Епископ или презвитер или ђакон, који узима камате, или такозване постотке, нека престане, или нека буде свргнут.
Епископ, или презвитер, или ђакон, који узимље камате, или такозване постотке, нека престане, или нека се свргне.
Ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος τόκους, ἢ τὰς λεγομένας ἑκατοστὰς λαμβάνων, ἢ παυσάσθω, ἢ καθαιρείσθω.
Ап. 44: Епископ, или презвитер, или ђакон, који тражи камате од дужника (в. Мојс. 22, 25; 5Мојс. 23, 19), или да престане, или нека буде свргнут.
I Вас. 17: Пошто многи, који се у канон укључују (тј. клирици), полакомљени грамзивошћу и срамним стицањем, заборавише Божанско Писмо, које каже: „Сребро своје не даде на камату“ (Пс. 14, 5), и позајмљујући траже постотке (= камате), Свети и Велики Сабор за праведно нађе (ἐδικαίωσεν): да ако се, после ове одредбе, ко нађе да узима камате на позајмљено, или се иначе бави тим послом, тражећи половину (камате), или уопште друго што измишља ради срамне добити, нека буде извргнут из клира и нека буде туђ (свештеничког) канона (тј. клира).
VII Вас. 19: Толико је порок среброљубља завладао код управитељâ Цркава, да неки и од оних који се називају побожни људи и жене, заборавивши заповести Господње, заблудеше, и за злато примају оне који приступају свештеничкоме чину и монашком животу. И бива, као што Велики Василије (канон 90) каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало је за одбацивање“. Јер „није могуће Богу и мамону служити“ (Мт. 6, 24). Који се, дакле, нађе да то чини, ако је епископ или игуман или неко из свештеничкога реда, или нека престане, или нека се свргне, сходно 2. канону Светог Сабора у Халкидону. А ако је игуманија, нека се изагна из Манастира, и у други Манастир нека се преда на потчињење. Исто и игуман, који нема презвитерско рукоположење. А односно онога што родитељи дају деци, као мираз, или односно сопствених ствари што (дотични) доносе, а признају да их приносе да буду посвећене Богу, одредисмо да то остане у Манастиру по њиховом обећању, било да дотични остане или изиђе (из Манастира), осим ако (одлазак) буде кривицом настојатеља.
Лаод. 4: Да не треба свештена лица да позајмљују новац (на добит), и узимају камате, и такозване лихве (ἡμιολίας = лихвы).
Картаг. 5: Аврелије епископ рече: Треба одстранити похоту лакомости (= грамзивости), за коју нико не сумња да је матер свију зала (= порока), да не би неко злоупотребљавао туђе, нити да неко преступа одредбе Отаца ради добити, нити да је било како дозвољено некоме од клирикâ да узима камате за било коју ствар. И за она (питања) што су у новије време поникла, пошто су нејасна и сасвим непозната (до сада), нека, претресена од нас, буду одређена. О ономе, пак, што је сасвим јасно установило Божанско Писмо, не треба гласати, него већма (томе) следити. Јер доследно је: да оно што је код лаикâ за прекор, већма треба осудити код клирикâ. Сав сабор рече: Нико против Пророкâ, нико против Јеванђељâ (ишта) без опасности (казне) није учинио.
Картаг. 16: Такође би угодно (одредити): да епископи, и презвитери, и ђакони, не бивају закупници, или старатељи (у световним стварима), нити да стичу себи храну неким срамним или бешчасним послом. Јер су дужни да гледају оно написано: „Ниједан војник Божји не уплиће се у послове светске“ (2Тим. 2, 4). И да чтеце, кад достигну зрелост, треба побуђивати или да се жене, или да дају завет уздржања (= девствености). Такође би угодно (одредити): да клирик, ако дâ новце у зајам, исте новце да прима назад (= без камате); а ако је дао ствар, да прими (назад) колико је дао. И да пре двадесет пет година не треба хиротонисати ђакона. А и чтеци да се не клањају народу.
Григ. Неок. 3: Зар се није Ахар, син Зарин, грехом огрешио о заветовано (τοῦ ἀναθέματος = Богу посвећено), и на сав збор Израиљев наишао гњев Божији? (ИсНав 7, 1. 11-26). И само је он сâм сагрешио, али није сам умро у своме греху? И ми треба да сматрамо (као ствар) заветовану, сваку не нашу, него туђу добит. Јер и онај Ахар је узео од плена; и ови сада из плена узеше; али онај је узео од непријатељскога, а ови сада згрћу пагубну корист од братског (имања).
Вас. Вел. 2: Која (жена) је намерно убила (плод у утроби), подлеже казни за убиство. Тачног одређивања: да ли је (плод) добио облик или је без облика, код нас нема. Јер се овде суди не само за оно што ће се родити, него и она која је самој себи заверу учинила (ἐπιβουλεύσασα), јер жене при таквим покушајима већином умиру. А кад се овоме дода и уништење ембриона, то је друго убиство, по намисли, оних који се на то усуђују. Не треба, ипак, продужити до краја живота време њихове исповести (=покајања), него прихватити меру од десет година (кајања), али одређивати лечење не временом, него начином покајања.
Вас. Вел. 14: Који узима камате, ако пристане да неправедну добит потроши на сиромахе, и да се надаље ослободи од болести среброљубља, може се примити у свештенство.
Григ. Ниски 6: Друга врста идолопоклонства, јер тако Божанствени Апостол назива грамзивост (=лакомство) (Кол 3, 5), не знам како је без лечења пропуштена од Отаца наших. Мада ово зло изгледа да је болест троструког стања душе. Јер и разумност, грешећи у суђењу о добру, замишља да је добро у материјалном, не гледајући на лепоту нематеријалну; и жељност нагиње ка ономе што је доле, (ниспадајући) од истински жељенога; па и свадљиво и гњевљиво расположење добива много поводе од овога греха. Уопште говорећи, ова болест одговара Апостолској одредби (=дефиницији) грамзивости (=лакомства). Јер Божанствени Апостол назива њу не само „идолопоклонством“, него и „кореном свију зала“ (1Тим 6, 10). Па ипак је ова врста болести пропуштена (од претходних) без пажње, и занемарена, и због тога се ова болест умножила по Црквама; и нико увођене у клир (=рукополагане) не испитује да нису можда оскврњени овом врстом идолопоклонства. Зато о томе, пошто је пропуштено од Отаца наших, сматрамо да треба јавним проповедањем науке, колико је могуће, лечити, чистећи речју (=поуком) као умножене страсти болести грамзивости (=лакомости). А сматрамо страшћу само крађу и пљачку гробова и крађу светиње (=светогрђе), зато што тако код нас постоји предање о томе по наслеђу од Отаца, мада у Божанском Писму забрањени су и похлепно богаћење и каматарење, као и присвајање себи туђега посредством неке силе (другога), макар то било и под видом уговора. Пошто је наше мишљење у односу на снагу канона неверодостојно, ономе што је познато као забрањено, додаћемо томе већ исказаноме канонски суд. Крађа се, дакле, дели на разбојништво и на провалу кућа; а циљ је обадвома један — отимање туђега; али је велика разлика међу њима по расположењу њиховом. Јер разбојник, да добије тражено, предузима и убиство, и спрема се на то и оружјем и мноштвом руку (= групом људи), и погодностима места, те таквога треба подвргнути суду (=епитимији) човекоубице, ако се кроз покајање обрати Цркви Божјој. Који пак потајним отимањем присваја себи туђе, затим исповешћу свој грех објављује свештенику, лечиће ту болест оним што је супротно овој страсти. Велим: да раздаје имање сиромасима, како би, лишивши се онога што има, показао се стварно очишћен од болести похлепности (=лакомства). А ако нема ништа, а има само тело (своје), Апостол заповеда да лечи ту болест телесним трудом, а та реч гласи овако: „Који је крао, више да не краде, него да се већма труди, чинећи добро, да има што дати потребноме“ (Еф 4, 28).
Зонара: Семнадцатое правило Первого собора воспрещает брать лихву не только епископам и пресвитерам и диаконам, но и причисленным к клиру. Там истолковано и то, что значит сотая, и пространнее изъяснено относящееся к этому правилу; и должно искать это. Тоже самое повелевает и четвертое правило Лаодикийского собора.
Аристен: Епископ, пресвитер и диакон, берущий лихву, если не престанет, да будет извержен. Ясно.
Валсамон: В семнадцатом правиле Первого собора мы достаточно написали о всех посвященных, которые берут лихву, или измышляют для себя и другую какую либо постыдную прибыль: читай, что в нем написано, и найдешь решение кажущегося противоречия между тем правилом и настоящим. Ибо настоящее правило и Апостольское 44-е говорят, что делающий что-либо таковое или должен престать, или быть изверженным; а 17-е правило 1-го собора говорит, что таковый извергается. Прочти еще 27-ю главу 9-го титула настоящего собрания.