Зато није разложно (εὔλογον) да ни клирици, који су сами пошли (на мучеништво), па су пали, а затим се опет на подвиг вратили, да остану даље у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), јер су напустили стадо Господње и себи љагу навукли, што ниједан од Апостола није учинио. Јер и блажени Апостол Павле, који је многа гоњења претрпео и многе подвиге борби показао, знајући да је „боље отићи и са Христом бити“, (ипак) додаје и каже: „Али остати у телу, потребније је ради вас“ (Флб 1, 24). Јер, „гледајући не своју корист, него многих, да се спасу“ (1Кор 10, 33), сматрао је да је нужније од свога успокојења да остане са браћом и стара се о њима. Који хоће да „учитељ буде у учењу (своме), постајући образац за верне“ (Рм 12, 7). Отуда они који, просуђивани (ἐπιδικαζόμενοι) у тамници, отпадоше од (свештене) Службе, и опет се повратише, врло су безосећајни. Јер како траже оно што су напустили, кад су могли бити браћи врло корисни у таквом времену? И док нису били погрешили, имали су извињење за свој неразуман поступак; али кад су пали, као погорђени и на себе љагу навукли, више не могу свештенослужити (λειτουργεῖν). Зато нека се у смиреноумљу већма старају, како ће, преставши са сујетом, окончати (свој живот). Јер им је довољно општење (ἡ κοινωνία), са надзором и тачношћу, које бива с два разлога: и да не изгледају да на силу грабе да одавде (= из живота) отиду; и да се неки, који су пали, не изговарају као да су због епитимије клонули (духом). Овакви ће више од свих имати срамоту и стид, као онај који је темељ положио, а није могао да доврши. Јер ће, вели, „сви пролазници почети ругати му се, говорећи: Овај човек постави темељ, и не могаше да доврши“ (Лк 14, 29-30).
Ὅθεν οὐκ ἔστιν εὔλογον, οὐδὲ τοὺς ἀπὸ κλήρου αὐτομολήσαντας, ἐκπεπτωκότας τε καὶ ἀναπαλαίσαντας, ἔτι ἐν τῇ λειτουργίᾳ εἶναι, ἅτε δὴ καταλείψαντας τὸ ποίμνιον τοῦ Κυρίου καί μωμησαμένους ἑαυτούς, ὅπερ οὐδεὶς τῶν ἀποστόλων πεποίηκε. Καὶ γὰρ ο πολλοὺς διωγμοὺς ἐξανύσας, πολλά τε ἆθλα ἀγωνισμάτων ἐνδειξάμενος, ὁ μακάριος ἀπόστολος Παῦλος, ἐγνωκὼς ὅτι κάλλιόν ἐστιν ἀναλῦσαι καὶ σὺν Χριστῷ εἶναι, ἐπιφέρει καὶ λέγει· Τὸ δὲ ἐπιμεῖναι τῇ σαρκί, ἀναγκαιότερον δι' ὑμᾶς. Σκοπῶν γὰρ οὐ τὸ ἑαυτοῦ συμφέρον, ἀλλὰ τὸ τῶν πολλῶν, ἵνα σωθῶσιν, ἀναγκαιότερον τῆς ἑαυτοῦ ἀναπαύσεως ἡγήσατο τὸ παραμένειν τοῖς ἀδελφοῖς καὶ ἐπιμελεῖσθαι αὐτῶν. Ὅς καὶ τὸν διδάσκοντα θέλει εἶναι ἐν τῇ διδασκαλίᾳ, τύπον γινόμενον τῶν πιστῶν. Ὅθεν οἱ ἐν τῇ εἱρκτῇ ἐπιδικαζόμενοι, τῆς λειτουργίας ἐκπεπτωκότες καὶ ἀναπαλαίσαντες, πάνυ ἀναισθητοῦσι· πῶς γὰρ αἰτοῦσιν ὃ κατέλειψαν, δυνάμενοι τοῖς ἀδελφοῖς εὔχρηστοι εἶναι ἐν καιρῷ τοιούτῳ; ῞Εως μὲν οὖν ἄπταιστοι ἦσαν, συγγνώμην εἶχον ἐπὶ τῇ παραλόγῳ αὐτῶν πράξει, ὅτε δὲ ἔπταισαν, ὡς ἂν περπερευσάμενοι καὶ ἑαυτοὺς μωμησάμενοι, οὐκέτι δύνανται λειτουργεῖν. Διὸ φροντιζέτωσαν μᾶλλον ἐν ταπεινοφροσύνῃ, πῶς ἐκτελέσουσι παυσάμενοι τῆς κενοδοξίας. Ἀρκεῖ γὰρ αὐτοῖς ἡ κοινωνία μετ' ἐπιστάσεως καὶ ἀκριβείας πρὸς ἀμφότερα γινομένη· καὶ ἵνα μὴ δόξωσι λυπεῖσθαι, μετὰ βίας περιδρασσόμενοι τῆς ἐντεῦθεν ἀναλύσεως, καὶ ἵνα μή τινες ἐκπεσόντες προφασίσωνται, ὡς ἂν διὰ τὴν ἀφορμὴν τῆς ἐπιτιμίας ὑπεκλελυμένοι, οἵτινες πλέον ἁπάντων αἰσχύνην καὶ ὄνειδος ἕξουσι, κατ' ἐκεῖνον τὸν τεθεικότα θεμέλιον καὶ μὴ ἰσχύσαντα ἐκτελέσαι. Ἄρξονται γάρ, φησί, πάντες οἱ παραπορευόμενοι ἐμπαίζειν αὐτόν, λέγοντες· Οὗτος ὁ ἄνθρωπος θεμέλιον ἔθηκε καὶ οὐκ ἴσχυσεν ἐκτελέσαι.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
I Вас. 10: Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
Анк. 1: За презвитере, који су принели жртву (идолима), а затим се повратили (вери), не на лукав начин, него од истине; нити су имали претходна договарања (са световним властима) те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а у ствари су само привидно и формом приведени, – (Сабор) одреди: да такви могу уживати част (презвитерског) седишта, али не могу приносити (Евхаристију), ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити.
Анк. 2: Тако исто и ђакони који су принели жртву идолима, па су се потом обратили (вери), нека имају осталу част, али да престану од сваке свештене службе, од узношења Хлеба или Путира (= у Литургији), или проповедања. Ако, пак, неки од епископâ увиди (код њих) неку заслугу или кротко смирење, те захтедне дати им нешто више или одузети, њима припада та власт.
Атанас. Вел. 3: Господину сину и највољенијем саслужитељу Руфинијану, Атанасије — да се радује у Господу! Ти пишеш оцу оно што пристоји сину љубљеноме, па кад си се писмом приближио, грлим те, највољенији ми од свих Руфинијане. И ја могох теби као сину писати, — и на почетку, и у средини, и на крају, али се уздржах, да се из писма не позна препорука и сведочанство. „Јер си ти, сходно писаноме (2Кор 3, 2), моја посланица, познавана и читана у срцу“. Тако, дакле, расположен, заиста, веруј, поздрављам те и подстичем да пишеш, јер ћеш ме, тако чинећи, не мало, већ много обрадовати. Пошто си ме, пак, добротољубиво и црквено (φιλοκάλως καὶ ἐκκλησιαστικῶς) - јер то опет приличи твојој побожности - запитао о онима који су по нужди повели се (у Аријеву јерес), али нису у зловерју (κακοπιστίᾳ) пропали, и захтео си да (ти) напишем шта је о њима одлучено на Саборима и свуда, знај, највољенији ми Господине, да је у почетку, кад је престало насиље (Аријанаца), држан Сабор (З62.г.) од епископа из извањских предела, а био је (Сабор) и код саслужитеља наших који живе у Јелади, а не мање и код оних у Шпанији и Галији. И би угодно (одредити), што овде (тако) и свугде: да онима који су пали и били вођи безбожности (Аријеве), ако се покају, треба опростити, али им не давати места у клиру. Онима пак који нису господарили у безбожности (Аријанској), него су се повели (за њима) по нужди и насиљу, изволи се: да им се даје опроштај, а и да имају места у клиру, нарочито пак што су поднели уверљиво оправдање. И то се изволи (одлучити) да буде некако снисходљиво (οἰκονομικῶς = по икономији), јер су потврдили да се нису преобратили у безбожност (Аријанску), него су, да не би били постављени неки нечастивци (=јеретици), те упропастили Цркве, рађе изабрали да пристану на насиље и поднесу терет, него да народе (Црквене) изгубе. И говорећи то изгледало нам је да говоре уверљиво (=веродостојно), јер су се изговарали (примером) Арона, брата Мојсијевог, како је пристао у пустињи на преступ народа, а имао (као разлог) за одбрану: да не би народ, повративши се у Египат, остао у идолопоклонству. Јер је изгледало разложно: да остајући у пустињи, могу престати од безбожности, а ако се врате у Египат, утврдили би и ојачали безбожност у себи. Ради тога је (овима) опроштено да буду у клиру, а заведенима, и који су насиље претрпели, даје се опроштај. Ово саопштавам и твојој Побожности, уздајући се да ће и твоја Богобојазност примити ове одлуке, и неће осудити примирје (ἐκεχειρίας = снисходљивост) оних који су се тако (на Сабор) састали. А изволи да се прочита ово и свештенству и подручном ти народу, да и они, знајући ово, не осуђују те што се тако односиш према таквима. Јер би било неприкладно да (им) ја пишем, кад може твоја Побожност да им пренесе наше расположење према њима и да допуни све што недостаје. Хвала Господу (Христу) Који те је испунио сваком речју (λόγῳ = смислом) и сваким знањем! Који се кају нека јавно анатемишу по имену зло веровање (κακοπιστίαν = зловерје) Евдоксија и Евзоија — јер они, даље хулећи Њега (=Христа) да је створење, уписаше се у предводнике Аријанске јереси — и нека исповеде веру исповеђену од Отаца у Никеји; и нека ниједан Сабор не претпостављај у овоме Сабору (=Никејском). Поздрави братство крај тебе, а тебе поздравља ово које је с Нама у Господу.
Вас. Вел. 10: Који се заклињу да неће примити рукоположења, пошто су се заклели, нека се не принуђују да газе заклетву. Јер иако, чини се, постоји неки канон који таквима опрашта, али из искуства знамо да немају успеха који заклетву погазе. А треба гледати и врсту заклетве, и речи, и расположење у којем се заклеше, и најмање додатке у речима (заклетве); па ако нема никакве ниодакле утехе (тј. поправке), треба такве сасвим оставити. А ствар Севирова, то јест од њега рукоположени презвитер (Киријак), може, мени се чини, ако се и теби чини, имати овакво решење: Оно село (Миндана) потчињено (епископији) Мистије, за које је био одређен овај човек, нареди да припадне Масадима (Oὐασάδoις = епископија Севирова). Јер тако ни он (=Киријак), не прелазећи са тог места, неће погазити заклетву, и Лонгин (ктитор Храма), имајући уза се Киријака, неће оставити Цркву запушћену, нити ће душу своју због нерада осудити. И ми ћемо се показати да не чинимо ишта против канона, снисходећи Киријаку, који се заклео да ће остати у Минданима, а (ипак) је прихватио премештај. Јер повратак ће очувати заклетву, а да се потчини (овом) распоређењу (τῇ οἰκονομίᾳ), неће му се рачунати за прекршај заклетве, јер у заклетви (његовој) није било додано да неће ни накратко остављати Миндане, него да ће остати надаље. Севиру пак, који се изговара заборавом, ми ћемо опростити рекавши да: Познавалац тајни неће презрети (=превидети) Цркву Своју оштећену од човека, који је од почетка чинио противу канона (ἀκανονίστως = неправьдьно), а заклетвом мимо Јеванђеља свезивао, и учио је да се крши заклетва, тиме што је преместио (Киријака), и сада лаже тиме што се изговара заборавом. Но пошто нисмо судије срдаца (Пс 7, 10), него судимо по ономе што чујемо, препустимо Господу освету, а ми без разлике (ἀδιακρίτως) примимо га, давши опроштај људској слабости заборава.
Теоф. Алек. 2: Са онима који су општили са Аријанцима и до сада држе Цркве (= Храмове), нека се поступи како је обичај. Тако, дакле, да се (на место њих) поставе други (клирици), који су засведочени у Православљу, а они нека се окупљају (у Црквама). Кад се то тако уреди (οὕτως οἰκονομουμένων = тако изекономише), као што су и у другим градовима учинили православни епископи у Тиваиди, (тада) они који су постављени од (локалног) епископа Аполона и који су општили са Аријанцима који имају Цркве (= Храмове), нека се подвргну епитимији, ако су то (општење) учинили по својој вољи. Ако ли су (у томе) били послушни своме епископу, нека се окупљају (у Црквама), пошто нису знали шта је разумно. Па ако их сав народ (οἱ λαοί) са осталима одбацује, нека се хиротонишу (и поставе) други, а ако се (народ) држи њих заједно са онима с којима су општили, (тада) нека и они примене онај обичај коме следе сви православни епископи у Тиваиди.
Зонара: Изложив свои мысли о самовольно выступивших на подвиг мученичества, (святый отец) ведет теперь речь о таких же клириках, и говорит, что если клирик самовольно вышел (на мученичество), потом, не вынося истязаний, пал, и опять придя в себя, возобладал над своим падением и исповедал себя христианином пред лицем мучителей, таковый уже не должен быть в священнослужении. Приводит и причину, которая состоит в том, что такой клирик добровольно оставил стадо Господне, и тем, что самовольно выступил и не вытерпел мучений, навлек на себя порицание; а чтобы пренебречь учением людей и предпочесть то, что полезно себе, это не делали и Апостолы. Ибо великий Павел, после того как претерпел многие мучения, хотя понимал, что лучше оставить жизнь, предпочел жить и страдать для спасения людей; посему (святый отец) и называет таковых совершенно неразумными, если они требуют священнослужения, от которого добровольно удалились. Ибо как, говорит, «они требуют того, что оставили, когда могли бы полезны быти братии в такое время», то есть во время гонения? Итак, доколе они были непреткновенны, можно было иметь снисхождение к их безрассудному поступку, то есть самовольному выступлению на подвиг, или к нерадению об учении братий; но когда пали, тогда не могут уже священнодействовать, «яко бесчинствовавшие и опорочившие самих себя». Итак, если бы не пали, говорит (святый отец), то имели бы прощение в своем безрассудном поступке, то есть не только в том, что самовольно выступили, но еще более в том, что оставили паству Господню и не пребыли при ней, не утверждали братий, когда они колебались во время гонения. А если они пали вследствие суетности (так называется здесь самомнение и гордость), то поелику по гордости понадеялись на самих себя и, выступив на подвиг, опорочили себя, то есть своим падением навлекли на себя порицание, то уже не могут священнодействовать. Посему, говорит, пусть позаботится в смиренномудрии о том наипаче, как совершит исповедание, отложив уже всякое тщеславие; ибо то, что они ищут священнослужения, делается по тщеславию, тогда как довлеет им общение, то есть то, что верные находятся в общении с ними, молятся вместе и причащаются божественных Тайн. И пусть это соблюдается с вниманием и точностью, как для того, «да не явятся они опечаленными, с усилием стремясь к разрешению отсюду», то есть пусть не отойдут отсюда опечаленными, разрешаясь от тела, то есть отходя (из сей жизни) насильственно, вследствие тяжести (понесенных им) мук и страданий в узах; так и для того, дабы некоторые не возымели в наказании предлога к тому, чтобы быть рассеянными и вялыми в подвиге исповедания и по этому – к падению, каковые должны подвергнуться большему стыду согласно со сказанным в Евангелиях: кто начав здати, не мог совершити (Лук. 14, 30).
Валсамон: Сказав о добровольно вышедших на подвиг мученичества, отец ведет теперь речь о таковых же клириках и говорит, что если клирик добровольно вышел, потом, не вынося истязаний, пал и опять, придя в себя, возобладал над своим падением и исповедал себя христианином пред лицем мучителей, таковый уже не должен быть в священнослужении, потому что оставил стадо Господне, и тем, что выступил добровольно и не вытерпел мучений, навлек на себя порицание; а чтобы пренебречь учением людей и предпочесть полезное себе, это не делали и Апостолы. Ибо великий Павел, после того как претерпел многие мучения, хотя понимал, что лучше оставить жизнь, однако предпочел жить и страдать для спасения и учения людей. Итак, неразумны те, кои ищут священнослужения, которое оставили добровольно. Ибо как они «требуют того, что оставили, когда могли бы полезны быти братии в такое время», то есть во время гонения? Итак, если бы, говорит, не пали, то имели бы прощение в своем безрассудном поступке, то есть самовольном выступлении на подвиг, или в нерадении об учении и утверждении братий; а если пали вследствие суетности, то есть хвастовства, (ибо это и есть – выступить дерзновенно на мучения и не вытерпеть) и по этому дали торжество над собою, то уже не могут священнодействовать. Итак, да пекутся, говорит, о том наипаче, как совершить исповедание в смиренномудрии, отложив тщеславие, выражающееся в искании священнослужения; ибо довлеет им общение с верными, которое по некоторым двум причинам допускается для них с полным вниманием и осмотрительностью. Ибо если скажем, что мы не должны иметь их в общении, то с одной стороны опечалим их, как бы постановляя приговор, что они насильно, то есть под епитимиею должны разрешиться отсюда, то есть умереть; с другой стороны тех, которые, может быть, пали и желают обратиться к благому, сделаем равнодушными к этому и нерадивыми под тем предлогом, что они не будут приняты в общение с верными, хотя и исповедают веру после отпадения; каковые, если не обращаются, более всех должны подвергнуться поношению и стыду, подобно тому, кто положил основание, но не совершил дома; ибо таковому уподобляются те, которые добровольно вышли на мучения за Христа, и как бы положили прекрасное основание, но не могли окончить этого прекрасного дела по причине падения. Итак, заметь, что и исповедание за Христа не восстановляет того, кто однажды устранен из клира вследствие падения.