Који себе предадоше страстима, не само што се не боје казне од Свештених Канона, него се дрзнуше и да их изигравају. Јер их изврћу, и према својој острашћеној вољи кваре (= фалсификују), тако да ревновањем страсти (τῇ φιλοτιμίᾳ τῆς ἐμπαθείας = острашћеном амбицијом), по речима Григорија Богослова (Беседа 22, 7), не само да им зло бива без одговорности, него се сматра и божанственим. Јер Апостолски канон (73) говори: „Посвећени сасуд златни или сребрни, освећени, или тканину, нека нико не узима за своју (домаћу) употребу, јер је то безаконито; а који се у томе затече, нека се казни одлучењем“. Наводећи ово за оправдање својих безакоња, кажу да не треба сматрати достојним свргнућа оне који часни покривач Свете Трпезе прекрајају у свој хитон (= огртач), или неку другу одежду (= одећу), па чак ни оне који Свети Путир - о безбожности! - или Часни Дискос, или томе слично, узимају за своју потребу, или злоупотребљавају; јер, веле, канон наређује да они, који у томе погреше, имају подлећи одлучењу, а не свргнућу. Али, ко ће поднети тако велику злоупотребу и безбожност?! Јер канон подвргава одлучењу оне који и само узму на употребу посвећену ствар, а не који их у потпуну отмицу присвоје, а ови ослобађају свргнућа, и оне који грабе и светогрдно краду Светиње над Светињама, и оне који Часне Дискосе употребљавају за служење при јелу, или Свете Путире оскврњују, по сопственом суду сматрају несвргнутима. Мада је то јавно оскврњење, и очито је да они који то чине потпадају не само под свргнуће, него тим преступом падају у највећу безбожност. Зато Свети Сабор одреди: да они који, ради своје користи, приграбе, или преокрену на несвету употребу, Свети Путир, или Дискос, или кашичицу (за Причешће), или часни Прекривач (Св. Престола), или такозвани Воздух, или просто било шта од свештених и светих Сасуда или Одежда у Олтару (= Жртвенику), буду подвргнути потпуном свргнућу (= рашчињењу). Јер, једно је оскврнити, а друго покрасти Светиње. Оне, пак, који узимају себи или другима ради несвете употребе неке Сасуде или Одежде, које су ван Олтара (= Жртвеника), њих и канон одлучује, а ми с њиме (заједно) одлучујемо; а оне који сасвим приграбљују, подвргавамо осуди крадљиваца Светиње.
Οἱ τοῖς πάθεσιν ἑαυτοὺς ἐκδότους παραστήσαντες, οὐ μόνον τὴν ἀπὸ τῶν ἱερῶν κανόνων τιμωρίαν οὐ φρίττουσιν, ἀλλὰ καὶ αὐτῶν ἐκείνων κατορχεῖσθαι τετολμήκασι. Στρεβλοῦσι γὰρ αὐτούς καὶ πρὸς τὸ ἐμπαθὲς αὐτῶν ἀποκιβδηλεύουσι τοῦ θελήματος, ἵνα τῇ φιλοτιμίᾳ τῆς ἐμπαθείας, κατὰ τὸν Θεολόγον Γρηγόριον, μὴ μόνον ἀνεύθυνον αὐτοῖς ᾖ τὸ κακόν, ἀλλὰ καὶ θεῖον νομίζοιτο. Τὸν γὰρ Ἀποστολικὸν κανόνα, τὸν λέγοντα· Σκεῦος χρυσοῦν ἢ ἀργυροῦν ἁγιασθέν, ἢ ὀθόνην μηδεὶς ἔτι εἰς οἰκείαν χρείαν σφετερίζεσθω, παράνομον γάρ, εἰ δέ τις φωραθείη, ἐπιτιμάσθω ἀφορισμῷ. Τοῦτο οὖν εἰς συνηγορίαν τῶν οἰκείων παρανομημάτων ἐκλαμβάνοντες, οὐ, φασί, δεῖν καθαιρέσεως ἀξίους κρίνεσθαι τοὺς τὴν σεβασμίαν τῆς ἁγίας τραπέζης ἐνδυτὴν εἰς οἰκεῖον χιτῶνα ἤ έτερόν τι τῶν ἀμφίων μετασχηματίζοντας, οὐ μήν, ἀλλ' οὐδέ τοὺς τὸ ἅγιον ποτήριον, ὦ τῆς ἀσεβείας, ἢ τὸν σεπτὸν δίσκον ἢ τὰ τούτοις παραπλήσια εἰς ἰδίαν ἐκδαπανῶντας χρείαν ἢ καταχραίνοντας, ὁ γὰρ κανών, φασι, τοὺς εἰς τοῦτο περιπίπτοντας, ἀφορισμῷ μὲν καθυποβάλλεσθαι, ἀλλ' οὐ καθαιρέσει ἐδικαίωσεν. Ἀλλὰ τίς ἂν ἀνάσχοιτο τῆς τοσαύτης παραποιήσεως καὶ δυσσεβείας τὸ μέγεθος; Τοῦ γὰρ κανόνος τοῖς τὸ μόνον ἁγιασθέν εἰς χρῆσιν, ἀλλ' οὐκ εἰς τελείαν ἀρπαγὴν σφετεριζομένοις τὸν ἀφορισμὸν ἐπιπέμποντος, αὐτοὶ καὶ τοὺς καθαρπάζοντας καὶ ἱεροσυλοῦντας τὰ τῶν ἁγίων ἅγια ἐλευθεροῦσι τῆς καθαιρέσεως καὶ τοὺς εἰς βρωμάτων ὑπηρεσίαν, ὅσον γε τῇ ἐφ ἑαυτοὺς κρίσει, τοὺς σεβάσμιους δίσκους ἢ τὰ ἱερὰ ποτήρια καταμολύνοντας ἀκαθαιρέτους εἰσάγουσι. Καίτοι φανεροῦ καθεστηκότος τοῦ μιάσματος καὶ δῆλον ὄν, ὡς οἱ τὰ τοιαῦτα πράττοντες οὐ μόνον καθαιρέσεως, ἀλλὰ καὶ τῆς ἐσχάτης δυσσεβείας τῷ ἐγκλήματι περιπίπτουσι. Διόπερ ὥρισεν ἡ ἁγία σύνοδος, τοὺς τὸ ἅγιον ποτήριον ἢ τὸν δίσκον ἢ τὴν λαβίδα ἢ τὴν σεβασμίαν ἐνδυτὴν ἢ τὸν λεγόμενον ἀέρα ἢ ἁπλῶς τοὺς ἔν τι τῶν ἐν τῷ θυσιαστηρίῳ ἱερῶν καὶ ἁγίων σκευῶν ἢ ἀμφιασμάτων, εἰς ἴδιον κέρδος ὑφαρπάζοντας ἢ εἰς χρῆσιν αποχρωμένους ἀνίερον, παντελεῖ καθαιρέσει καθυποβάλλεσθαι. Τὸ μὲν γάρ ἐστι βεβηλῶσαι, τὸ δὲ, συλῆσαι τὰ ἅγια. Τοὺς μέντοι τὰ ἔξωθεν τοῦ θυσιαστηρίου ἀφωρισμένα σκεύη τινὰ ἢ ἄμφια εἰς χρῆσιν ἀνίερον ἑαυτοῖς ἢ ἑτέροις παρέχοντας, τούτους καὶ ὁ κανὼν ἀφορίζει καὶ ἡμεῖς συναφορίζομεν, τοὺς δὲ παντελῶς ἀφαρπάζοντες, τῇ τῶν ἱεροσύλων καταδίκῃ καθυποβάλλομεν.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 72: Ако неки клирик, или лаик (= верник), однесе из Свете Цркве восак или уље, нека буде одлучен, и да (враћајући) дода петину уз то што је узео.
Ап. 73: Посвећени сасуд златни или сребрни, или тканину (из Цркве), нека нико не узима за сопствену употребу, јер је то безаконо. А који се у томе затече, нека се казни одлучењем.
Антиох. 25: Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све потребите (= сиромашне) са сваком побожношћу и страхом Божјим (εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ = благобоѧзньствъмь и страхом Божиѥмь), и, ако треба, нека и сâм по потреби узима (од тога) за своје нужне потребе, и за гостопримство стране браће код себе, тако да ни у чему не трпи оскудицу, сходно Божанственом Апостолу, који говори: „Кад имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни“ (1Тим. 6, 8). Ако ли се овим (епископ) не задовољи, него претвори те ствари у сопствене потребе, и приходима Цркве или плодовима (Црквених) њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт (над истима) преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима Црквени рачуни (τοὺς λόγoυς = приходи) потајно буду оштећени, такав (епископ) мора да одговара пред обласним Сабором. А ако и иначе буде оклеветан епископ или презвитери са њиме, да за себе узимају оно што Цркви припада, то јест од њива или од неког другог Црквеног прихода, тако да сиромаси буду оштећени, и клевета и зао глас пада на рачун (τῷ λόγῳ – Црквени) и на оне који тако управљају, такви нека буду исправљени како долично Свети Сабор (о томе) просуди.
Григ. Ниски 8: Крађа светиње сматрана је у старом (Св.) Писму (ИсНав 7, 1) ништа мање подношљива (=снисходљива) од убиства, јер се подједнако подвргавао каменовању, и онај који је ухваћен у убиству, као и онај који би отео оно што је Богу заветовано (=приложено). У обичају пак Црквеном, не знам како, настала је нека попустљивост и снисхођење, тако да се сматра за очишћење од овакве болести (нешто) сношљивије, јер је предање Отаца одредило краће време епитимије него за прељубу. А при свакој врсти греха треба пре свега гледати (=сагледавати) на то: какво је расположење леченога, а не сматрати време довољним за лечење. Јер какво лечење бива од времена? Него гледати на добру вољу (τὴν προαίρεσιν = расположење) онога који кајањем себе лечи? Ово ти, човече Божији, сабравши са великом марљивошћу из приручнога (што нађох), зато што треба одазвати се заповести браће, усрдно шаљемо. А ти немој престати приносити уобичајене молитве Богу за нас, јер си дужан, као благодарни син, твојим молитвама неговати старца (τὴν γηροκομίαν) који те је по Богу родио, сходно заповести која наређује: поштовати родитеље (своје), „да ти добро буде и будеш дуговечан на земљи“ (2Мојс 20, 12). Јасно је пак да ћеш примити ово писмо, као свештеничко знамење (σύμβολον), и нећеш презрети овај гостопримни дар (τὸ ξένιον), макар и био мањи од твоје великоумности (μεγαλοφυίας = великодушности).
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).