Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али не учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од Светога Причешћа Евхаристије, по неком нереду (ἀταξίαν = беспоретку), такви да буду одстрањени из Цркве, док се не исповеде и не покажу плодове покајања, и тада молећи могу добити опроштај. Не треба општити са изопштенима (μὴ κοινωνεῖν τοῖς ἀκοινωνήτοις = нє приобьщатисѧ къ неприобьщєнъıимъ), нити се молити са окупљанима по кућама, који се не моле са Црквом, нити примати у једној Цркви оне који се не окупљају (= на Литургију) у другој Цркви. Ако ли се нађе неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из канона (клиракâ), да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као онај који квари канон Цркве (τὸν κανόνατης Ἑκκλησίας = канонъı црквьнъıѧ).
Сви они, који долазе у цркву и слушају свето писмо, али који не ће да учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светога причешћа јевхаристије по некој противштини реду, такви имају бити искључени из цркве, док се не исповједе и не принесу плодове покајања, и тада, кад узмоле, моћи ће добити опроштај. Нити треба имати опћења са онима, који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима, који се са црквом не моле, нити примати у једну цркву оне, који се туђе од зборова, што у другој цркви бивају. Нађе ли се пак који епископ, или презвитер, или ђакон, или други из клира, да опћи са онима, који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човјек, који ред црквени помућује.
Πάντας τοὺς εἰσιόντας εἰς τὴν Ἐκκλησίαν καὶ τῶν ἱερῶν Γραφῶν ἀκούοντας, μὴ κοινωνοῦντας δὲ εὐχῆς ἅμα τῷ λαῷ ἢ ἀποστρεφομένους τὴν ἁγίαν μετάληψιν τῆς εὐχαριστίας κατά τινα ἀταξίαν, τούτους ἀποβλήτους γίνεσθαι τῆς Ἐκκλησίας, ἕως ἂν ἐξομολογησάμενοι καὶ δείξαντες καρποὺς μετανοίας καὶ παρακαλέσαντες τυχεῖν δυνηθῶσι συγγνώμης, μὴ ἐξεῖναι δὲ κοινωνεῖν τοῖς ἀκοινωνήτοις, μηδὲ κατ' οἴκους συνελθόντας συνεύχεσθαι τοῖς μὴ τῇ ἐκκλησίᾳ συνευχομένοις, μηδὲ μὴ συναγομένοις. Εἰ δὲ φανείῃ τις τῶν ἐπισκόπων, ἢ πρεσβυτέρων, ἢ διακόνων, ἢ τις τοῦ κανόνος τοῖς ἀκοινωνήτοις κοινωνῶν, καὶ τοῦτον ἀκοινώνητον εἶναι, ὡς ἂν συγχέοντα τὸν κανόνα τῆς Ἐκκλησίας.
Ап. 8: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из свештеничког каталога (τοῦ καταλόγου = именика), кад бива (Свети) принос (προσφορᾶς γενομένης = кад се врши Св. Евхаристија) не причести се, нека каже узрок, па ако је разложит (εὔλογος), нека му буде опроштено; а ако не каже (узрок), нека буде одлучен, јер је нанео штету народу и навео сумњу (=зазор) на онога који је Принос (= Литургију) свршио, као да није правилно принео.
Ап. 9: Све верне који долазе (у Цркву) и слушају (Свето) Писмо, а не остају за време молитве и Светога Причешћа (τῇ ἀγίᾳ μεταλήψει), као такве који узрокују неред у Цркви, треба (их) одлучити.
Ап. 10: Ако се неко са одлученим (од општења: τῷ ἀκοινωνήῳ), макар и у кући, буде заједно молио, такав нека буде одлучен.
Ап. 11: Ако се неко, будући клирик, буде заједно молио са свргнутим (клириком) као са клириком, нека се и он свргне.
Ап. 12: Ако неки клирик, или лаик (=верник), који је одлучен (од Цркве), или је непријемљив (ἄδεκτoς = недостојан за примање у клир), пошавши у други град буде (тамо) примљен без препоручног писма, Нека буде одлучен и примаоц и примљени.
Ап. 28: Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, који је правично свргнут због јавних преступа, усуди преузети службу (λειτουργίας), која му је некада била поверена, такав нека буде сасвим искључен из Цркве.
Ап. 32: Ако је неки презвитер или ђакон одлучен од (свог) епископа, таквога не сме примати други (епископ) него само онај који га је одлучио, осим у случају кад умре епископ који га је одлучио.
Ап. 33: Нека се не прима нико од страних епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, без препоручног писма; а кад такво писмо поднесу, нека се просуди (добро) о њима, те ако су проповедници Благочешћа (εὐσεβείας = Православља), нека се приме; ако ли нису, пошто им се даде колико им је нужно (за пут), не треба их примати у општење; јер много шта бива по заносу (κατὰ συναρπαγὴν = по обмани).
I Вас. 5: О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
IV Вас. 11: Одређујемо да сви сиромашни и који потребују помоћи добијају, после проверавања, за пут само писма, то јест Црквена мирна, а не препоручна; јер препоручна писма треба давати само оним лицима која су под надзором (ἐν ὑπολήψει = зазором?).
IV Вас. 13: Туђи клирици и непознати, у другоме граду, без препоручних писама свога епископа, не могу никако и нигде да богослуже (λειτουργεῖν).
Трул. 17: Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су хиротонисани, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо: да од месеца јануара минулог четвртог индикта (ἐπινομήσεως) ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу, без писменог отпуста свога епископа, да буде прибројан у другој Цркви; иначе, који од сада ово не буде држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио.
Трул. 80: Ако неки епископ или презвитер или ђакон, или који припада клиру, или лаик, немајући никакву тежу потребу или нужну ствар да за дуже време одсуствује из своје Цркве, него боравећи у (своме) граду не дође у три Недељна дана током три седмице заједно на Сабрање (= Литургију у Цркви), ако је клирик, нека буде свргнут а ако је лаик, нека буде удаљен од општења (κοινωνίας = Причешћа).
Антиох. 4: Ако неки епископ, свргнут од Сабора, или презвитер или ђакон од свог епископа, дрзне се да врши нешто од свештене службе (λειτουργίας), по претходној навици, било да је епископ, или презвитер или ђакон, такав не може имати ни на другоме Сабору наде за васпостављење, нити може имати места одбрани; него и све који с њиме буду општили треба искључити из Цркве, а особито ако, дознавши за осуду изречену противу поменутих, дрзну се да с њима опште.
Антиох. 6: Ако је неко био изопштен (ἀκοινώνητος) од свога епископа, не може претходно бити примљен од других, ако га (прво) не прими његов епископ, или ако, кад буде Сабор, не дође и одбрани се, и, уверивши Сабор (о невиности), добије другу одлуку. И ова одредба нека важи и за лаике, и презвитере, и ђаконе, и све који су у клиру.
Антиох. 7: Не треба примати никога од странаца без мирног писма (ἄνευ εἰρηνικῶν = мирнаго посланиѧ).
Сард. 11: Осија епископ рече: Дужни смо да и ово одредимо: да епископ, ако из једнога града дође у други град, или из једне области у другу област – служећи своме славољубљу због похвала (као учен), или (служећи) посвећености религије (θρησκείας καθοσιώσει = religionis sanctificationi) – па хоће да остане (тамо) дуже времена, а епископ тога града није искусан у научавању (других), нека не презире њега и често проповеда, настојећи да посрами и понизи лице тамошњег епископа. Јер овакав поступак обично изазива смутње, и од овакве лукавости (πανουργίας = проказъı = злоумисли) настоји да себи предзаручи и придобије туђу катедру, не устручавајући се да напусти предану му Цркву и премести се у другу. Зато, дакле, треба одредити и време томе (тј. тој посети), јер и не примати епископа може изгледати нечовечно и неуљудно. А сетите се да су Оци наши у претходно време одредили: да ако неки лаик, боравећи у граду, не дође на Сабрање (у Цркву) у току три Недеље, да се (такав) удаљи од општења (τῆς κοινωνίας = обьщєниѧ). Ако је, дакле, ово одређено за лаике, онда не треба, нити приличи, нити користи да епископ, ако нема никакве веће нужде, или важнијег посла, оставља за дуже време (од три Недеље) своју Цркву и жалости поверени му народ. Сви епископи рекоше: Одлучујемо да је и ово мишљење веома одговарајуће.
Лаод. 33: Да се не треба молити (заједно) са јеретицима или расколницима.
Лаод. 42: Да свештена лица, или клирици, не треба да путују без канонских писама.
Картаг. 9: Августин (Свети) епископ, местобљуститељ Нумидијске области, рече: Удостојте да се одреди ово: да оне, који су доследно, због својих преступâ били искључени из Цркве, ако неки епископ или презвитер прими у општење (κοινωνίαν = communionem), нека још и он потпадне истој кривици (= осуди), заједно са онима који избегавају (да изврше) канонску одлуку свога епископа. Сви епископи рекоше: угодно је свима.
Картаг. 10: Алипије епископ, местобљуститељ Нумидијске области, рече: Не треба ни ово изоставити, да: ако је можда неки презвитер осуђен од свога епископа, па, понет неком надутошћу и гордошћу, сматра да треба засебно приносити Богу Светиње (ἅγια - sancta = Евхаристију), или се усуди да подигне други жртвеник противу Црквене вере и установе, нека такав не прође без казне. Валентин, епископ првог престола (primae cathedrae) Нумидијске области, рече: Предложено од брата нашег Алипија беспорно је сагласно са Црквеном вером и поретком. Дакле, кажите, шта ваша љубав мисли о овоме?
Зонара: Отцы собора сделали это постановление, следуя девятому апостольскому правилу. Ибо оно говорит, что всех верных, входящих в церковь и слушающих писания, но не пребывающих на молитве и святом причащении до конца, яко бесчиние в церкви производящих, отлучати подобает от общения церковного. Итак, и сии отцы определили, что входящие в церковь, но не пребывающие на молитве и не причащающиеся по какому-нибудь бесчинию, то есть, не по благословной причине, но бесчинно и беспричинно, отвержены от церкви, то есть, отлучены и остаются вне собрания верных. А уклонением отцы назвали здесь не то, если кто ненавидит божественное причащение и по этому не преступает к приобщению, но то, если кто избегает его, может быть из благоговения и как бы по смиренномудрию. Ибо если бы по ненависти и по отвращению к святому причастию уклонялись от него; то были бы подвергнуты не отлучению, а конечному отсечению от церкви и анафеме. А когда упомянули отцы об отлучении; то присовокупили к сему и то, что никому непозволительно иметь общение с находящимися вне общения и с отлученными от церкви, ни молиться вместе в доме, ни принимать их в другой церкви. Молящиеся же с ними, или принимающие их в церковь, и сами должны быть вне общения, как нарушающие правило церкви. Тоже самое сказано в 10-м и 11-м правиле святых Апостолов, и в 33-м правиле Лаодикийского собора говорится, что не должно молиться вместе с еретиком или раскольником.
Аристен: Входящий в церковь и слушающий священное писание, потом пренебрегающий и выходящий и уклоняющийся от причастия, отвержен доколе не получит прощения, показав плод покаяния. И имеющий общение с находящимися вне общения должен быть лишен общения. И молящийся вместе с немолящимися в церкви, виновен. И принимающий ходящего в собрание не в церковь не без вины. Отлучен от церкви и тот, кто не имеет общения в молитве с народом, но выходит прежде отпуста, как презирающий и отвращающийся божественного причастия, доколе, раскаявшись, не покажет плода покаяния; а когда принесет теплое покаяние, тогда может быть принят. А кто принимает не приходящего с верными в церковь, и молится вместе с ним в домах, или и в другой церкви, тот подлежит суду правил; равно как и имеющий общение с находящимися вне общения должен быть лишен общения.
Валсамон: В 8-м и 9-м апостольском правиле истолковано, кто суть не пребывающие на молитве и святом причащении и как они наказываются, а равно и в 10-м правиле истолковано о имеющих общение с находящимися вне общения. Итак, следуя сим правилам, и настоящее правило определяет отлучать входящих в церковь и не пребывающих в молитве, также и не обращающихся ко святому причащению по некоторому бесчинию и быть им отлученными доколе не покажут достойного раскаяния при исповеди. А поелику случалось, что некоторые имели общение с отлученными таким образом, то есть, вместе молились не в церкви, из которой они были извержены, но в молитвенном доме, или в другой церкви, и говорили, что это не возбранено потому, что отлученный изгнан именно из одной той церкви, которая находится под властию отлучившего; то правило говорит, что повсюду находящиеся молитвенные домы и храмы составляют одну церковь и никакие клирики не должны молиться вместе с отлученным, хотя бы они были из другой епархии; и поступающие вопреки сему подвергаются той же смой епитимии – лишению общения. В этом состоит сущность правила. Ты же прочти написанное в указанных апостольских правилах, и согласно с ними разумей и настоящее правило, и говори, что отвращающимся от святого причастия должны почитаться не отвергающие его, или, как некоторые говорили, избегающие по благоговению и смиренномудрию (ибо первые должны быть не только отлучены, но и изгнаны из церкви, как еретики; а вторые удостоены будут прощения ради благоговения и подобающего святыне страха); но те, которые из презрения и гордости бесчинно уходят из церкви прежде святого причащения и не ожидают, чтобы видеть божественное причащение святых Таин. А когда слышишь слова правила, что лишаются общения епископы и прочие посвященные, молящиеся вместе с находящимися вне общения, не скажи, заключая от противного, что миряне, поступающие вопреки сему правилу невиновны; ибо и они должны подлежать отлучению по 10-му апостольскому правилу, не различающему клириков и мирян. Ищи и 9-е правило карфагенского собора. Как кажется, по причине угрозы 8-го и 9-го правила святых Апостолов и настоящего, было придумано раздаяние антидора, как кажется, для того, чтобы и те, которые не могут приобщаться святых и животворящих Таин, имели всю необходимость дожидаться конца божественного священнослужения и из руки священнической принимать оный во освящение. Эти определения помянутых правил относи к одной только литургии, а не к другим церковным последованиям. А поелику некоторые говорят: почему же вселенский патриарх, во святый воскресный день, не ожидает отпуста литургии, но, встав с места своего, уходит после евангелия? То им мы отвечаем: потому что божественная литургия в собственном смысле бывает после чтения святого евангелия. Поелику все, что во святых церквах поется во славу Божию, заимствуется или из ветхого завета, или из нового; ибо тотчас после начала до чтения апостола немедленно стихословятся псалмы, которые суть из ветхого завета, и после евангелия начинается совершение священнослужения пречистой бескровной жертвы; то посему патриарх хорошо поступает, когда удаляется прежде сего и после святого евангелия, и не преступает правил. Таким образом и никто не преступает, если после евангелия, или прежде евангелия уходит, конечно по необходимой и благочестивой причине, а не по укоризненной.