За оне пак (од наведених), који буду на самрти, чуваће се и сада стари и канонски закон, тако да: ако је неко на исходу (живота), нека не буде лишен последњег и најпотребнијег напуства (ἐφοδίου = Причешћа). Али ако се, као већ оплакан и удостојен Причешћа, поврати опет међу живе, такав нека буде само у молитви са онима који су у (пуном) општењу. И уопште, о свакоме који је на исходу (живота), а тражи учешће (= Причешће) у Евхаристији, епископ, после провере, нека му подели од Приноса (= Причешћа Литургије).
У погледу оних, који су при смрти, чуваће се стари и канонички закон, по коме, онај који се са животом растаје, не може бити лишен пошљедњег и најпотребнијег напуства. Али ако се као већ оплакан и удостојен причешћа, поврати опет међу живе, нека се тада такав стави са онима, који могу само да опћење молитава имају. Свакако пак, у погледу сваког онога, који је при смрти, а жели да се удостоји јевхаристије, епископ нека му послије односног испитања, подијели од приноса.
Περὶ δὲ τῶν ἐξοδευόντων, ὁ παλαιὸς καὶ κανονικὸς νόμος φυλαχθήσεται καὶ νῦν, ὥστε, εἴ τις ἐξοδεύοι, τοῦ τελευταίου καὶ ἀναγκαιοτάτου ἐφοδίου μὴ ἀποστερεῖσθαι. Εἰ δὲ ἀπογνωσθείς, καὶ κοινωνίας τυχών, πάλιν ἐν τοῖς ζῶσιν ἐξετασθῇ, μετὰ τῶν κοινωνούντων τῆς εὐχῆς μόνης ἔστω. Καθόλου δέ, καὶ περὶ παντὸς οὑτινοσοῦν ἐξοδεύοντος, αἰτοῦντος τοῦ μετασχεῖν εὐχαριστίας, ὁ ἐπίσκοπος μετὰ δοκιμασίας μεταδιδότω τῆς προσφορᾶς.
Ап. 52: Ако неки епископ, или презвитер, не прими онога који се обраћа (= каје) од греха, него га одбије, нека буде свргнут; јер тиме жалости Христа, Који је рекао: Радост бива на небу за једнога грешника који се каје (Лк. 15, 7; Мр. 2, 17).
I Вас. 11: За оне који су у време Ликинијеве тираније (318–323. г.) одступили (од вере) без принуде, или без одузимања (им) имања, или без опасности, или нечега сличнога, Сабор одлучи, да, иако су били недостојни човекољубља, ипак да се милостиво поступи према њима. Који се, дакле, искрено покају нека три године проведу међу слушајућима (Св. Писмо) као верни, и седам година нека припадају (с покајницима, молећи опроштај), и две године нека учествују са народом у молитвама, без Приноса (= без Причешћа у Литургији).
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
Анк. 5: А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
Анк. 22: За намерна убиства, треба (убице) да припадају (све време с покајницима), а тек на крају живота да се удостоје Савршеног (= Причешћа).
Картаг. 7: Аврелије епископ рече: Ако се неко нађе у (смртној) опасности и замоли да буде помирен Светом Жртвенику (= Олтару Цркве), а епископ је одсутан, презвитер је дужан да уобичајено запита епископа, и тако ће, по његовој поруци (= наредби), измирити онога у опасности. Ову пак ствар дужни смо спасоносним саветом потврдити. Сви епископи рекоше: Угодно је што је ваша Светиња изволела да нам неопходно помогне.
Вас. Вел. 73: Који се Христа одрекао и погазио тајну спасења, треба све време живота свога да плаче, и дужан је да се (у покајању) исповеда; у време када исходи из (овог) живота удостојиће се Причешћа Светињама, вером у човекољубље од Бога.
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Григ. Ниски 5: Остаје, уз ово, да се подвргне разматрању гњевљиви (= срчани, афективни) део душе, када та сила (душе) скрене од добре употребе срчаности (=гњева) и падне у грех. А пошто је много греха и сваковрсних порока (=зала), који потичу од (способности) гњева, нађоше за сходно (Свети) Оци наши да се не упушта сувише у прецизирање (=разбирање) истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих услед гњева падова (=греха), - мада (Свето) Писмо забрањује не само наношење најмање ране (другоме), него и сваку псовку или хулу (Кол 3, 8), и све друго што гњев чини, - само је епитимијама скренута пажња на злочин убиства. А подељено је ово зло (убиства) разликовањем на намерно и ненамерно. Намерно је убиство, најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу намернима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен (од других), нанесе некоме руком смртни ударац. Јер, ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гњева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин (=резултат) убиства настао из борбе, сматра се чином намерним, а не случајним. Ненамерни пак (злочини) имају јасне знаке (распознавања): када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. За ова, дакле, (намерна убистава), онима који се обраћењем (=покајањем) лече за намерни злочин, троструко се продужује време (кајања). Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, и толико исто година да остане у слушању (Речи Божије), удостојивши га само да слуша учитеље и (Свето) Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у обраћењу (=покајању) да се моли, и тада нека приступа Причешћу Светиње (=Евхаристије). Јасно је да ће и у овоме бити исто старање распоређујућега (τοῦ οἰκονομοῦντος = епископа) Црквом, и према начину обраћења (=покајања) скратиће му и трајање епитимије, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином обраћења (=покајања) побеђује време, и великом ревношћу у исправљању (своме) превазилази оне који у дугом (одређеном) року спорије (=немарније) чисте себе од нечистоте. Ненамерно пак убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да оно није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, макар неко и нехотично оскврнио себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, канон одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико пак времена за очишћење (=покајање) је одређено за прости (=обични) блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скраћењем довести га у васпостављање у Цркву и у Причешће Доброга (=Евхаристије). Ако ли се пак неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено канонима, човекољубље (Светих) Отаца заповеда да се удостоји Причешћа Светиња, те да не оде лишен сапутништва (= путне опреме) на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен Причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено (му) време, остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
Зонара: Священные отцы, сделав постановления об епитимиях, и как и на сколько подпадающие епитимиям должны быть вне общения, в настоящем правиле определяют, что, хотя бы находились некоторые под епитимиею, лишающею их общения, но, если находятся при кончине жития, должно преподавать таковым святые тайны, дабы имели их в напутствие и не были лишены освящения ими. Если же кто, находясь в опасности жизни, будет удостоен причащения, как уже умирающий, а потом избежит смерти, таковый молиться вместе с верными может; но причащаться святых Таин не должен. Впрочем всякий, находящийся под епитимиею, если находится при последнем исходе, говорит правило, и если требует причаститься святаго приношения, может быть допущен до причащения с рассуждением, то есть с ведома и рассуждения епископа.
Аристен: Находящиеся при исходе жития могут быть приобщаемы; а если кто из них выздоровеет, пусть имеет общение в молитвах, и только. Всякий верный, находящийся при последнем издыхании, может получить благое напутствие; но если выздоровеет, пусть имеет общение в молитвах, а божественных Таин причащаться не должен. Когда исполнит в молитвах назначенное время, тогда может быть удостоен и сей благодати.
Валсамон: Это правило общее: оно повелевает всякого, находящегося под епитимиею и недопускаемого до приобщения святых Таин, удостаивать сего доброго напутствия святаго причащения, при последнем издыхании, со испытанием епископа; а если нет епископа, со испытанием священников, дабы человек не был лишен сего благого напутствия из-за отсутствия епископа. Но правило присовокупляет: если таковый, после приобщения святых Таин, избегнет смерти, - он может молиться вместе с верными, но не должен быть допущен до принятия святых Таин, доколе всецело не исполнится назначенное время епитимии. Я думаю, что находящийся под епитимиею, после выздоровления, может быть допущен до молитвы вместе с верными тогда, когда он молился вместе с ними и прежде болезни; а если стоял на месте слушающих, то и по выздоровлении должен иметь тоже самое место.