Дознали смо да у Јерменској земљи и ово бива: да неки унутра, у Светим Олтарима, комаде меса, скувавши (их), доносе, и деле их, по јудејски (ἰουδαϊκῶς =жидовьскъı) , као приносе (= дарове) свештеницима. Зато, чувајући чистоћу Цркве, одређујемо да нико од свештеника не сме примати даване од доносиоца комаде меса, него нека се задовоље оним што доносилац благоизволи (дати), али да такав принос (= дар) буде изван Цркве. Ако ли неко не чини то тако, нека буде одлучен.
Као што смо дознали, у Јерменској области бива и то, да неки, пошто сваре унутра у светим олтарима дијелове меса, комаде (тога меса) приносе и дијеле их по јудејском обичају свештеницима. Ради тога чувајући чистоћу цркве, наређујемо, да никакав свештеник нема примати одређене дијелове меса од оних који то приносе, него нека се задовоље оним, што се свиди дотичноме који приноси, а сами принос нека се ван цркве чини. А који тако не учини, нека се одлучи.
Καὶ τοῦτο δὲ ἐν τῇ Ἀρμενίων χώρᾳ γίνεσθαι μεμαθήκαμεν· ὥς τινες ἔνδον ἐν τοῖς ἱεροῖς θυσιαστηρίοις μέλη κρεῶν ἔψοντες, προσάγουσιν, ἀφαιρέματα τοῖς ἱερεῦσιν Ἰουδαϊκῶς ἀπονέμοντες. Ὅθεν τὸ τῆς ἐκκλησίας φυλάττοντες ἀκηλίδωτον, ὁρίζομεν, μὴ ἐξεῖναί τινι τῶν ἱερέων ἀφωρισμένα κρεῶν μέλη παρὰ τῶν προσαγόντων λαμβάνειν, ἀλλ᾿ οἷς ἀρεσθῇ ὁ προσάγων, τούτοις ἀρκείσθωσαν, ἔξω τῆς ἐκκλησίας τῆς τοιαύτης γινομένης προσαγωγῆς. Εἰ δέ τις μὴ τοῦτο οὕτω ποιῇ, ἀφοριζέσθω.
Ап. 3: Ако неки епископ, или презвитер, против установе (τὴν διάταξιν = уредбе) Господње о жртви (Мт. 26, 26-29), принесе на Олтару (=Жртвенику) [Божијем] друго нешто, као мед или млеко, или уместо вина приправљени сикер (=опојно пиће), или птице, или какве животиње, или воће, противно установи, осим у своје време ново жито или грожђе, нека се свргне (καθαιρείσθω). Није дозвољено доносити на Жртвеник ишта друго, осим уља за свећњаке и тамјана, у време Светога Приноса (= Евхаристије, Литургије).
Трул. 32: Пошто смо дознали да у Јерменској земљи, они који свршавају Бескрвну Жртву, на Светој Трпези приносе само вино, не додајући му воду, истичући (преда се) учитеља Цркве, Јована Златоуста, који, у тумачењу Јеванђеља Матејевог (Омилија 82, 2), каже ово: „Зашто Господ, васкрснувши, није пио воду, него вино?“ – чупајући (тиме) из корена другу злу јерес. Јер имају неки који су употребљавали (само) воду у (Светим) Тајнама, зато показује (Господ) да, и када је (Свете) Тајне предао, вино је предао (Мт. 26, 29); и када је, после васкрсења, без Тајни просту трпезу (Апостолима) предложио (Мк. 16, 14; Лк. 24, 30; Јн. 21, 12–15), употребио је вино од рода виноградскога, а виноград рађа вино, а не воду“. Одавде (Јермени) сматрају да је овај Учитељ (Цркве) порицао употребу воде у Светој Жртви. Зато, да не би они и од сада (надаље) остали у незнању, излажемо православну мисао тога (Светог) Оца. Постојала је стара зла јерес Идропарастатâ, који су (јеретици) у својој жртви употребљавали место вина саму воду. Оповргавајући безаконо учење такве јереси, и показујући да они тиме иду насупрот Апостолском Предању, изложио је овај Богоносни Отац (Златоуст) напред споменуту реч. Јер он је и својој Цркви (= Антиохији и Цариграду), где му је било поверено пастирско руковођење, предао (= у Св. Литургији) да се вода меша са вином када треба приносити Бескрвну Жртву, указујући на сједињење крви и воде која је истекла из пречистог ребра Искупитеља нашег и Спаса Христа Бога (Јн. 19, 34), која се излила за оживотворење свега света и искупљење грехова. И у свакој Цркви, где су просијали духовни Светилници (= Св. Оци), овај се богопредани поредак држи. Јер и Јаков, брат по телу Христа Бога нашег, коме је првоме поверен престо Цркве Јерусалимске, и Василије, архиепископ Цркве Кесаријске, којега се слава пронела по свој васељени, који су нам писмено предали Тајанствено Свештенодејство (= Свету Литургију), предали су (нам) да се у Божанственој Литургији Свети Путир испуњује (τελειούν = свршава) водом и вином. И у Картагени окупљени Свети Оци (канон 37) тако су изричито споменули: „да се у Светим Тајнама ништа друго него Тело и Крв Господња приноси, као што је и сâм Господ предао, то јест хлеб и вино помешано са водом“. Ако, дакле, неки епископ или презвитер, не чини по преданоме од Апостола поретку: да, помешавши воду са вином, тако приноси Пречисту Жртву, нека буде свргнут, јер непотпуно објављује Тајну и уводи новачења у оно што је (Цркви) предано.
Трул. 33: Пошто смо дознали да се у Јерменској земљи примају у клир само они који су из свештеничког рода, чиме, тако поступајући, следе јудејским обичајима, а неке од њих и без пострижења постављају за свештенопојце и читаче Божанског Закона, решисмо: да од сада, они који хоће неког да узведу у клир, не смеју гледати на род (= порекло) постављанога, него да испитују да ли су, сходно изнетим у Светим Канонима условима, достојни да се постављају у клир, и њих нека производе у Црквену службу, било да јесу или нису од предака свештеника. Али и не треба допуштати никоме да, по поретку постављаних у клир, народу са амвона чита Божанствене речи (Св. Писма), ако дотични није примио свештено пострижење и канонски добио благослов од свога (архи)пастира. Ако се ко затече да поступа против прописанога, нека буде одлучен.
Трул. 56: Такође смо дознали да у Јерменској земљи и у другим местима, у Суботе и Недеље поста Свете Четрдесетнице неки једу јаја и сир. Одлучисмо, зато, и ово: да Црква Божија по свој васељени, следујући једноме поретку свршава пост, и уздржава се, како од свега закланога, тако исто и од јаја и сира, што је плод и пород оних (живих бића) од којих се уздржавамо. Ако ли се овога не буду држали, ако су клирици, нека се свргну; а ако су лаици, нека буду одлучени.
Картаг. 37: У Светим Тајнама (= Евхаристије) ништа више не приносити осим Тела и Крви Господње, као што је и Сам Господ предао, то јест: хлеба и вина с водом помешаног (Мт. 26, 26–28; Лк. 22, 19–20). Првина пак, било мед или млеко, по обичају, нека се приноси у један одређени дан, као тајанствено знамење младенаца. И премда се углавном у Жртвеник (= Олтар) приноси, али да има посебно благосиљање, да се разликује од (Свете) Тајне Тела и Крви Господње. Ништа пак друго од првина нека се не приноси, него (само први плодови) од грожђа и пшенице.
Зонара: У иудеев приносившие жертвы давали священникам от жертвенного животного грудину и другие части животного, смотря по тому, по каким причинам приносили и какие были приношения. А у армян не совершались жертвоприношения животных; потому что христианам запрещено приносить животных в жертву; но они, сварив мясо внутри алтаря, давали из него священникам некоторые определенные части, что собор возбраняет, как иудейское; он запрещает и варить в церкви и давать в ней определенные части священникам; но дозволяет вне церкви давать им, что и сколько хотят дающие. Впрочем и это собор допустил, конечно, в силу утвердившегося у них обычая. А участком приносимое называется потому, что отделяется как часть от целой жертвы.
Аристен: Некоторые по примеру иудеев варят мясо в храмах. Итак, кто захотел бы это допустить, или взять что-нибудь из сего; тот – не священник. А если кто из дому принесет; то священник может принять то, что будет угодно дать приносящему, когда приношение бывает вне церкви. В армянской стране некоторые, сваривши части мяс в священных домах, некоторые определенные из них части по иудейскому примеру давали священникам. Итак, отцы, узнав, что это бывает, запрещают сему быть и постановляют, что священникам не позволительно требовать определенных частей мяс, но они должны довольствоваться теми, какие угодно дать приносящему; а приношение их должно быть вне церкви; если же не так, то поступающий иначе подвергается отлучению.
Валсамон: Ты знаешь, что с того времени как Моисей повелел израильтянам, во время исхода их из Египта, заклать агнца и помазать кровию его пороги их домов, дабы избежать опасности от истребителя первородных, принято у иудеев умилостивлять Бога в некоторые дни посредством приношения в жертву агнца и некоторых других животных. Это приношение совершалось в одном месте, а мясо варилось и разделялось на части в других местах. Некоторые части жертвенного животного отдавались священникам по некоторым основаниям, о которых нет времени говорить. А как святые отцы узнали, что в армянской стране хотя не бывает жертвоприношений из животных, но варят части мяса внутри алтаря и из них приносят по иудейскому обычаю священникам некоторые участки, то есть определенные части, например, ноги и головы, или что-нибудь другое такое; то и определили, чтобы ни внутри алтаря не были варимы части мяс, ни вне его не были приносимы священникам эти определенные части по обычаю имевшему силу в древности, но чтобы приношение подобного рода было упразднено и священники принимали от мирян в тех видах и вещах, в каких пожелают сии последние. Как кажется, в силу утвердившегося у армян обычая, отцы дозволили мирянам по их выбору делать приношения священникам; ибо у нас никого не принуждают делать что-нибудь такое. Но иной может сказать: каким образом, когда правило говорит о двух вещах, бывающих в армянской стране, то есть – о варении частей мяс в алтарях и о приношении священникам участков внутри церкви, ниже отцы запретили только приношение мяса в церковь? Решение. Варить части мяса в алтарях запрещено повсюду у христиан с того времени, как прекратилось приношение в жертву животных, и поэтому-то отцам не угодно было сказать о сем; почему и законоположение состоялось только относительно участков, приносимых священникам, так как этот предмет еще мог подвергаться исследованию.