Било ко, немајући општење у Африци, да потајно оде у Прекоморске земље (=Италију) ради општења, поднеће штету искључења из клира.
Ὁστισδήποτε μὴ κοινωνῶν ἐν τῇ Ἀφρικῇ, εἰς τὰ περαματικὰ πρὸς τὸ κοινωνεῖν ὑφερπύσει, τὴν ζημίαν τῆς κληρώσεως ἀναδέξεται.
Ап. 12: Ако неки клирик, или лаик (=верник), који је одлучен (од Цркве), или је непријемљив (ἄδεκτoς = недостојан за примање у клир), пошавши у други град буде (тамо) примљен без препоручног писма, Нека буде одлучен и примаоц и примљени.
Ап. 13: Ако ли је (већ) био одлучен, нека му се продужи одлучење (ἀφορισμός), као ономе који је слагао и обмануо (ἀπατήσαντι = преварио) Цркву Божију.
I Вас. 5: О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
IV Вас. 11: Одређујемо да сви сиромашни и који потребују помоћи добијају, после проверавања, за пут само писма, то јест Црквена мирна, а не препоручна; јер препоручна писма треба давати само оним лицима која су под надзором (ἐν ὑπολήψει = зазором?).
IV Вас. 13: Туђи клирици и непознати, у другоме граду, без препоручних писама свога епископа, не могу никако и нигде да богослуже (λειτουργεῖν).
Трул. 17: Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су хиротонисани, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо: да од месеца јануара минулог четвртог индикта (ἐπινομήσεως) ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу, без писменог отпуста свога епископа, да буде прибројан у другој Цркви; иначе, који од сада ово не буде држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио.
Антиох. 6: Ако је неко био изопштен (ἀκοινώνητος) од свога епископа, не може претходно бити примљен од других, ако га (прво) не прими његов епископ, или ако, кад буде Сабор, не дође и одбрани се, и, уверивши Сабор (о невиности), добије другу одлуку. И ова одредба нека важи и за лаике, и презвитере, и ђаконе, и све који су у клиру.
Антиох. 7: Не треба примати никога од странаца без мирног писма (ἄνευ εἰρηνικῶν = мирнаго посланиѧ).
Антиох. 8: Сеоски презвитери не могу издавати канонска писма, него само да пишу посланице оближњим епископима, док беспрекорни хороепископи могу издавати мирне посланице.
Антиох. 11: Ако неки епископ или презвитер, или уопште неко из (свештеничког) канона (тј. клира), усуди се да оде цару без сагласности и писама од епископâ дотичне области, а нарочито од епископа митрополије (тј. митрополита), такав да буде избачен и лишен не само општења, него и достојанства које ужива, јер се усудио, мимо Црквеног правила, досађивати нашем богољубивом цару. А ако нека неопходна потреба позове (некога) да пође цару, нека то чини са мишљењем и сагласношћу епископа митрополијске области (тј. митрополита), и осталих у њој (епископа), и да се снабде за пут њиховим писмима.
Сард. 9: Осија епископ рече: И ово мислим да је сходно (= потребно): ако у било којој области епископи пошаљу молбе своме брату и саепископу, који је у већем граду, то јест у метрополи, тада нека овај (= митрополит) пошаље свога ђакона са молбама (цару), дајући му и препоручно писмо, пишући, наиме, у наставку и сабраћи и саепископима нашим, који у то време бораве у местима или градовима у којима најблагочестивији цар (тада) сређује државне послове. Ако ли неки од епископа има пријатеља у двору (царевом), и хоће да тражи нешто што је најприличније, нека му не буде забрањено да кроз свога ђакона тражи и препоручи (ту ствар) онима за које сматра да ће му хтети пружити добру помоћ у (том) тражењу. А који у Рим долазе, као што напред рекох, треба да дају нашем љубљеном брату и саепископу Јулију молбе, које имају да поднесу, да их он најпре размотри, да нису неки од њих дрски (у тражењу), и тако, пружајући своју препоруку и старање, пошаље их у царев логор (или двор). Сви епископи одговорише: Да им се свиђа и да је најприличнији овај савет.
Лаод. 41: Да свештено лице, или клирик, не треба (као такво) да путује без епископовог налога.
Лаод. 42: Да свештена лица, или клирици, не треба да путују без канонских писама.
Картаг. 23: Такође, епископи да не одлазе преко мора, него само одлуком свога Првопрестолнога (τῆς πρώτης καθέδρας = primae sedis = пьрвааго сѣдалища) епископа у свакој области, то јест, осим ако изузетно не добију од Првенствујућега (епископа = митрополита), такозвани отпусни, потписани лист или препоруку.