Који су најпре ускочили са стране у јеку (ἐν τῷ βράσματι = кључању) гоњења, стојећи около у судишту и видећи Свете Мученике како хитају „ка награди вишњега звања“ (Флб 2, 14), па побуђени добром ревношћу, предаваху себе на мучење, пројављујући велику смелост, нарочито кад су видели да неки узмичу и падају (у вери), због којих се разгореше изнутра и надахњиваше да савладају горди и противни дух (демонски), похиташе на то, да тај дух (демонски) „не помисли сâм о себи да је мудар“ (Приче 3, 7; Рм 12, 3) у ономе што сматраше да по лукавости побеђује, мада је (демон) превидео да је сâм побеђиван од оних који јуначки подношаху мучења стругања и бичевања тела, и оштрице мача, жежења огња, и потапања у воду. За оне за које верници затраже да буду молитве и мољења, било да су у тамници мучени, те глађу и жеђу савладани, било да су ван тамнице на суду били веома мучени стругањем тела и бичевањем, и затим побеђени слабошћу тела (пали), — достојно је то одобрити. Јер, састрадавати и саболовати са онима који плачу и уздишу за пораженима у подвигу (мучења), због великог насиља вештога у злу ђавола, било то родитељи, или браћа, или деца — (то) никоме ништа не шкоди. Јер знамо да су неки због вере других задобили Божију доброту за опроштај грехова, и за здравље тела, и за васкрсење мртвих. Сећајући се, дакле, њихових многих трудова, што су за Име Христово претходно поднели, али такође и да су се они покајали, и да оплакују што су, у немоћи и мртвилу тела, издајство учинили, и још да су били посведочени у животу своме као далеки од света, ми се заједно са њима молимо и саумољавамо за очишћење и за остала добра, кроз Онога Који је за нас постао код Оца Заступник (Παρακλήτον), Који очишћује грехе наше. Јер, вели, „ако ко сагреши, имамо Утешитеља код Оца, Исуса Христа Праведника, и Он је Очишћење за грехе наше“ (1Јн 2, 1-2).
Οἱ γὰρ πρῶτον παραπηδήσαντες ἐν τῷ βράσματι τοῦ διωγμοῦ, περιεστῶτες εἰς τὸ δικαστήριον καὶ θεωροῦντες τοὺς ἁγίους μάρτυρας σπεύδοντας ἐπὶ τὸ βραβεῖον τῆς ἄνω κλήσεως, ἐν καλῷ τῷ ζήλῳ προθυμούμενοι, ἐπεδίδουν ἑαυτοὺς εἰς τοῦτο, πολλῇ τῇ παρρησίᾳ χρώμενοι, βλέποντες μάλιστα τοὺς ὑποσυρομένους καὶ ἐκπίπτοντας, δι' οὓς ὑποθεομαινόμενοι ἔσωθεν καὶ ἐνηχούμενοι καταπολεμῆσαι τὸν ὑπεραιρόμενον καὶ ἀντικείμενον, ἔσπευδον ἐν τοῦτο, ἵνα μὴ καὶ δοκῇ παρ' ἐαυτῷ φρόνιμος εἶναι, ἐφ΄ οἷς κατὰ πανουργίαν ἔδοξε νικᾶν, εἰ καὶ ἐλάνθανεν ἑαυτὸν νικώμενον ὑπὸ τῶν ἐγκαρτερούντων τὰς τῶν ξυστήρων καὶ μαστίγων βασάνους, τήν τε ὀξύτητα τῆς μαχαίρας καὶ τὰς καταφλέξεις τοῦ πυρὸς καὶ τὰς τῶν ὑδάτων καταποντώσεις. Καὶ τοῖς κατὰ πίστιν ὑπεξιοῦσιν εὐχὰς καὶ δεήσεις γίνεσθαι, ἤτοι ὑπὲρ τῶν ἐν φυλακῇ κατατιμωρηθέντων καὶ προδεδομένων ὑπὸ λιμοῦ καὶ δίψης, ἤτοι ὑπὲρ τῶν ἔξωθεν τῆς φυλακῆς ἐπὶ τοῦ δικαστηρίου καταβασανισθέντων διὰ κυστήρων καὶ μαστίγων, ὕστερον δὲ ἡττηθέντων ὑπὸ τῆς ἀσθενείας τῆς σαρκός, ἄξιόν ἐστιν ἐπινεῦσαι. Συμπάσχειν γὰρ καὶ συναλγεῖν τοῖς ὀδυρομένοις καὶ στενάζουσιν ὑπὲρ τῶν ἐν τῷ ἀγῶνι ἡττηθέντων ὑπὸ τῆς πολλῆς βίας τοῦ κακομηχάνου διαβόλου, ἤτοι ὑπὲρ γονέων ἢ ἀδελφῶν ἤ τέκνων, οὐδένα οὐδὲν καταβλάπτει. Ἴσμεν γὰρ καὶ δι᾽ ἑτέρων πίστιν ἀπολαύσαντάς τινας τῆς τοῦ Θεοῦ ἀγαθότητος, ἐπί τε ἀφέσει ἁμαρτιῶν καὶ ὑγείᾳ σώματος καὶ ἀναστάσει νεκρῶν. Μεμνημένοι τοίνυν τῶν πολλῶν αὐτῶν καμάτων, ὧν προϋπήνεγκαν ἐν ὀνόματι τοῦ Χριστοῦ, καὶ τῶν ταλανισμῶν, οὐ μὴν ἀλλὰ καὶ μεταγνόντων αὐτῶν καὶ ἀποδυρομένων τὸ πεπραγμένον αὐτοῖς κατὰ προδοσίαν, ἐν ἀτονίᾳ καὶ νεκρότητι τοῦ σώματος, ἔτι τε καὶ μεμαρτυρημένων ἀπολιτεύτων γενομένων ἐν τῷ βίῳ αὐτῶν, συνευχόμεθα καὶ συμπαρακαλοῦμεν ὑπὲρ ἱλασμοῦ αὐτῶν μετὰ τῶν ἄλλων καθηκόντων, διὰ τοῦ γενομένου ὑπὲρ ἡμῶν παρακλήτου πρὸς τὸν Πατέρα, ἱλασκομένου ταῖς ἁμαρτίαις ἡμῶν· Καὶ ἐάν τις γάρ, φησίν, ἁμάρτῃ, παράκλητον ἔχομεν πρὸς τὸν Πατέρα Ἰησοῦν Χριστὸν δίκαιον, καὶ αὐτὸς ἱλασμός ἐστιν ὑπὲρ τῶν ἁμαρτιῶν ἡμῶν.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
Анк. 4: За оне који су принудно принели жртву идолима, и који су уз то пред идолима вечерали (= учествовали у идоло-гозби), и који су били доведени, али су пошли с веселим лицем и обукли се у свечанију одећу, и безбрижно учествовали у спремљеној гозби, – (Сабор) одреди: да такви годину дана слушају (Св. Писмо), три године припадају (с покајницима), па две године да опште у молитви (верних), и тада могу приступити Савршеном (= Причешћу).
Петр. Алек. 9: И са онима који, као да су се из сна пренули, и ускочили у подвиг (страдања), које се тек спрема и наићи ће, па су себи навукли искушење морске битке и велике буре, те су још више и браћи (хришћанима) „распаљивали угљевље грешникâ“ (Проп 8, 13), и са њима треба општити, јер су у Име Христово приступали овоме (Исповедништву), мада нису пазили на речи Његове, Који учи „молити да се не падне у искушење“ (Мт 26, 14), и опет да у молитви говоримо Оцу: „И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога“ (Лк 11, 4). А можда и не знају да је њихов Домовладика и Учитељ наш (Христос) често се уклањао од оних који су хтели да Му науде, и да је бивало некад да због њих „није ходио јавно“ (Јн 11, 54); и да, и када се приближило време Његова страдања, није Сам Себе предао, него је чекао док нису дошли на Њега с ножевима и моткама. „Тада им рече: Зар сте као на разбојника изишли са ножевима и са моткама да Ме ухватите?" (Мк 14, 48); који Га онда, вели (Јеванђелист), предадоше Пилату. Слично пак Њему пострадаше и они који су истом Његовом циљу стремили, памтећи Божанствене речи Његове, којима утврђујући нас у гоњењима, говори: „Чувајте се, јер ће вас предати на судове, и по зборницама својим биће вас“ (Мт 10, 17). Рече: предаће (вас), а не: предајте се сами. „И пред кнезове, вели, и цареве водиће вас због имена Мога“ (Мт 10, 18), а не: сами себе водите. Зато хоће и да ми прелазимо из једног места у друго, гоњени због Имена Његовог, као што опет чујемо да Сâм каже: „А кад вас гоне из једнога града, бежите у други“ (Мт 10, 23). Јер не жели да се ми сами предајемо оружницима и копљаницима ђавола, да им не будемо узрочници многих смрти, као принуђујући их да се већма разжешћују и врше смртоносна дела, него да чекамо и пазимо на себе, и „бдијемо и молимо се, да не допаднемо у искушење“ (Мт 26, 41). Тако Стефан, који је први по Његовим стопама примио Мучеништво, у Јерусалиму је зграбљен од безаконика и поведен на синедрион (=суд), и каменован за Име Христово, прославио се молећи и говорећи: „Господе, не прими им ово за грех“ (ДАп 7, 60). Тако и Јаков други, ухваћен од Ирода, би по глави мачем посечен. Тако и Петар, изабрани међу Апостолима, више пута хватан, и тамничен, и ружен, најпосле у Риму би разапет (ДАп 12, 2-3). Тако исто и славни Павле, много пута би предаван, и доведен до смртне опасности, и много пострадао, и хвалио се многим гоњењима и невољама, у томе истом граду (Риму) би му глава мачем одсечена; који је, у ономе чиме се хвалио, (у томе) и завршио. Јер је и у Дамаску био спуштен ноћу преко зида у котарици, те избегао из руку онога који је тражио да га ухвати (2Кор 11, 23-33). Јер предстојеће дело Апостолима је било: најпре да проповедају Јеванђеље, и да уче речи Божијој, чиме су, утврђујући браћу да „остану у вери“, говорили (им) и то: да нам „кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије“ (ДАп 14, 21-22). Јер нису тражили своју корист, него многих, да се спасу (1Кор 10, 33). И много би им се имало о овоме говорити, да би по Речи (Божјој) поступали, кад нам, како вели Апостол, „не би недостало времена казивати“ (Јев 11, 32).
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Зонара: Смысл настоящего правила таков: стоявшие в кипящем гонении, то есть в крайний разгар его, и видевшие мучения святых, чтобы поспешить принять с неба венцы, по божественной ревности, предавали себя на мучения, устремившись на подвиг с большим дерзновением, поревновав святым в их терпении и охотно предав себя на мученичество, и в особенности воспламеняясь, то есть, разгорячаясь в сердце тем, что видели некоторых увлекаемых (то есть похищаемых, обольщаемых и отрекающихся от благочестия), спешили противустать увлекающему их лукавому, дабы он не хвалился тем, что преодолевает благочестивых, тогда как сам не примечал того, что он скорее терпит поражение от многих, показавших твердость в вере до смерти. Так, говорит правило, они поспешили на подвиг; но, по немощи плоти, не вытерпев мучений, были побеждены одни – страданиями в темницах, другие – пытками на суде. Итак, справедливо сострадать скорбящим о них. А скорбят, говорит, одни за родителей, другие – за братьев, иные – за падших детей; разделять скорбь со скорбящими о падших – никому не вредно, а равно и молиться с ними, соболезновать молящимся о них и принимать участие во всем, что прилично в этом деле, то есть что совершают эти падшие и что свойственно покаянию, как-то: посты, слезы, всякие лишения, строгое соблюдение епитимий, раздача милостыни бедным, если они (падшие) состоятельны: через все это соделавшийся Ходатаем за нас примирит с нами Отца. За тем (святый отец) пользуется изречением Писания, которое взято из первого послания святого Апостола и Евангелиста Иоанна.
Валсамон: Сказав выше, что добровольно вышедшие на подвиг и падшие, но не раскаявшиеся и не загладившие своего падения, должны подвергнуться большему стыду, как не доведшие здания до крыши, то есть не окончившие прекрасного дела, святой отец приводит теперь доказательство, как этого, так и прочего, говоря: стоявшие в кипящем гонении, то есть в разгар его, и видевшие мученичество святых, чтобы поспешить принять с неба венцы, по божественной ревности, с великим дерзновением предавали себя на мучения, в особенности когда видели некоторых увлекаемых (то есть похищаемых и обольщаемых диаволом, и падающих, отрекающихся от благочестия); воспламеняясь за них внутренно, то есть разжигаясь в сердце, как бы слыша призыв к противоборству, к одолению гордого и сопротивного диавола, поспешили вступить на мученичество, дабы диавол не похвалился и не явился сам пред собою мудрым, как победивший лукавством самовольно вступивших на подвиг (хотя он не замечал, что скорее сам побеждается подвижниками, вынесшими мучения). Итак, с верными, молящимися за таковых пострадавших и побежденных «праведно есть согласитися», то есть содействовать им, в чем следует, потому что не приносит никакого вреда – сострадать и скорбеть вместе с родителями, или с другими лицами, близкими к потерпевшим мучения и падшим, по ухищрению диавола. Ибо мы знаем, что многие получили благость и милость Божию через молитву других; поэтому то мы будем просить, чтобы им дано от Бога прощение, и будем в общении с остальными падшими, сознававшими потом свое падение и исповедавшими благочестие, помня подвиги их до падения, понесенные ими во имя Божие, затем – благое их раскаяние, и то, что есть свидетельство о них, что они считают себя чуждыми общения за свой грех. И не только мы должны быть в общении с ними, но и молиться об очищении их, принимая участие и во всем прочем, что прилично в сем деле, то есть в добрых делах, какие должны быть совершаемы за них, именно: в посте, милостыне и покаянии, через что соделавшийся Ходатаем за нас примиряет с нами Отца. Затем (святый отец) пользуется изречением Писания, которое взято из первого соборного послания святого Апостола и Евангелиста Иоанна.