Отуда ни оне, који су ради спасења своје душе оставили све и удаљили се (у пуста места), не треба осуђивати (зато) као да су други уместо њих били ухваћени. Јер и у Ефесу, уместо Павла, ухватише на тргу Гаја и Аристарха, сапутнике Павлове, и кад је он хтео да пође међу народ, зато што се буна због њега догодила, јер је убедио и обратио мноштво народа у Богопоштовање (τὴν θεοσέβειαν), „не пустише га ученици“, вели, „него и неки од старешина Азије, који му беху пријатељи, послаше к њему молећи га да не излази на трг“ (ДАп 19, 30-31). Ако ли су неки упорни да се препиру са искрено пазећима на Говорећега: „Спасавајући, спаси душу своју, и не обазири се натраг“ (1Мојс 19, 17), нека се сете Петра, изабранога међу Апостолима, који је већ био бачен у тамницу и предан да га чувају четири четворке војникâ, па кад је отуда ноћу побегао, по заповести Анђела Господњег, и избавио се од руке убице Ирода, и од свег ишчекивања народа Јудејскога, и, вели, „кад беше дан, догоди се не мала узбуна међу војницима, шта би од Петра? А кад га је Ирод тражио и није нашао, испитавши стражаре, заповеди да их задаве“ (ДАп 12, 4. 18), — но ради њих није никаква кривица приписана Петру. А могли су и они, кад су видели догађај, побећи, као и сва она деца у Витлејему, и у свим пределима његовим, да су знали родитељи њихови шта ће се догодити, него су погубљена од злог убице Ирода, због тога што је он тражио да погуби једно Дете, што је и Оно, по заповести Анђела Господњег, избегло, почевши већ (да буде) брз на плен и хитар на грабеж, сходно имену којим је назван, као што је написано: „Надени му име: брз на плен и хитар на грабеж; јер пре него Дете научи звати оца или мајку, узеће силу Дамаскову и плен Самарјански пред царем Асирским“ (Ис 8, 3-4). Тако и мудраци, као већ оплењени и заробљени, покорно и с поштовањем клањају се Детету, и отварају своје ризнице и приносе Му најважније и најпогодније дарове: злато, и ливан, и смирну, као Цару, и Богу, и Човеку. Зато, подржани од Промисла, не враћају се више к цару Асирскоме (= Ироду Идумејцу). Јер, вели, „примивши заповест у сну да се не враћају к Ироду, другим путем отидоше у земљу своју“ (Мт 2, 12). Тада, „видећи крвожедни Ирод да је преварен од мудраца, разгњеви се много, и посла, вели, те побише сву децу по Витлејему и по свој околини његовој, од две године и наниже, по времену које је тачно испитао од мудраца“ (Мт 2, 11-16). Тражећи (Ирод) са овима да погуби и друго Дете рођено пре Онога (тј. Јована Претечу), и не нашавши Га, убио је оца његова Захарија „између храма и жртвеника“ (Мт 23, 35), пошто је Дете заједно са матером Јелисаветом избегло, због чега никакве кривице не имађаху.
Ὅθεν οὐδὲ τοῖς καταλείψασι πάντα διὰ τὴν τῆς ψυχῆς σωτηρίαν καὶ ἀναχωρήσασιν ἔστιν ἐγκαλεῖν, ὡς ἂν ἑτέρων δι' αὐτοὺς κατασχεθέντων. Καὶ γὰρ καὶ ἐν τῇ Ἐφέσῳ ἀντὶ Παύλου συνήρπασαν Γάιον εἰς τὸ θέατρον καὶ Ἀρίσταρχον, συνεκδήμους Παύλου, καὶ βουλόμενον εἰσελθεῖν εἰς τὸν δῆμον, ἐπεὶ καὶ δι' αὐτόν, πείσαντα καὶ μεταστήσαντα πολὺν ὄχλον ἐπὶ τὴν θεοσέβειαν, ἡ στάσις ἦν γενομένη, οὐκ εἴων αὐτὸν οἱ μαθηταί, φησίν· Οὐ μὴν ἀλλὰ καί τινες τῶν Ἀσιαρχῶν ὄντες αὐτῷ φίλοι, πέμψαντες πρὸς αὐτόν, παρεκάλουν μὴ δοῦναι ἑαυτὸν εἰς τὸ θέατρον. Εἰ δὲ ἐπιμένοιέν τινες ἐρεσχελοῦντες τοῖς εἰλικρινῶς προσέχουσι τῷ λέγοντι· Σώζων, σῶζε τὴν σεαυτοῦ ψυχήν, μὴ περιβλέψῃ εἰς τὰ ὀπίσω, ὑπομνησθήτωσαν καὶ περὶ τοῦ προκρίτου τῶν ἀποστόλων Πέτρου, βεβλημένου τε ἤδη εἰς φυλακὴν καὶ παραδοθέντος τέσσαρσι τετραδίοις στρατιωτῶν φυλάσσειν αὐτόν, οὐ ἐν νυκτὶ φυγόντος καὶ ῥυσθέντος ἐκ χειρὸς τοῦ φονώδους Ἡρώδου καί πάσης τῆς προσδοκίας τοῦ λαοῦ τῶν ᾽Ιουδαίων, κατ' ἐντολὴν τοῦ Ἀγγέλου Κυρίου, γενομένης, φησίν, ἡμέρας ἦν τάραχος οὐκ ὀλίγος ἐν τοῖς στρατιώταις, τί ἄρα ὁ Πέτρος ἐγένετο. Ἡρώδης δὲ ἐπιζητήσας αὐτὸν καὶ μὴ εὑρών, ἀνακρίνας τοὺς φύλακας, ἐκέλευσεν ἀπαχθῆναι, δι' οὓς οὐδεμία αἰτία τῷ Πέτρῳ προσάπτεται. Ἐξῆν γὰρ καὶ αὐτούς, ἑωρακότας τὸ γενόμενον, ἐκφυγεῖν, ὡς πάντα τὰ παιδία τὰ ἐν Βηθλεὲμ καὶ ἐν πᾶσι τοῖς ὁρίοις αὐτῆς, εἰ ἐγνώκεισαν οἱ γονεῖς αὐτῶν τὸ μέλλον ἔσεσθαι, ἅπερ ἀνῃρέθησαν ὑπὸ τοῦ μιαιφόνου Ἡρώδου διὰ τὸ ὑπ᾽ αὐτοῦ ζητούμενον ἀπολέσθαι ἓν παιδίον, ὅπερ καὶ αὐτὸ κατ᾽ ἐντολὴν Ἀγγέλου Κυρίου ἐξέφυγεν, ἤδη ἀρξάμενον ταχέως σκυλεύειν καὶ ὀξέως προνομεύειν κατὰ τὴν ἐπίκλησιν τοῦ ὀνόματος, καθὼς γέγραπται· Κάλεσον τὸ ὄνομα αὐτοῦ, ταχέως σκύλευσον, ὀξέως προνομεύειν, διότι, πρὶν ἢ γνῶναι τὸ παιδίον καλεῖν πατέρα ἢ μητέρα, λήψεται δύναμιν Δαμασκοῦ καὶ τὰ σκῦλα Σαμαρείας ἔναντι βασιλέως Ἀσσυρίων. Οἱ γοῦν Μάγοι, ὡς ἤδη σκυλευθέντες καὶ προνομευθέντες, ὑποτεταγμένως καὶ τιμητικῶς προσκυνοῦσι τὸ παιδίον, ἀνοίγοντες τοὺς θησαυροὺς αὐτῶν καὶ προσφέροντες αὐτῷ καιριώτατα καὶ πρεπωδέστατα δῶρα, χρυσὸν καὶ λίβανον καὶ σμύρναν, ὡς βασιλεῖ καὶ Θεῷ καὶ ἀνθρώπῳ. Ὅθεν οὐκέτι πρὸς τὸν Ἀσσύριον βασιλέα ἠξίωσαν ὑποστρέψαι, συνεργούμενοι ὑπὸ τῆς προνοίας· Χρηματισθέντες γὰρ, φησί, κατ' ὄναρ, μὴ ἀνακάμψαι πρὸς Ἡρώδην, δι᾽ ἄλλης ὁδοῦ ἀνεχώρησαν εἰς τὴν χώραν αὐτῶν. ῞Οθεν, ἰδὼν ὁ αἱμοβόρος Ἡρώδης ὅτι ἐνεπαίχθη ὑπὸ τῶν Μάγων, ἐθυμώθη λίαν καὶ ἀποστείλας, φησίν, ἀνεῖλε πάντας τοὺς παῖδας τοὺς ἐν Βηθλεὲμ καὶ ἐν πᾶσι τοῖς ὁρίοις αὐτῆς ἀπὸ διετοῦς καὶ κατωτέρω, κατὰ τὸν χρόνον, ὃν ἠκρίβωσε παρὰ τῶν Μάγων. Μεθ' ὧν καὶ τὸ πρὸ αὐτοῦ γεννηθὲν ἕτερον παιδίον ζητήσας ἀποκτεῖναι καὶ μὴ εὑρών, τὸν πατέρα αὐτοῦ Ζαχαρίαν ἐφόνευσε μεταξὺ τοῦ ναοῦ καὶ τοῦ θυσιαστηρίου, ἐκφυγόντος τοῦ παιδίου μετὰ τῆς μητρὸς Ἐλισάβετ, ἐφ΄ ὧν οὐδεμίαν μέμψιν ἔχουσιν.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
Анк. 3: Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
Анк. 5: А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Зонара: А если некоторые, говорит (святой отец), оставили свое имущество и удалились, чтобы не быть схваченными и не подвергнуться опасности, так как они, может быть, не имели сил устоять в исповедании до конца по причине жестокости мучителей, то они не должны быть обвиняемы даже и в том случае, если вместо них были схвачены и наказаны другие. И опять приводит пример из Даяний, говоря, что вместо Павла в Эфесе были схвачены Гай и Аристарх, но Павел не был обвинен за это, ни Петр, изведенный из темницы ангелом, когда он избежал опасности, а стерегшие его воины были за него наказаны. Пользуется и из Евангелия примерами – избиенных Иродом детей, за которых, говорит, Господь не был обвиняем; - Елизаветы, убежавшей с Иоанном и спасшей его; - хотя отец его Захария, у которого требовали сына, был убит, но Иоанн за это не был обвиняем.
Валсамон: А если некоторые, говорит, оставили свое имущество и удалились, дабы не быть схваченными и не подвергнуться опасности, не имея, может быть, сил устоять в исповедании до конца по причине жестокости мучителей, то таковые не должны быть обвиняемы, хотя бы вместо них и были схвачены и наказаны другие. В подтверждение сего приводит пример Гаия и Аристарха, схваченных вместо Павла; воинов, стерегших Петра; детей, избиенных за Христа Иродом, и Захарии, отца честного и святого Предотечи.