А ако су неки претрпели много насиље и принуду, и куке су им у уста стављали, и окове, па ипак храбро издржаше расположењем вере, и истрајаше да им жегу и руке присиљаване да се дотакну скверне жртве, као што су ми за оне у Либији написали из тамнице најблаженији Мученици, а и други саслужитељи (συλλειτουργοί) - такви, уз још посведочење њима и друге браће, могу бити у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), будући увршћени међу Исповеднике, као (што су увршћени) и они који су умртвљени многим мучењима, те више нису могли говорити или кретати се, да би се одупрли узалудним мучитељима; јер нису пристајали на њихову гадост, као што сам опет чуо од саслужитеља (συλλειτουργῶν). А уврстиће се међу Исповеднике и сваки који живи (πολιτεύεται = влада се) као Тимотеј, покоравајући се и он говорећем: „Иди за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем, кротошћу; бори се добрим подвигом вере, стреми се ка вечноме животу, на који си и позван, и исповедио си добро исповедање пред многим сведоцима“ (1Тим 6, 11-12).
Εἰ δέ τινες βίαν πολλὴν καὶ ἀνάγκην πεπόνθασι, χάνον λαβόντες ἐν τῷ στόματι καὶ δεσμούς, καὶ ἐπιμείναντες καρτερῶς τῇ διαθέσει τῆς πίστεως καὶ τὰς χεῖρας αὐτῶν καῆναι καρτερήσαντες, προσαγομένας ἀκοντὶ τῷ ἀνιέρῳ θύματι. Ὥσπερ οὖν ἔγραψάν μοι οἱ ἀπὸ τῆς φυλακῆς τρισμακάριοι μάρτυρες περὶ τῶν ἐν τῇ Λιβύῃ καὶ ἕτεροι δὲ συλλειτουργοί, οἱ τοιοῦτοι, συμμαρτυρούντων αὐτοῖς μάλιστα καὶ τῶν ἄλλων ἀδελφῶν, δύνανται εἶναι ἐν τῇ λειτουργίᾳ, ταχθέντες ἐν τοῖς ὁμολογηταῖς, ὡς καὶ οἰ κατανεκρωθέντες ἐν ταῖς πολλαῖς βασάνοις καὶ μηκέτι ἐξισχύσαντες λαλῆσαι ἢ φθέγξασθαι ἢ κινηθῆναι εις τὸ ἀντιστῆναι τοῖς εἰς μάτην βιαζομένοις, οὐδὲ γὰρ συγκατέθεντο τῇ βδελυρίᾳ αὐτῶν, ὥσπερ οὖν παρὰ συλλειτουργῶν πάλιν ἤκουσα. Ταχθήσεται δὲ ἐν τοῖς ὁμολογηταῖς καὶ πᾶς ὁστισοῦν κατὰ Τιμόθεον πολιτεύεσθαι, πειθόμενος καὶ αὐτὸς τῷ λέγοντι· Δίωκε δικαιοσύνην, εὐσέβειαν, πίστιν, ἀγάπην, ὑπομονήν, πρᾳότητα, ἀγωνίζου τὸν καλὸν ἀγῶνα τῆς πίστεως, ἐπιλαβοῦ τῆς αἰωνίου ζωῆς, εἰς ἣν καὶ ἐκλήθης, καὶ ὡμολόγησας τὴν καλὴν ὁμολογίαν ἐνώπιον πολλῶν μαρτύρων.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
Анк. 3: Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
Анк. 5: А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
Зонара: Казнившие святых мучеников, после многих мучений, некоторым из них силою вливали в уста вино от возлияний, или вкладывали части от идоложертвенных мяс, или, влагая в руки их ладон, привлекали к жертвеннику и, держа руки их силою, сыпали ладон на жертвенник; или вместе с ладоном клали на ладони их уголья, дабы они, не вынося боли от жара, высыпали ладон вместе с угольями на жертвенник (ибо держали их у жертвенника). Таковые, говорит (святой отец), могут пребыти в священнослужении, или лучше быть и в числе исповедников; ибо они не по собственному произволению отдавали возлияния, или бросили ладон на жертвенник, но по принуждению, так как помысел их не согласовался с действием. Точно также и те, которые от жестокости мучений лишились способности владеть телом, так что не могли ни двинуться, ни произнести звука и оказать сопротивление вливавшим насильно в уста их вино от возлияний, должны быть причтены к исповедникам. Далее говорит о тех, которые совершают свидетельство совести, сопричисляя и их к исповедникам.
Валсамон: Те, которые, по принуждению мучителей, по-видимому, вкусили мяса от идольских жертв, или пили вино от еллинских возлияний (ибо случалось, что мучители, повергнув их на землю и вложив распорки, или железо в уста их, чтобы они были совсем открыты, вливали в их горло вино и вкладывали мясо, или, положив им в руки уголья вместе с ладоном, устраивали так, как бы они сами приносили жертву), если они клирики, правило определяет опять оставаться в своей степени, как причтенным к исповедникам; а мирян – признавать мучениками, так как они не по своему произволению сделали это и не принимали никакого участия в сем деянии. Точно также должны быть причислены к исповедникам и те, которые от жестокости мучений лишены были способности владеть телом и не могли противиться вливавшим в их уста вино от возлияний; затем говорит о совершающих свидетельство совести и причисляет к исповедникам и их.