Онима пак који су дали сребра (= новац) да буду сасвим неузнемиравани никаквим злом (гоњења), не треба (им) то у преступ уписати, јер су поднели штету и губитак новца да душу своју не оштете или погубе; док други из срамне грамзивости нису то учинили, мада је Господ рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“ (Мк 8, 36). И да: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24). Јер они су се пред њима (= гонитељима) показали да Богу служе, омрзнувши и одбацивши сребро своје, и презревши га, и тиме испунише оно написано: „Откуп душе човека је богатство његово“ (Приче 13, 8). Јер и у Апостолским Делима читамо, да они који су у Солуну били одведени грађанским властима на место Павла и Силе, пуштени су били после плаћања (новцем). Јер, пошто им много напакостише због имена (Христова), и смутише народ и старешине градске, „узевши, вели, довољну гаранцију од Јасона и осталих, отпустише их. А браћа одмах ноћу отправише Павла и Силу у Верију“ (ДАп 17, 9-10).
Τοῖς γὰρ ἀργύρια δεδωκόσι πρὸς τὸ ἀνενοχλήτους αὐτοὺς παντάπασι γενέσθαι ἀπὸ πάσης κακίας, οὐκ ἔστιν ἔγκλημα προσάγειν, ζημίαν γὰρ καὶ ἀπώλειαν χρημάτων ὑπήνεγκαν, ἵνα μὴ τὴν ψυχὴν ἑαυτῶν ζημιωθῶσιν ἢ ἀπολέσωσιν. ῞Οπερ ἄλλοι κατὰ αἰσχροκέρδειαν οὐ πεποιήκασι, καίτοι γε τοῦ Κυρίου λέγοντος· Τί γὰρ ὠφελήσει ἄνθρωπος, ἐὰν τὸν κόσμον ὅλον κερδήσῃ, τὴν δὲ ψυχὴν αὐτοῦ ζημιωθῇ ἢ ἀπολέσῃ, καὶ ὅτι· Οὐ δύνασθε Θεῷ δουλεύειν καὶ μαμωνᾷ. Ἐφάνησαν γὰρ παρ' ἐκείνοις Θεῷ δουλεύοντες, τὰ ἀργύρια μισήσαντες καὶ καταπατήσαντες καὶ καταφρονήσαντες αὐτῶν, ἀπεπλήρωσάν τε καὶ ἐν τούτῳ τὸ γεγραμμένον· Λύτρον ἀνδρὸς ψυχῆς, ὁ ἴδιος πλοῦτος. Ἐπεὶ καὶ ἐν ταῖς Πράξεσι τῶν Ἀποστόλων ἀνέγνωμεν, τοὺς συρέντας ἀντὶ Παύλου καὶ Σίλα ἐν Θεσσαλονίκῃ ἐπὶ τοὺς πολιτάρχας, μετὰ καὶ πλησμονῆς ἀπολυθέντας. Μετὰ γὰρ τὸ καταβαρῆσαι αὐτοὺς πολλὰ διὰ τὸ ὄνομα καὶ ταράξαι τὸν ὄχλον καὶ τοὺς πολιτάρχας, λαβόντες, φησί, τὸ ἱκανὸν παρὰ τοῦ Ἰάσωνος καὶ τῶν λοιπῶν, ἀπέλυσαν αὐτούς. Οἱ δὲ ἀδελφοὶ εὐθέως διὰ νυκτὸς ἐξέπεμψαν τόν τε Παῦλον καὶ Σίλαν εἰς Βέῤῥοιαν.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
Анк. 5: А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
Зонара: Те, говорит (святой отец), которые, дав деньги, бежали мучений и соблюли себе благочестие, не должны быть обвиняемы и не подлежать никакой ответственности за сие; ибо они предпочли потерять деньги, а не свою душу, и явили себя более работающими Богу, нежели мамоне, то есть деньгам. Приводит также изречения из Писания и пример из Деяний о блаженном Апостоле Павле и других. А чтобы «не быти потревоженным никакою злобою», или не потерпеть упрека в отречении, это свойственно благочестию, которое побеждает всякую злобу; или правило назвало злобою страдания от казней.
Валсамон: Сказав все о добровольно вышедших на мученичество, святый говорит теперь, что не должны подвергаться обвинению те, которые соблюли себя не потревоженными от казней посредством дачи денег; ибо они предпочли потерять деньги, а не душу свою. Затем, доказывая это, приводит различные места из Писания и пример из апостольских Деяний о блаженном Апостоле Павле и других.