Онима пак који само после затварања и претрпљених у тамници мука и смрада, па после, без борбе са мучењима, постали су заробљеници (тј. пали), рањени (=савладани) по многој бедности снаге и неким слепилом, доста је (додати) једну годину дана оном осталом времену. Јер су и они сасвим дали себе на мучење за Име Христово, мада су и добили у тамници од браће (хришћанâ) многу утеху, за коју ће узвратити многоструко, желећи се ослободити од најгорчег ропства ђаволу, сећајући се нарочито Онога Који каже: „Дух је Господњи на мени, тога ради помаза ме, да јавим Јеванђеље сиромасима; посла ме да проповедам заробљенима отпуштење, и слепима прогледање, да ослободим потлачене, да проповедам пријатну годину Господњу, и дан (праведне) расплате“ (Ис 1, 1. 2; Лк 4, 18. 19).
Τοῖς δὲ μετὰ τὸ φυλακισθῆναι μόνον καὶ ὑπομεμενηκέναι τὰς εν τῷ δεσμωτηρίῳ, ὡς ἂν ἐν πολιορκίᾳ, θλίψεις τε καὶ δυσωδίας, ὕστερον δὲ χωρὶς πολέμου βασάνων γενομένοις αἰχμαλώτοις, κατὰ πολλὴν πτωχείαν δυνάμεως καὶ κατά τινα τυφλότητα τεθραυσμένοις, ἐπαρκέσει ἐνιαυτὸς πρὸς τῷ ἐτέρῳ χρόνῳ. Ἐπεὶ ὅλως καὶ αὐτοὶ ἐπιδεδώκασιν ἑαυτοὺς ὑπὲρ τοῦ ὀνόματος τοῦ Χριστοῦ θλιβῆναι, εἰ καὶ ἀπήλαυσαν ἐν τῷ δεσμωτηρίῳ τῆς παρὰ τῶν ἀδελφῶν πολλῆς αναπαύσεως, ἅπερ πολλαπλασίονα ἀποδώσουσι, ποθοῦντες λυτρωθῆναι ἀπὸ τῆς πικροτάτης αἰχμαλωσίας τοῦ διαβόλου, μεμνημένοι μάλιστα τοῦ λέγοντος· Πνεῦμα Κυρίου ἐπ΄ ἐμὲ, οὗ ἕνεκεν ἔχρισέ με, εὐαγγελίσασθαι πτωχοῖς ἀπέσταλκέ με, κηρῦξαι αἰχμαλώτοις ἄφεσιν καὶ τυφλοῖς ἀνάβλεψιν, ἀποστεῖλαι τεθραυσμένους ἐν ἀφέσει, κηρῦξαι ἐνιαυτὸν Κυρίου δεκτὸν καὶ ἡμέραν ἀνταποδόσεως.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
I Вас. 10: Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
Анк. 1: За презвитере, који су принели жртву (идолима), а затим се повратили (вери), не на лукав начин, него од истине; нити су имали претходна договарања (са световним властима) те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а у ствари су само привидно и формом приведени, – (Сабор) одреди: да такви могу уживати част (презвитерског) седишта, али не могу приносити (Евхаристију), ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити.
Анк. 2: Тако исто и ђакони који су принели жртву идолима, па су се потом обратили (вери), нека имају осталу част, али да престану од сваке свештене службе, од узношења Хлеба или Путира (= у Литургији), или проповедања. Ако, пак, неки од епископâ увиди (код њих) неку заслугу или кротко смирење, те захтедне дати им нешто више или одузети, њима припада та власт.
Анк. 3: Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
Анк. 9: А који су не само одступили (од вере), него су се још и побунили (против вере), и браћу (Хришћане) принуђивали, и узрочници били да (их) принуђују (на одрицање), такви за три године нека имају место слушалаца (Св. Писмâ), за следећих шест година место припадајућих (с покајницима), па за једну годину да буду у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, да би испунивши десет година били примљени у савршено општење (= Причешће). За то пак време гледати и остали њихов живот.
Анк. 12: Они који су пре Крштења принели жртву (идолима), па се потом крстили, могу се у чин (свештени) примати, јер су (Крштењем) очишћени.
Вас. Вел. 73: Који се Христа одрекао и погазио тајну спасења, треба све време живота свога да плаче, и дужан је да се (у покајању) исповеда; у време када исходи из (овог) живота удостојиће се Причешћа Светињама, вером у човекољубље од Бога.
Вас. Вел. 81: Пошто многи у време варварске најезде преступише (=одрекоше) веру у Бога, и положише незнабожачке заклетве, и једоше нечиста јела која су им са идолским врачаријама принета, такви нека буду икономисани (οἰκονομείσθωσαν = решавани) по законима и канонима донетим од Отаца наших (= Анкирски 1-9). Јер они који су тешку невољу у мучењима поднели, и не подносећи болове, те били принуђени на одрицање (од вере), нека три године не буду примљени, и две године нека слушају, и три припадају, и тако нека се приме у општење (κοινωνίαν = Причешће). А који су без велике невоље издали веру у Бога, и јели за демонском трпезом, и клели се незнабожачким заклетвама, нека се искључе (из Храма) за три године, две године нека слушају (Св. Писмо), три године да се моле у припадању, и друге три да стоје са вернима у молитви, те тако нек буду примљени у Причешће Доброга (= у Литургију).
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Григ. Ниски 5: Остаје, уз ово, да се подвргне разматрању гњевљиви (= срчани, афективни) део душе, када та сила (душе) скрене од добре употребе срчаности (=гњева) и падне у грех. А пошто је много греха и сваковрсних порока (=зала), који потичу од (способности) гњева, нађоше за сходно (Свети) Оци наши да се не упушта сувише у прецизирање (=разбирање) истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих услед гњева падова (=греха), - мада (Свето) Писмо забрањује не само наношење најмање ране (другоме), него и сваку псовку или хулу (Кол 3, 8), и све друго што гњев чини, - само је епитимијама скренута пажња на злочин убиства. А подељено је ово зло (убиства) разликовањем на намерно и ненамерно. Намерно је убиство, најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу намернима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен (од других), нанесе некоме руком смртни ударац. Јер, ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гњева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин (=резултат) убиства настао из борбе, сматра се чином намерним, а не случајним. Ненамерни пак (злочини) имају јасне знаке (распознавања): када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. За ова, дакле, (намерна убистава), онима који се обраћењем (=покајањем) лече за намерни злочин, троструко се продужује време (кајања). Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, и толико исто година да остане у слушању (Речи Божије), удостојивши га само да слуша учитеље и (Свето) Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у обраћењу (=покајању) да се моли, и тада нека приступа Причешћу Светиње (=Евхаристије). Јасно је да ће и у овоме бити исто старање распоређујућега (τοῦ οἰκονομοῦντος = епископа) Црквом, и према начину обраћења (=покајања) скратиће му и трајање епитимије, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином обраћења (=покајања) побеђује време, и великом ревношћу у исправљању (своме) превазилази оне који у дугом (одређеном) року спорије (=немарније) чисте себе од нечистоте. Ненамерно пак убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да оно није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, макар неко и нехотично оскврнио себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, канон одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико пак времена за очишћење (=покајање) је одређено за прости (=обични) блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скраћењем довести га у васпостављање у Цркву и у Причешће Доброга (=Евхаристије). Ако ли се пак неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено канонима, човекољубље (Светих) Отаца заповеда да се удостоји Причешћа Светиња, те да не оде лишен сапутништва (= путне опреме) на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен Причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено (му) време, остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
Зонара: Во втором чине (св. отец) полагает тех, которые были только взяты под стражу и потерпели различные лишения в темнице, и пали без мучений: таковым положил в епитимию лето после прошедшего времени, то есть трехлетия, о котором сказал выше; потому что и они, говорит, пострадали за имя Христово, хотя, может быть, и получали в темнице утешение от братий (ибо верные, которые не были взяты, вероятно, доставляли заключенным потребное для содержания и успокаивали их), за что они должны выдать с многою лихвою, то есть за те утешения, какие получали в темнице, они, неся покаяние, должны подвергать себя гораздо большим огорчениям и лишениям, если хотят освободиться от пленения диавола, сделавшись пленниками и рабами ему вследствие отречения от Христа. Потом приводить пророческие изречения, которые взяты из Исаии, говоря, что они должны помнить их.
Валсамон: Правило это говорит, что те, которые только потерпели бедствия под стражею и пали без мучений, должны быть подвергаемы епитимии, сверх трехлетнего времени, еще на год. Ибо, говорит, хотя, может быть, они пользовались утешением, так как некоторые верные доставляли им потребное для содержания, но и они должны быть удостаиваемы прощения, как пострадавшие за веру.