὐτῇ καὶ οὐχ εὗρεν. Εἶπε δὲ πρὸς τὸν ἀμπελουργὸν· Ἰδού, τρία ἔτη ἀφ΄ οὖ ἔρχομαι ζητῶν καρπὸν ἐν τῇ συκῇ ταύτῃ καὶ οὐχ εὑρίσκω· ἔκκοψον αὐτὴν, ἵνα τί καὶ τὴν γῆν καταργεῖ; Ὁ δὲ ἀποκριθεὶς λέγει αὐτῷ· Κύριε, ἄφες αὐτὴν καὶ τοῦτο τὸ ἔτος, ἕως ὅτου σκάψω περὶ αὐτήν, καὶ βάλω κοπρία· κἄν μὲν ποιήσῃ καρπόν, εἰ δὲ μή γε, εἰς τὸ μέλλον ἐκκόψεις αὐτήν. Ἣν πρὸ ὀφθαλμῶν λαβόντες, ἐνδειξάμενοί τε καρπὸν ἄξιον τῆς μετανοίας ἐν τῷ διαστήματι τοῦ τοσούτου χρόνου, μᾶλλον ὠφεληθήσονται.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
Анк. 6: За оне који су под (простом) претњом мучења и одузимања имања, или прогонства, попустили и принели жртву (идолима), и до сада се нису покајали, нити обратили, а сада су у време Сабора приступили и на мисао обраћења дошли, — (Сабор) одреди: да буду до Великога Дана (Пасхе) примљени да слушају (Св. Писмо), а после Великога Дана, да три године припадају (са покајницима), и затим друге две године да буду у општењу (молитава верних), али без Причешћа, и тако да дођу до Савршеног (= Причешћа), те (тим начином) испуне сву шестогодишњицу (кајања). А ако су неки примљени у покајање пре овог Сабора, нека им се од тога времена рачуна шестогодишњица (кајања). Ако ли им се деси опасност и близина смрти, услед болести, или неког другог разлога, нека се приме под условом.
Анк. 9: А који су не само одступили (од вере), него су се још и побунили (против вере), и браћу (Хришћане) принуђивали, и узрочници били да (их) принуђују (на одрицање), такви за три године нека имају место слушалаца (Св. Писмâ), за следећих шест година место припадајућих (с покајницима), па за једну годину да буду у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, да би испунивши десет година били примљени у савршено општење (= Причешће). За то пак време гледати и остали њихов живот.
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Зонара: А которые, говорит, не подвергшись никакому страданию, и только из страха и малодушия отбежали, то есть сами добровольно перешли на сторону зла, потом обратились к покаянию, к таковым должна быть применена Евангельская притча о смоковнице. Положив ее пред очи и дав в течение столького же времени, то есть четырех лет, плод достойный покаяния, они должны получить пользу; ибо Господь сказал: три лета прихожу к ней, ища плода, и не обретаю; а винарь сказал: остави ю, Господи, и се лето (Лук. 13, 6 – 9).
Валсамон: А тех, которые по причине страха и малодушия добровольно отбежали, потом обратились к покаянию, правило наказывает трехлетием, по евангельской притче о смоковнице. Ибо Господь сказал: три лета прихожу к ней, ища плода, и не обретаю; а винарь сказал: остави ю, Господи, и се лето (Лук. 13, 6 – 9).