Такође би угодно (одредити): било ко да каже да благодат Божија, којом се даје оправдање кроз Исуса Христа, Господа нашег, важи само за опроштај већ учињених грехова, а не пружа још и помоћ да се други греси не чине, (такав) — нека је анатема.
Ὁμοίως ἤρεσεν, ἵνα ὁστισδήποτε εἴποι τὴν χάριν τοῦ Θεοῦ, ᾗ τινι δικαιοῦται διὰ ᾽Ιησοῦ Χριστοῦ τοῦ Κυρίου ἡμῶν, πρὸς μόνην ἄφεσιν ἁμαρτιῶν ἰσχύειν τῶν ἤδη πεπλημμελημένων καὶ μὴ παρέχειν ἔτι μὴν βοήθειαν πρὸς τὸ μὴ ἕτερα πλημμελεῖσθαι, ἀνάθεμα εἴη.
III Вас. 1: Пошто треба да и они, који нису били на Светом Сабору (у Ефесу), и остали су у селу или граду због неког узрока, било црквенога или телеснога, знају шта је на њему одређено, саопштавамо вашој светињи и љубави да, ако је митрополит области, одступивши од Светога и Васељенскога Сабора, пришао одметничком сабрању (συνεδρίῳ = заседању), или ће после прићи, или је схватање Целестијево примио, или ће примити, такав никако не може ишта урадити против епископа (своје) области, јер је он већ од сада од Сабора искључен из сваког Црквеног општења (πάσης ἐκκλησιαστικῆς κοινωνίας) и (већ) је бездвјствен (ἀνενέργητος ὑπάρχων = бездѣиствьнъ); самим пак епископима те области, и оближњим митрополитима, који имају веру Православља, принадлежи да га сасвим свргну и са епископског степена.
III Вас. 4: А ако се неки од клирикâ одметну или се усуде, било насамо или јавно, да испољавају (јеретичко) веровање Несторијево или Целестијево, Свети Сабор пресуђује да и они буду свргнути.
Картаг. 109: За време најславнијих царева Хонорија дванаесте године, и Теодосија осме, консула, о мајским календама (маја 418. г.), у Картагени, у дворани Цркве Фаустове, док председаваше свему Сабору епископ Аврелије, у присуству ђакона, би угодно свима епископима Картагенске Цркве, присутнима Светоме Сабору, чија су имена и потписи приложени, (да одлуче):
Да (одлуче): Који говори да је Адам, првостворени човек, створен смртним (θνητὸν γενόμενον = mortalem factum), тако да, било да сагреши, или не сагреши, умреће у телу, то јест изаћи ће из тела, не ради казне за грех, него услед природне нужности, — нека је анатема.
Картаг. 112: Исто тако, било ко да каже да иста благодат Божија, кроз Исуса Христа, Господа нашег, само нам помаже у томе да не грешимо, јер нам се њоме открива и показује познање грехова, тако да знамо шта треба тражити, и шта треба избегавати, но још нам она не пружа, да, што спознамо да треба чинити, да то још и заволимо и смогнемо учинити, (такав) — нека је анатема. Јер, кад Апостол каже да „разум надима, а љубав изграђује“ (1Кор. 8, 1), сасвим је безбожно веровати да имамо благодат Христову да нас надима, а немамо је да нас изграђује; мада је и једно и друго дар Божији: и знати шта треба чинити, и љубити то што треба чинити, (тако) да, ако љубав изграђује, знање не може надимати. Јер, као што је од Бога написано: „Који учи човека знању“ (Пс. 93, 10), тако је још више написано: „Љубав је од Бога“ (1Јн. 4, 8).
Картаг. 113: Такође би угодно (одредити): било ко да каже да нам је благодат оправдања за то дата да оно што можемо слободном вољом (διὰ τοῦ αὐτεξουσίου = libero arbitrio = самовластием) учинити, лакше извршујемо кроз благодат, тако да, ако се благодат и не би давала, могли бисмо, мада не лако, али ипак и без ње извршити Божанске заповести, (такав) — нека је анатема. Јер је о плодовима заповести Господ говорио, па није рекао: „Без мене с тешкоћом можете чинити“; него је рекао: „Без мене не можете ништа чинити“ (Јн. 15, 5).
Картаг. 114: Такође би угодно (одредити): да оно што рече Свети Апостол Јован: „Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1Јн. 1, 8), било ко сматра да тако треба схватити: да је речено због смирења да не треба говорити да „греха немамо“, а не што је то тако истина, (такав) — нека је анатема. Јер, Апостол наставља и додаје овако: „Ако пак признајемо грехе наше, веран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде“ (1Јн. 1, 9), где је јасно показано да то није само ради смирења, него се заиста уистину говори. Јер је Апостол могао рећи: „Ако кажемо да немамо греха, себе уздижемо, и смирења нема у нама“; него рекавши: „да себе варамо, и истине нема у нама“, сасвим јасно показа да онај ко говори за себе да нема греха, не говори истину, него лаже.
Картаг. 115: Такође би угодно (одредити): који каже да у Молитви Господњој зато Свети говоре: „Опрости нам дугове наше“ (Мт. 6, 12), не да за себе говоре, јер им таква молба већ није потребна, него за друге грешнике који су у њиховом народу, и зато ниједан од Светих не говори: „опрости ми дугове моје“, него: „опрости нам дугове наше“, пошто треба схватати да праведник ово моли већма за друге, него за себе, (такав) — нека је анатема. Јер је свет и праведан био Апостол Јаков, кад је говорио: „Јер у многоме сви грешимо“ (Јк. 3, 2). Иначе, зашто је додано оно „сви“, него да тај смисао буде сагласан и са Псалмом, где се чита: „Не иди на суд са слугом Својим, јер се неће оправдати пред Тобом нико жив“ (Пс. 142, 2); и са молитвом премудрог Соломона: „Нема човека који не сагреши" (3Цар. 8, 46); и у књизи Светога Јова: „Запечаћава рука свакога човека, да сваки човек позна немоћ своју“ (Јов 37, 7). Отуда, још и Свети и праведни Пророк Данило, говорећи у множини: „Сагрешисмо, безаконовасмо“ (9, 5) и остало, што тамо смирено и истинито признаје, да се не помисли, као што неки схватају, да не говори о својим гресима, него већма о гресима свога народа, (зато) после тога рече: „јер се молих и исповедах грехе моје, и грехе народа мога, Господу Богу своме“ (9, 20). Није хтео рећи: „грехе наше“, него рече: „грехе мога народа, и моје“, као да је Пророк провидео да ће овакви (као Пелагијанци) тако зло схватати.
Картаг. 116: Такође би угодно (одредити): да, било ко, оне речи Молитве Господње, где говоримо: „Опрости нам дугове наше“ (Мт. 6, 12), хоће да их Свети тако говоре, као ради смирења, а не да их истински говоре, (такви) — нека су анатема. Јер ко може поднети молећег се, који не људима, него самом Господу лаже; који устима својим говори да жели опроштај, а срцем казује да нема грехâ које би му требало опростити.