Угодно би (одредити) и то: да народи (= верници, тј. парохије) који никада нису имали своје епископе, не могу (их) никако добити, ако не буде донета одлука од пуног Сабора сваке области, и Првенствујућег (епископа = митрополита), и по пристанку оног (епископа) под чијом је управом стојала дотична Црква.
Ἤρεσε κἀκεῖνο, ἵνα οἱ ὄχλοι, οἱ μηδέποτε ἰδίους ἐσχηκότες ἐπισκόπους, εἰ μὴ ἐκ πάσης τῆς συνόδου ἑκάστης ἐπαρχίας καὶ τοῦ πρωτεύοντος ψήφισμα γένηται καὶ κατὰ συναίνεσιν ἐκείνου, οὗτινος ὑπὸ τὴν διοίκησιν καθίστατο ἡ αὐτὴ ἐκκλησία, μηδαμῶς δέξωνται.
Ап. 34: Епископи свакога народа (ἐκάστου ἔθνους) треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно (περιττὸν = више од надлежног) да не чине (= не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (τῇ ἐκείνου παροικίᾳ) и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископâ). Јер тако ће бити једнодушност (ὁμόνοια = слога) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.
Сард. 6: Осија епископ рече: Ако се догоди да у једној области у којој има много епископâ, изостане један епископ и неће због неке небриге да дође на Сабор и да се сагласи са постављањем епископа, а међутим сакупљено мноштво народа моли да се за епископа постави онај кога они траже, (тада) треба најпре изосталог епископа опоменути писмом егзарха те области – велим за епископа митрополије — да народ захтева да му се даде пастир, и сматрам да је добро њега сачекати докле не дође. Ако ли и позван писмом не дође, нити пак отпише (писмом), тада треба удовољити вољу народа. А ради постављања епископа митрополије, треба позвати и епископе из суседне области. Не треба уопште постављати епископа у неко село или мали град, у коме је довољан и један презвитер; јер није потребно тамо постављати епископа, да се не омаловажава име и власт (αὐθεντία) епископа. Него, као што већ рекох, обласни епископи треба да постављају епископе у оне градове где су и пре бивали епископи. А ако се нађе неки град, који се толико увећао бројем народа, да се сматра достојним и епископије, нека (га) добије. Је ли ово свима угодно? Одговорише сви: угодно је.
Картаг. 53: Епигоније епископ рече: На многим Саборима одређено је Свештеним Збором: да мноштва верних (τὰ πλήθη = народ), која се налазе у парикијама (= парохијама) под епископима, а који никад нису имала свога епископа, не могу добити своје (посебне) управитеље, то јест епископе, осим по сагласности епископа под којим су од почетка били. Међутим, пошто неки (епископи), присвојивши насилно власт (над неким местима), кад буду (за то) осуђени уклањају се од општења (κοινωνίας) са браћом, и правдају се као некаквом давно освојеном влашћу. А многи и од презвитера, надувени и неразумни, уздижу вратове против својих епископа, побуњујући народ гозбама и злонамерним саветима да их, неумесном наклоношћу, постављају себи за управитеље. То пак особито имамо да захвалимо твојој Разборитости, највернији брате Аврелије, што си увек, не прихватајући (то), спречавао такве насртаје. Због злих замисли таквих људи и због злих намера и договарања (њихових), ово кажем (= предлажем): народ (τὸ πλῆθoς = мноштво верних),који је у тако названој парокији, потчињен староме епископу, и никада није имао (свог) посебног епископа, не може добити посебног руководиоца. Зато, ако је угодно свему Светоме Сабору, нека се овај мој предлог потврди. Аврелије епископ рече: Предложеноме од брата и саепископа нашег не противим се, него исповедам да сам ово и чинио и чинићу, то јест са једнакомислећима не само с Картагенском Црквом, него и у читавом свештеничком санаслеђу (συγκληρεώσει = consortium = причьтѣ = клиру). Јер има многих који се са својим мноштвом (народа) саглашавају (тј. договарају), које, како је речено, обмањују „чешући их по ушима“ (2Тим. 4, 3) и ласкањима привлачећи себи људе порочнога живота, и већма надимани (= погорђени), одељују себе од овог (свештеног) санаслеђа (συγκληρώσεως), и који, ослањајући се на свој народ (τῷ ἰδίῳ πλήθει), често заједно позивани на Сабор да дођу, одричу се, јер се боје да се не открију њихови преступи. Кажем, дакле, ако је угодно: треба се на сваки начин борити да њима не остану не само те управе (над присвојеним парохијама), него ни њихове Цркве које су им на зло припале, и да се (такви) влашћу (световном) јавно избаце, и да их удаљи овај сâм престо Првенствујућих ( τῇ τῶν πρωτεύοντων καθέδρᾳ = principalibus kathedris — тј. Картагенски Примас). Јер (сви) који су привржени свој осталој браћи и свему Сабору, треба не само да с правом (δικαίως = jure) држе свој престо, него и да стекну такве управе (над парохијама), а они, који сматрају да им је довољно да се држе своје светине (τοὺς ὄχλους = plebes) и презиру братску љубав, треба не само да те управе изгубе, него још, како рекох, да их грађанска власт, као бунтовнике, лиши и њихових (пређашњих) места. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Велика мудрост (προνοίᾳ = provisio = промъıсль) ваше Светости дубоко је погодила мисли свију нас, и сматрамо да одговором свију треба потврдити ваш предлог. Сви епископи рекоше: угодно је, угодно.
Картаг. 56: Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Чули смо одредбу да се (неке) парохије не могу удостојити да добију (посебне) епископе, осим по сагласности оног (епископа) под којом се налазе. Али, у нашој области, по допуштењу епископа који од почетка има управљање, неки епископи, постављени (= хиротонисани) у те парохије, траже за себе још и друге. Ово судом ваше Љубави треба спречити, и за будуће укинути. Епигоније епископ рече: За сваког епископа очувано је долично (право): да се из поседа парикијâ (тј. од парохијâ) ништа не може одвојити да би добило свога епископа, осим по сагласности онога који има власт (тог места). Ако он допусти да једна (парикија = мања област) добије свога епископа, нека се постављени не простире на управе других, јер је само једна, одељена од тела многих (других), удостојена да добије част свога епископства (ἐπισκοπῆς = episkopatus). Аврелије епископ рече: Не сумњам да је Љубави свију вас угодно да епископ, који је сагласношћу пређашњег епископа постављен у (једној) области, држи (= управља) само онај народ за који је хиротонисан. А пошто сматрам да је све расправљено (= решено), ако је све (ово) сагласно са вашом мишљу, потврдите све (то) вашим одобрењем. Сви епископи рекоше: Свима нам је ово угодно, и нашим потписом ево потврђујемо. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одлуком (τῷ δεκρέτῳ = decreto), и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.