Који узима камате, ако пристане да неправедну добит потроши на сиромахе, и да се надаље ослободи од болести среброљубља, може се примити у свештенство.
Ὁ τόκους λαμβάνων, ἐὰν καταδέξητο τὸ ἄδικον κέρδος εἰς πτωχοὺς ἀναλῶσαι καὶ τοῦ λοιποῦ τοῦ νοσήματος τῆς φιλοχρηματίας ἀπαλλαγῆναι, δεκτός ἐστιν εἰς ἱερωσύνην.
Ап. 44: Епископ, или презвитер, или ђакон, који тражи камате од дужника (в. Мојс. 22, 25; 5Мојс. 23, 19), или да престане, или нека буде свргнут.
I Вас. 17: Пошто многи, који се у канон укључују (тј. клирици), полакомљени грамзивошћу и срамним стицањем, заборавише Божанско Писмо, које каже: „Сребро своје не даде на камату“ (Пс. 14, 5), и позајмљујући траже постотке (= камате), Свети и Велики Сабор за праведно нађе (ἐδικαίωσεν): да ако се, после ове одредбе, ко нађе да узима камате на позајмљено, или се иначе бави тим послом, тражећи половину (камате), или уопште друго што измишља ради срамне добити, нека буде извргнут из клира и нека буде туђ (свештеничког) канона (тј. клира).
Трул. 10: Епископ или презвитер или ђакон, који узима камате, или такозване постотке, нека престане, или нека буде свргнут.
Лаод. 4: Да не треба свештена лица да позајмљују новац (на добит), и узимају камате, и такозване лихве (ἡμιολίας = лихвы).
Картаг. 5: Аврелије епископ рече: Треба одстранити похоту лакомости (= грамзивости), за коју нико не сумња да је матер свију зала (= порока), да не би неко злоупотребљавао туђе, нити да неко преступа одредбе Отаца ради добити, нити да је било како дозвољено некоме од клирикâ да узима камате за било коју ствар. И за она (питања) што су у новије време поникла, пошто су нејасна и сасвим непозната (до сада), нека, претресена од нас, буду одређена. О ономе, пак, што је сасвим јасно установило Божанско Писмо, не треба гласати, него већма (томе) следити. Јер доследно је: да оно што је код лаикâ за прекор, већма треба осудити код клирикâ. Сав сабор рече: Нико против Пророкâ, нико против Јеванђељâ (ишта) без опасности (казне) није учинио.
Картаг. 16: Такође би угодно (одредити): да епископи, и презвитери, и ђакони, не бивају закупници, или старатељи (у световним стварима), нити да стичу себи храну неким срамним или бешчасним послом. Јер су дужни да гледају оно написано: „Ниједан војник Божји не уплиће се у послове светске“ (2Тим. 2, 4). И да чтеце, кад достигну зрелост, треба побуђивати или да се жене, или да дају завет уздржања (= девствености). Такође би угодно (одредити): да клирик, ако дâ новце у зајам, исте новце да прима назад (= без камате); а ако је дао ствар, да прими (назад) колико је дао. И да пре двадесет пет година не треба хиротонисати ђакона. А и чтеци да се не клањају народу.
Григ. Ниски 6: Друга врста идолопоклонства, јер тако Божанствени Апостол назива грамзивост (=лакомство) (Кол 3, 5), не знам како је без лечења пропуштена од Отаца наших. Мада ово зло изгледа да је болест троструког стања душе. Јер и разумност, грешећи у суђењу о добру, замишља да је добро у материјалном, не гледајући на лепоту нематеријалну; и жељност нагиње ка ономе што је доле, (ниспадајући) од истински жељенога; па и свадљиво и гњевљиво расположење добива много поводе од овога греха. Уопште говорећи, ова болест одговара Апостолској одредби (=дефиницији) грамзивости (=лакомства). Јер Божанствени Апостол назива њу не само „идолопоклонством“, него и „кореном свију зала“ (1Тим 6, 10). Па ипак је ова врста болести пропуштена (од претходних) без пажње, и занемарена, и због тога се ова болест умножила по Црквама; и нико увођене у клир (=рукополагане) не испитује да нису можда оскврњени овом врстом идолопоклонства. Зато о томе, пошто је пропуштено од Отаца наших, сматрамо да треба јавним проповедањем науке, колико је могуће, лечити, чистећи речју (=поуком) као умножене страсти болести грамзивости (=лакомости). А сматрамо страшћу само крађу и пљачку гробова и крађу светиње (=светогрђе), зато што тако код нас постоји предање о томе по наслеђу од Отаца, мада у Божанском Писму забрањени су и похлепно богаћење и каматарење, као и присвајање себи туђега посредством неке силе (другога), макар то било и под видом уговора. Пошто је наше мишљење у односу на снагу канона неверодостојно, ономе што је познато као забрањено, додаћемо томе већ исказаноме канонски суд. Крађа се, дакле, дели на разбојништво и на провалу кућа; а циљ је обадвома један — отимање туђега; али је велика разлика међу њима по расположењу њиховом. Јер разбојник, да добије тражено, предузима и убиство, и спрема се на то и оружјем и мноштвом руку (= групом људи), и погодностима места, те таквога треба подвргнути суду (=епитимији) човекоубице, ако се кроз покајање обрати Цркви Божјој. Који пак потајним отимањем присваја себи туђе, затим исповешћу свој грех објављује свештенику, лечиће ту болест оним што је супротно овој страсти. Велим: да раздаје имање сиромасима, како би, лишивши се онога што има, показао се стварно очишћен од болести похлепности (=лакомства). А ако нема ништа, а има само тело (своје), Апостол заповеда да лечи ту болест телесним трудом, а та реч гласи овако: „Који је крао, више да не краде, него да се већма труди, чинећи добро, да има што дати потребноме“ (Еф 4, 28).
Зонара: 17-е правило первого никейского собора повелевает извергать посвященных, дающих в долг с лихвою; а сей великий отец говорит: «если корысть от лихвы истощит на нищих и впредь будет воздерживаться от взимания лихвы, может быть принят в священство». Кто нибудь усмотрит, пожалуй, противоречие между правилом никейских отцев и настоящим; но этого нет. Ибо первое делает постановление о посвященных лицах, взимающих рост, а это – о мирянах, и говорит, что мирянин, который воздержится от взимания роста и раздаст нищим ту прибыль, какую получил через это, не может быть устраняем от производства в священство.
Аристен: А исправление состоит в том, если истощит на нищих собранную от роста неправедную корысть и даст обещание, что уже никогда не впадет в такой недуг любостяжания.
Валсамон: 44-е правило святых Апостолов определяет, что епископы, или пресвитеры, или диаконы, взимающие рост, должны ил перестать, или подвергнуться извержению; а 17-е правило 1-го собора повелевает извергать всех, причтенных к клиру, если занимаются ростовщичеством. Прочти толкования на эти правила. А поелику гражданский закон не наказывает мирян, взимающих лихву, напротив позволяет давать в займы с ростом, и некоторые из лиц, занимавшихся этим промыслом, по-видимому, хотели удостоится священнической степени, но не были принимаемы по причине постыдности лихоимства, то святый и говорит, что должно и таковых допускать к священству, если они собранное лихвою истощат на нищих и обещаются более не заниматься этим делом.