Пошто смо дознали да је у Цркви Римљанâ као канон прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама, ми, (стога), следујући староме канону апостолске тачности и поретка (Апостолски канони 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада (надаље) на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да исповеди (= обећа) да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јн. 2, 1–11). Јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да нераставља“ (Мт. 19, 6); и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста“ (Јевр. 13 ,4); и (опет): „Јеси ли се привезао за жену? не тражи да се раздрешиш“ (1Кор.7, 27). А знамо да, као што и у Картагени окупљени (Оци), промишљајући о чистоти живота свештенослужитељâ, рекоше: „да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница“ (1Кор. 7, 5); „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Пропов. 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они, који Светом Жртвенику предстоје, да у време служења (μεταχειρήσεως = употребе) Светињâ, у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже“ (Картагенски 3, 4, 25, 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским канонима (Апостолски 5. и 51), некога од свештених лицâ: презвитерâ или ђаконâ или ипођаконâ, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут. Тако исто, ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен (од општења); а ако остане упоран, нека се свргне.
Пошто смо дознали, да је у римској цркви постало правилом, да се они, који су достојни рукоположења за ђакона или презвитера, имају обвезати, да не ће више опћити са својим женама, то ми, слиједећи староме правилу апостолске уредбе и чина, хоћемо да породичко живљење свештених особа, кад је оно по закону, буде и од сада у напријед на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се лишавају њиховог кад је вријеме узајамног опћења. Према томе, који се нађе да је достојан рукоположења за ипођакона, или ђакона, или презвитера, таквоме никако нека не буде запријеком да се постави на тај степен, ако са законитом својом женом живи, и од њега нека се у вријеме рукоположења не захтијева да очитује, да ће се уздржавати од законитога опћења са својом женом, како тијем не би били узроком, да се вријеђа Богом установљени и Његовим присуствовањем благословени брак; јер глас јеванђеља казује: што је Бог саставио, човјек да не раставља (Мт 19, 6), а апостол учи: брак је частан и постеља није нечиста (Јевр 13, 4) и опет: јеси ли се привезао за жену, не тражи да се разријешиш (1Кор 7, 27). Знадемо, да и сакупљени у Картагени оци, старајући се о чистоме животу свештеника, наредише, да ипођакони, који се додирују светих тајана, и ђакони, и презвитери, имају се уздржавати у одређена им времена од оних, које заједно с њима живе. Ради тога и ми исто имамо чувати, што је од апостола предано и од најстаријега доба важило, знајући вријеме свакој ствари, а особито у погледу поста и молитве; јер треба, да они, који светом олтару служе, буду у свему уздржљиви, када приступају к светињи, како би могли добити, што од Бога у простоти просе. А који се усуди, противно апостолским правилима, лишити свезе са законитом женом и опћења једнога између свештених лица, на име, презвитера, или ђакона, или ипођакона, нека буде свргнут; исто тако и презвитер, или ђакон, који прогне жену своју под изговором побожности, нека се одлучи, а ако остане упорним, нека се свргне.
Ἐπειδὴ τῇ Ῥωμαίων ἐκκλησίᾳ ἐν τάξει κανόνος παραδεδόσθαι διέγνωμεν, τοὺς μέλλοντας διακόνου, ἢ πρεσβυτέρου χειροτονίας ἀξιοῦσθαι, καθομολογεῖν, ὡς οὐκέτι ταῖς αὐτῶν συνάπτονται γαμεταῖς· ἡμεῖς τῷ ἀρχαίῳ ἐξακολοθοῦντες κανόνι τῆς ἀποστολικῆς ἀκριβείας καὶ τάξεως, τὰ τῶν ἱερῶν ἀνδρῶν κατὰ νόμους συνοικέσια, καὶ ἀπὸ τοῦ νῦν ἐῤῥῶσθαι βουλόμεθα, μηδαμῶς αὐτῶν τὴν πρὸς γαμετὰς συνάφειαν διαλύοντες, ἢ ἀποστεροῦντες αὐτοὺς τὴν πρὸς ἀλλήλους κατὰ καιρὸν τὸν προσήκοντα ὁμιλίας. Ὥστε, εἴ τις ἄξιος εὑρεθείη πρὸς χειροτονίαν ὑποδιακόνου, ἢ διακόνου, ἢ πρεσβυτέρου, οὗτος μηδαμῶς κωλυέσθῳ ἐπὶ τοιοῦτον βαθμὸν ἐμβιβάζεσθαι, γαμετῇ συνοικῶν νομίμῳ· μήτε μὴν ἐν τῷ τῆς χειροτονίας καιρῷ ἀπαιτείσθω ὁμολογεῖν, ὡς ἀποστήσεται τῆς νομίμου πρὸς τὴν οἰκείαν γαμετὴν ὁμιλίας, ἵνα μὴ ἐντεῦθεν τὸν ἐκ Θεοῦ νομοθετηθέντα, καὶ εὐλογηθέντα τῇ αὐτοῦ παρουσίᾳ γάμον καθυβρίζειν ἐκβιασθῶμεν· τῆς τοῦ Εὐαγγελίου φωνῆς βοώσης· Ἃ ὁ Θεὸς ἔζευξεν, ἄνθρωπος μὴ χωριζέτω· καὶ τοῦ Ἀποστόλου διδάσκοντος· Τίμιον τὸν γάμον, καὶ τὴν κοίτην ἀμίαντον· καί, Δέδεσαι γυναικί; μὴ ζήτει λύσιν. Ἴσμεν δέ, ὥσπερ καὶ οἱ ἐν Καρθαγένῃ συνελθόντες, τῆς ἐν βίῳ σεμνότητος τῶν λειτουργῶν τιθέμενοι πρόνοιαν, ἔφασαν, ὥστε τοὺς ὑποδιακόνους, τοὺς τὰ ἱερὰ μυστήρια ψηλαφῶντας, καὶ τοὺς διακόνους, καὶ πρεσβυτέρους, κατὰ τοὺς ἰδίους ὅρους καὶ ἐκ τῶν συμβίων ἐγκρατεύεσθαι· ἵνα καὶ τὸ διὰ τῶν Ἀποστόλων παραδοθέν, καὶ ἐξ αὐτῆς τῆς ἀρχαιότητος κρατηθέν, καὶ ἡμεῖς ὁμοίως φυλάξωμεν, καιρὸν ἐπὶ παντὸς ἐπιστάμενοι πράγματος, καὶ μάλιστα νηστείας καὶ προσευχῆς. Χρὴ γὰρ τοὺς τῷ θυσιαστηρίῳ προσεδρεύοντας, ἐν τῷ καιρῷ τῆς τῶν ἁγίων μεταχειρήσεως, ἐγκρατεῖς εἶναι ἐν πᾶσιν, ὅπως δυνηθῶσιν, ὃ παρὰ τοῦ Θεοῦ ἁπλῶς αἰτοῦσιν ἐπιτυχεῖν. Εἴ τις οὖν τολμήσοι παρὰ τοὺς ἀποστολικοὺς κανόνας κινούμενος, τινὰ τῶν ἱερωμένων, πρεσβυτέρων, φαμέν, ἢ διακόνων, ἢ ὑποδιακόνων, ἀποστερεῖν τῆς πρὸς τὴν νόμιμον γυναῖκα συναφείας τε καὶ κοινωνίας, καθαιρείσθω· ὡσαύτως καὶ εἴ τις πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, τὴν ἑαυτοῦ γυναῖκα προφάσει εὐλαβείας ἐκβάλλει, ἀφοριζέσθῳ· ἐπιμένων δέ, καθαιρείσθω.
Ап. 5: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не изгони своју жену) под изговором побожности (εὐλαβείας). Ако је изагна, нека буде одлучен (од општења = Причешћа), а ако остане упоран (у томе), Нека се свргне (= рашчини).
Ап. 17: Који је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, нити уопште у свештеничком каталогу (= у клиру).
Ап. 26: Од оних који су нежењени ступили у клир, заповедамо, да се могу (потом) женити, ако хоће, само чтеци и појци.
Ап. 51: Ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште (неко) из свештеничког каталога (= клира), уздржава од брака, и меса, и вина, не ради подвижништва (δι’ ἄσκησιν = ради вежбања у добру - ср. 1Кор. 7, 5), него из гнушања, заборављајући да је све (створено) „врло добро“ и да је Бог „створио човека мушко и женско“ (Пост. 1, 27. 31), него хулећи осуђују творевину (Божију) — такав или нека се исправи, или нека буде свргнут и искључен из Цркве. Исто тако и лаик (= монах и световњак).
I Вас. 3: Велики Сабор сасвим забрањује да ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште ико из клира, може имати (у кући) уведену женску (συνείσακτον, въводница), осим ако не мајку, или сестру, или тетку, или једино особе неподозриве у свему.
IV Вас. 14: Пошто је у неким областима допуштено чтецима и појцима да се жене, Свети Сабор одреди: да нико од њих не може узети жену неправославну. Они пак који су из таквог брака већ стекли децу, ако су од њих рођену децу већ били крстили код јеретика, да их приведу у заједништво (τῇ κοινωνίᾳ = општење) Католичанске (= Саборне) Цркве; а ако нису крштена, не могу их више код јеретика крштавати, нити сјединити браком са јеретиком или Јудејом или Јелином (= незнабошцем), осим ако лице које се сједињује (браком) са Православним не обећа да ће прећи у Православну веру. А ако неко преступи ову одредбу Светог Сабора, Нека подлегне канонској епитимији.
Трул. 5: Нико од убројаних у свештенички чин, нека не држи код себе женско или служавку, изузев особа слободних од подозрења и које су означене у канону (1. Никејски), чувајући тиме себе беспрекорним. Ако неко преступи ово од нас одређено, нека се свргне. Ово исто нека држе и евнуси, старајући се о својој беспрекорности; преступе ли ово, ако су клирици, нека се свргну; а ако су лаици, нека буду одлучени.
Трул. 6: Пошто се у Апостолским канонима (канон 26) налази (речено): „Од оних који су нежењени ступили у клир, само се чтеци и појци могу женити“, и ми, чувајући то, одређујемо: да од сада ипођакон или ђакон или презвитер, после обављеног над њим рукоположења, никако не сме ступати у брачну свезу. Ако се усуди то учинити, нека се свргне. Жели ли ко од оних који ступају у клир, ступити по закону у брак са женом, нека то учини пре рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера.
Трул. 30: Желећи да се све чини за изграђивање Цркве (1Кор. 14, 26), закључили смо да снисходимо (οἰκονομείν) и оним свештеницима који су у Црквама код варвара, тако да, ако сматрају да морају поступати преко Апостолског (5) канона – који наређује да се „под изговором побожности не прогања (своја) жена“ – и чинити више но што је одређено, те услед тога, договоривши се са својим женама, уздржавају се од узајамнога општења, одређујемо да они ни на који начин више не живе заједно са њима (= женама), тако да нам тиме пруже потпуни доказ свога обећања. А притом им ово допуштамо не ради чега другога, него због њиховог малодушног схватања и отуђених и неутврђених обичаја.
VII Вас. 18: „Не будите на саблазан ни онима споља“ (1Кор. 10, 32), каже Божанствени Апостол. А да жене бораве у Епископијама или Манастирима, бива узрок сваког спотицања. Зато, ако се који затече да има ропкињу или слободну у Епископији или Манастиру, ради вршења неке службе, нека подлегне епитимији; а ако је упоран, нека буде свргнут. Ако ли се деси да у предграђима жене бораве, и хтедне епископ или игуман да се на путу ту (код њих) заустави, нека у присуству епископа или игумана жена никакве службе не обавља у то време, него нека се склони у друго место, док епископ не отиде, да не буде приговора.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Неокес. 1: Презвитер, који се ожени, бива лишен чина; ако ли падне у блуд или прељубу, има се сасвим искључити (из мољења с вернима) и ставити на кајање.
Неокес. 8: Ако жена некога, који је (још) лаик, учини прељубу и јавно буде изобличена, такав не може бити примљен у (свештену) службу. Ако (жена) после његовог рукоположења учини прељубу, дужан је да је отпусти (= разведе се); а ако са њоме живи (и даље), не може вршити поверену му службу.
Гангр. 4: Ако ко прави разлику односно ожењеног презвитера: да не треба, кад он врши Литургију, примати Причешће од њега, нека је анатема.
Картаг. 3: Аврелије епископ рече: Када се на претходном Сабору разматрало о начину уздржања и чистоти (живота), угодно би (одредити): да ова три степена, који су посвећењем спојени неком везом чистоте, кажем за епископе, презвитере и ђаконе, како приличи светим епископима и свештеницима Божијим и левитима (= ђаконима) и служитељима Божанских Тајни (divinissacrifisiis - θείοις καθιερώμασιν), да буду у свему уздржљиви, ди би могли добити оно што од Бога једноставно моле, да бисмо и ми једнако чували оно што је и кроз Апостоле предано, и што је од саме древности држано.
Картаг. 4: Фавстин, Епископ Пикена, области Потентинске, местобљуститељ Римске Цркве, рече: Угодно је (одредити): да се епископ, и презвитер, и ђакон, и сви који се дотичу Светињâ, чувари целомудрености, уздржавају („у своје /договорено/ време“ – канон 25) од жена. Сви епископи рекоше: Угодно је (одредити): да сви који предстоје Жртвенику, то јест који служе, чувају целомудреност.
Картаг. 25: Аврелије епископ рече: Придодајем уз ово, најчеснија браћо, пошто је реч о уздржавању од својих жена неких клирика, осим чтецâ, оно што је на разним Саборима утврђено (в. канон 4): да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, али и епископи, уздржавају се у своја (договорена) времена (поста и молитве – 1.Кор. 7, 5 — канон 70) од супругâ (својих), и буду (тада) као да их немају 1.Кор. 7, 29); што ако не учине, нека се уклоне са Црквене службе. Остали пак клирици да се не принуђују на то, осим кад су у старим годинама. Сав сабор рече: Потврђујемо што је ваша Светост правилно уредила, јер је то свето и богоугодно.
Картаг. 70: Пошто се, уз то, спомиње о уздржавању неких клирика од својих жена, би угодно (одредити): да се епископи, и презвитери, и ђакони уздржавају још од својих жена у одређена времена (поста и молитве - 1Кор 7, 5 - канон 25). Ако ли то не учине, нека се смене са Црквеног положаја (= степена). Други клирици нека се на то не принуђују, него треба у томе држати обичај сваке Цркве.
Дион. Алек. 3: А супружници су довољни да треба себи да буду судије, јер су чули Павла (Апостола) да пише: да треба да се једно од другог уздржавају по договору, привремено, да би се предали молитви, па опет да буду (у постељи) заједно (1Кор 7, 5).
Вас. Вел. 27: За презвитера који је из незнања ступио у незаконит брак, одредио сам што треба: нека учествује у седишту (презвитерском), а од осталих (свештено)дејстава нека се удаљава, јер је таквоме доста опроштај. Недоследно је да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи. Јер благосиљање је предавање освећења, а који га (=освећење) нема, због преступа из незнања, како ће (га) другоме давати? Нека, дакле, не благосиља ни јавно, ни насамо, нити да Тело Христово раздаје другима, нити нешто Друго (од свештенорадњи) да служи (μήτε τι ἄλλο λειτουργείτω = нити да ишта литургише), него, задовољавајући се седиштем (међу свештеницима), нека моли са сузама друге и Господа, да му се опрости грех из незнања.
Вас. Вел. 88: Прочитао сам твоје писмо са свим дуготрпљењем, и зачудио сам се, како си, могући да кратко и лако одговориш (= одбраниш се) самим стварима, пристао да будеш упоран у ономе зашто си оптужен, и многим (=дугим) речима покушаваш да излечиш неизлечиво. Нити смо ми први, нити једини, о Григорије, узаконили да женскиње не станују заједно са мушкарцима; него прочитај канон донет од Светих Отаца наших на Сабору у Никеји (= 3. канон), који изрично забрањује да нема уведених женских (συνεισάκτους). А безбрачност у томе има уважење (=честитост) што се раздваја од живљења са женскињем, тако да који називом обећава (= речју се заветује), а на делу чини што и они који бораве са женама, очито је да такав настоји да честитост девичанства држи (само) по назвању, не удаљујући се од неприличности насладе. А толико већма требаше да си следовао нашем захтеву, колико сам кажеш да си слободан од сваке телесне страсти. Јер не верујем ни да седамдесетогодишњак живи страсно са женом, нити смо одредили оно што смо одредили као за неко учињено неумесно дело. Него, пошто смо научени од Апостола, да не треба брату стављати спотицање или саблазан (Рим 14, 13), а знамо да нешто, што код појединих бива здраво (=чисто), другима бива повод за грех, ради тога смо и наредили, следујући заповести Светих Отаца, да се раздвојиш од те женске. Зашто окривљујеш хороепископа, и спомињеш старо непријатељство? Зашто нас оптужујеш, као да имамо олако ухо да слушамо клевете, а себе не подносиш да одступиш од навикнутости са том женом? Отерај је, дакле, из твоје куће, и стави је у Манастир. Нека она буде са девственицама, а тебе нека служе мушкарци, „да се Име Божије не хули због вас“ (Рим 2, 24). А док ово не учиниш, неће ти ништа користити ни миријаде (= десетине хиљада) ствари које у писмима пишеш, него ћеш умрети као неслужећи (ἀργῶν = свештеник под забраном), и даћеш пред Господом реч за своје неслужење. А ако се усудиш, не поправивши себе, да вршиш свештенослужење, бићеш анатема свему народу, и они који те примају биће искључени из читаве Цркве.
Тим. Алек. 5: Питање 5. Ако се жена по ноћи састане са мужем својим, или муж са женом, а (сутрадан) буде Сабрање (= Литургија), да ли се могу причестити, или не? Одговор. Не могу одмах, јер Апостол говори: „Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да се предате (посту и) молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем“ (1Кор 7, 5).
Тим. Алек. 13: Питање 13. Који су ступили у брачну заједницу, у које дане седмице треба да пазе да се уздржавају међусобног општења, а у које им је то у власти (= слободно)? Одговор. Што сам претходно рекао, кажем и сада. Апостол каже: „Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да се предате (посту и) молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем“ (1Кор 7, 5). А неопходно требају да се уздржавају Суботом и Недељом, јер се у те дане приноси духовна жртва Богу.
Зонара: В римской церкви, говорят божественные отцы, утвердился обычай и признается у них за правило, чтобы рукополагаемые священники и диаконы соглашались и давали обет совершенно воздерживаться после рукоположения от жен, сочетавшихся с ними прежде; а мы, говорят, этого не требуем, но, следуя Апостольскому правилу, хотим, чтобы законные сожительства вступающих в священство сохраняли силу и были тверды и нерасторжимы, и не лишаем из взаимного общения и соединения в приличное время. Итак, если кто, имеющий жену, окажется достойным рукоположения во пресвитера, или диакона, или иподиакона, это не должно быть для него препятствием к принятию такового рукоположения; и не должно требовать от него обязательства, что он удержится от сообщения с женою своею, дабы чрез это не подвергался порицанию брак, который Господь благословил своим присутствием и чудотворением на нем. Они воспользовались и другими изречениями Писания о браке; далее уясняют сказанное выше о сообщении посвященных с их супругами в приличное время, и упоминают о карфагенском соборе, постановившем, чтобы те, которые прикасаются к священным таинствам, то есть совершают, воздерживались от своих сожительниц в свои урочные времена, то есть в чреды свои и во время, когда священнодействуют. Тоже самое постановляет и 3-е правило Дионисия архиепископа александрийского. Затем присовокупляют: да возмогут получити от Бога в простоте, то есть без сомнений и рассуждений, просимое. И за сим отцы, изложившие сие правило, угрожают извержением тем, которые покусятся совершенно лишать пресвитеров, или диаконов, или иподиаконов сообщения с законною женою. Указанным священным лицам правило не дозволяет изгонять своих жен даже и под предлогом благоговения; ибо таковых отлучает до тех пор, доколе опять не примут к себе своих сожительниц; а остающихся непреклонными извергает.
Аристен: Хотя римляне желают, чтобы производимый в диакона, или пресвитера, оставлял свою жену; но мы хотим, чтобы тверды были сожительства диаконов и пресвитеров. А принуждающий расторгать оныя, извержен. Если в римской церкви и имеет силу, как бы в виде правила, то, чтобы имеющий быть пресвитером, или диаконом, прежде рукоположения давал обязательство не сообщаться более со своею супругою, а расторгать свой союз с нею; но так как это противоречит и евангельскому и апостольскому учению, то не принято и настоящим правилом, в котором и определяется, чтобы пресвитеры и диаконы отнюдь не расторгали браков, заключенных законным образом, но чтобы сохраняли союз со своими супругами, и воздерживались от сообщения с ними в надлежащее время, то есть во время поста и совершения святых таинств, да возмогут получити от Бога в простоте просимое. А кто решится изгнать свою жену под предлогом благоговения, того отлучать; потом и извергать, если останется неисправимым, согласно пятому Апостольскому правилу.
Валсамон: Воспретив епископам жить вместе со своими женами после хиротонии, божественные отцы отделяют от сего относящееся до диаконов и священников; и как бы исправляя то, что бывает относительно этих лиц в римской церкви, то есть, что там принуждают и их воздерживаться после рукоположения от жен, с которыми сопряжены были прежде, и отражая при том и тех, которые захотят, может быть, сказать, что воспрещается и этим жить со своими женами точно также, как воспрещено это и архиереям, определяют, чтобы достойные рукоположения не расторгали союза с прежними своими законными женами. Впрочем, прибавляют, что они могут иметь сожитие со своими супругами не безразлично, но должны удаляться от них во время своей чреды, то есть в те времена, когда священнодействуют, - как это определил и карфагенский собор в 3, 4 и 28 (34) правилах, также 3-е правило Дионисия архиепископа александрийского. А тех, которые диаконов и священников, после их рукоположения, дерзают лишать сожития с прежними законными женами, повелевают извергать; а вместе с сим определяют, чтобы и сами рукополагаемые были подвергаемы отлучению, если изгоняют своих жен под предлогом благоговения, а если пребывают в сем зле, то есть, не принимают их к себе, то и извержению. Исключи мне отсюда священников церквей у иноплеменных; и прочти 30-е правило настоящего собора, где полагается определение о них. Не усматривай противоречия также и с 3-м правилом карфагенского собора, в котором говорится, что епископам, пресвитерам и диаконам возбраняется сожитие с их супругами, во время чреды их служения; ибо 4-е правило того же собора, и 28 (34) и настоящее присовокупляют и иподиаконов. Заметь, что и настоящим правилом священники, диаконы и иподиаконы, как лица, совершающие священные таинства, побуждаются воздерживаться, то есть не иметь сожития с их женами, во время своей чреды. Итак, что скажут в свое оправдание те, которые постоянно и почти каждый день служат и прикасаются к святым Таинствам? Читай и ищи 3, 4 и 28 (34) правила карфагенского собора, и что в них говорится.