Пошто ево већ достиже четврта Пасха гоњења (Цркве), доста је (већ) онима који су били приведени и утамничени, и претрпели несхватљиве муке и неизлечиве ране, и многе друге тешке невоље, а затим их је издала телесна слабост, те, мада нису у почетку били примљени због великог пада који је (за мукама) наступио, ипак, зато што су много страдање поднели и задуго се одупирали, јер нису добровољно у то упали, него што их је издала слабост тела, пошто и ране Исусове показују на телима својим (Гал 6, 17), и неки већ трећу годину проводе у плачу, - нека им се, по сећању кад су се обратили, дода још четрдесет дана епитимије (кајања), које дане је постећи, Господ и Спас наш Исус Христос, после крштења, био кушан од ђавола (Мт 4, 1-2); у које дане и они, већма се подвизавајући (διαγυμνασθέντες = извежбавајући се) и ревносније трезвећи се и бдијући надаље у молитви, добро изучавајући шта је рекао Господ ономе који Га је кушао, да би му се поклонио: „Иди од мене, Сатано; јер је написано: Господу Богу своме клањај се и Њему јединоме служи!“ (Мт 4, 10).
Ἐπεὶ τέταρτον ἤδη Πάσχα ἐπικατείληφε τὸν διωγμόν, αὐτάρκως ἔχει τοῖς μὲν προσενεχθεῖσι καὶ φυλακισθεῖσι, βασάνους τε ανηκέστους ὑπομεμενηκόσι καὶ ἀφορήτους μάστιγας καὶ πολλὰς ἑτέρας δεινὰς ἀνάγκας, ὕστέρον δὲ προδεδομένοις ὑπὸ τῆς ἀσθενείας τῆς σαρκός, εἰ καὶ μὴ ἐξ ἀρχῆς παρεδέχθησαν διὰ τὴν παρακολουθήσασαν μεγίστην πτῶσιν, ὅμως διὰ τὸ πολλὰ αὐτοὺς ἠθληκέναι καὶ ἐπὶ πολὺ ἀντιμαχέσασθαι, οὐ γὰρ κατὰ προαίρεσιν εἰς τοῦτο ἐληλύθασιν, ἀλλὰ καταπροδοθέντες ὑπὸ τῆς ἀσθενείας τῆς σαρκός, ἐπειδὴ καὶ στίγματα τοῦ Ἰησοῦ ἐνδείκνυται ἐν τοῖς σώμασιν αὐτῶν καὶ ἤδη τρίτον τινὲς ἔτος ἔχουσι καταπενθοῦντες, προσεπιτιμηθῆναι αὐτοῖς ἀπὸ τῆς προσελεύσεως καθ' ὑπόμνησιν ἄλλας τεσσαράκοντα ἡμέρας, ἃς καί περ νηστεύσας ὁ Κύριος καὶ Σωτὴρ ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστὸς μετὰ τὸ βαπτισθῆναι, ἐπειράσθη ὑπὸ τοῦ διαβόλου. Εἰς ἃς καὶ αὐτοὶ κατὰ περισσὸν διαγυμνασθέντες, εὐτονώτερόν τε νήψαντες, γρηγορήσουσιν εἰς προσευχὰς τοῦ λοιποῦ, καταμελετῶντες τὸ λελεγμένον ὑπὸ τοῦ Κυρίου πρὸς τὸν πειράζοντα αὐτόν, ἵνα προσκυνήσῃ αὐτῷ· Ὕπαγε ὀπίσω μου Σατανᾶ, γέγραπται γάρ· Κύριον τὸν Θεόν σου προσκυνήσεις καὶ αὐτῷ μόνῳ λατρεύσεις.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
I Вас. 10: Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
Анк. 4: За оне који су принудно принели жртву идолима, и који су уз то пред идолима вечерали (= учествовали у идоло-гозби), и који су били доведени, али су пошли с веселим лицем и обукли се у свечанију одећу, и безбрижно учествовали у спремљеној гозби, – (Сабор) одреди: да такви годину дана слушају (Св. Писмо), три године припадају (с покајницима), па две године да опште у молитви (верних), и тада могу приступити Савршеном (= Причешћу).
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Зонара: Св. отец делает здесь различие между отрекшимися во время гонений от веры, и говорит, что для тех, которые приведены были к мучителям и заключены в темницу, претерпели жестокие мучения, несносные раны, почти неизлечимые и неисцелимые и другие муки, и после того преклонились и принесли жертву вследствие того, что им изменила немощь плоти, не могшей вытерпеть страданий до конца, достаточно вменить в епитимью – прошедшее время; ибо, говорит, четвертая уже Пасха приближается с тех пор, как они подверглись тягчайшему падению. И хотя в начале, когда пришли с раскаянием, они, может быть, не были приняты, но поелику они приступили к жертве не по произволению, напротив – долго противоборствовали и имеют язвы Исусовы, то есть знаки ран, которые приняли за Христа, и уже прошло три года, как они скорбят по причине падения: то (св. отец) определил присовокупить к епитимии другие сорок дней, считая с того времени, как они пришли с просьбою о принятии. В эти дни, показывая более подвига в покаянии и постясь усерднее, то есть, тщательнее внимая самим себе, они должны бодрствовать в молитвах, содержа в уме, то есть, имея непрестанно в попечении и говоря то, что Господь сказал искусителю: иди за мною сатано, писано бо есть: Господу Богу твоему поклонишися, и Тому единому послужиши (Мф. 4, 20).
Валсамон: Настоящие правила рассуждают об отрекшихся во время гонений от своей веры и раскаявшихся. И, прежде всего первое правило предписывает, чтобы для тех, кои принесли жертву после многих мучений, которых не могли вытерпеть по немощи, и провели три года в покаянии, были присовокуплены к епитимии еще сорок дней, и чтобы таким образом они были приняты. Заметь настоящие правила, потому что в них определяется нечто особое и нужное об отрекшихся от Бога и ищущих покаяния, а равно – о тех, которые добровольно выступили на мученичество, но пали и снова исповедали веру, и о некоторых других подобных. Нужно тебе искать и большую часть правил анкирского собора.