Оне који се заклињу незнабошким заклетвама, канон подвргава епитимијама; зато ми таквима одређујемо одлучење (од Причешћа).
Који се заклињу заклетвама незнабошким, правило подвргава казнама, а ми за такове одређујемо одлучење.
Τοὺς ὀμνύοντας ὅρκους ἑλληνικούς, ὁ Κανὼν ἐπιτιμίοις καθυποβάλλει· καὶ ἡμεῖς τούτους ἀφορισμὸν ὁρίζομεν.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Вас. Вел. 10: Који се заклињу да неће примити рукоположења, пошто су се заклели, нека се не принуђују да газе заклетву. Јер иако, чини се, постоји неки канон који таквима опрашта, али из искуства знамо да немају успеха који заклетву погазе. А треба гледати и врсту заклетве, и речи, и расположење у којем се заклеше, и најмање додатке у речима (заклетве); па ако нема никакве ниодакле утехе (тј. поправке), треба такве сасвим оставити. А ствар Севирова, то јест од њега рукоположени презвитер (Киријак), може, мени се чини, ако се и теби чини, имати овакво решење: Оно село (Миндана) потчињено (епископији) Мистије, за које је био одређен овај човек, нареди да припадне Масадима (Oὐασάδoις = епископија Севирова). Јер тако ни он (=Киријак), не прелазећи са тог места, неће погазити заклетву, и Лонгин (ктитор Храма), имајући уза се Киријака, неће оставити Цркву запушћену, нити ће душу своју због нерада осудити. И ми ћемо се показати да не чинимо ишта против канона, снисходећи Киријаку, који се заклео да ће остати у Минданима, а (ипак) је прихватио премештај. Јер повратак ће очувати заклетву, а да се потчини (овом) распоређењу (τῇ οἰκονομίᾳ), неће му се рачунати за прекршај заклетве, јер у заклетви (његовој) није било додано да неће ни накратко остављати Миндане, него да ће остати надаље. Севиру пак, који се изговара заборавом, ми ћемо опростити рекавши да: Познавалац тајни неће презрети (=превидети) Цркву Своју оштећену од човека, који је од почетка чинио противу канона (ἀκανονίστως = неправьдьно), а заклетвом мимо Јеванђеља свезивао, и учио је да се крши заклетва, тиме што је преместио (Киријака), и сада лаже тиме што се изговара заборавом. Но пошто нисмо судије срдаца (Пс 7, 10), него судимо по ономе што чујемо, препустимо Господу освету, а ми без разлике (ἀδιακρίτως) примимо га, давши опроштај људској слабости заборава.
Вас. Вел. 17: Одговарајући раније на питања постављена нам од твоје Побожности, нисам послао Писмо, једно што бејах задржан од дуге и опаке болести, а друго због недостатка послужитеља (=писмоноша). Јер је и код нас мало њих, и да су искусни (познаваоци) пута, и припремљени за такве службе. Тако да кад дознаш узроке кашњења (писма), дај нам опроштај. Дивисмо се твојој љубави за учење и уједно смиреноумљу, јер прихваташ да се учиш од нас, у којих нема ништа велико за познање. Али, ипак, пошто прихваташ због страха Божијег да чиниш ствар, која не бива лако код других, треба и ми да подржимо твоју готовост и добро старање, макар и изнад (наше) снаге. [Канон 17] О неком свештенику Вианору, који се заклео да не служи Службу: Питао си нас за презвитера Вианора, да ли је пријемљив у клир због (дате) заклетве. Знам да сам већ једну општу одлуку изложио Антиохијским клирицима за све који су заједно с њиме заклели се: да они (више) не учествују (тј. не служе) на јавним Сабрањима (народа), него да насамо врше службу презвитери. Ово исто даје и њему право за своју службу, јер (му) свештенство (тј. служење) није у Антиохији, него у Иконији, коју је, као што си нам писао, он изабрао за живљење уместо Антиохије. Пријемљив је, дакле, тај човек, пошто твоје Благочастије затражи од њега покајање због лакоће заклетве, коју је дао пред човеком неверујућим, не могући поднети тегобу од оне мале опасности.
Вас. Вел. 28: Смешним ми се чини то што се неки зарекао да се уздржава од свињског меса. Зато благоизволи поучити такве да се клоне неразборитих заветâ и обећањâ; а употребу тога безразлично дозволи. „Јер ниједно створење Божје није за одбацивање, кад се прима са захвалношћу“ (1Тим 4, 4), тако да је (такво) заветовање смешно, те је уздржавање непотребно.
Вас. Вел. 29: За старешине (=началнике) који се заклињу да ће злостављати потчињене, потребно је много лечења. А лечење за такве је двојако: једно је, поучити их да се олако не заклињу; а друго, да не буду упорни у злим одлукама (κρίσεσιν = судовима). Тако, ако се већ свезао заклетвом да чини зло другоме, нека покаже покајање за брзоплетост заклетве, и нека изговором доследности (εὐλαβείας = (само)уважења) не потврђује своје зло. јер ни Ироду није помогло кад се (тобож) добро заклео, који, да тобож не погази заклетву, постаде убица пророка (= Св. Јована Претече – Мт 14, 7-11). Уопште је заклетва забрањена, а далеко је више правилно осудити ону која бива на зло. Зато, ко се заклео треба да промени мишљење (μεταφρονεῖν = да се опамети), а не да настоји да утврђује своју злонамерност (τὸ ἀνόσιον = нечашће). Јер, подробније размотри ову безаконост: Ако се ко закуне да ће ископати очи брату, да ли је добро овоме тако нешто спровести у дело? Ако се ко (закуне) да ће убити? Ако ће неко уопште заклетвом преступити неку заповест (Божију)? Јер, „заклех се и одлучих“, не на грех, „него да ћу чувати судове правде Твоје“ (Пс 48, 46). А као што заповест (Божију) треба потврђивати неодступном одлучношћу, тако грех треба свакако укидати и уништавати.
Вас. Вел. 64: Прекршитељ заклетве нека је десет година ван општења: две године плачући, три слушајући (Св. Писмо), четири припадајући, једну нека само стоји (са вернима), и тада да се удостоји општења (τῆς κοινωνίας =Причешћа).
Вас. Вел. 81: Пошто многи у време варварске најезде преступише (=одрекоше) веру у Бога, и положише незнабожачке заклетве, и једоше нечиста јела која су им са идолским врачаријама принета, такви нека буду икономисани (οἰκονομείσθωσαν = решавани) по законима и канонима донетим од Отаца наших (= Анкирски 1-9). Јер они који су тешку невољу у мучењима поднели, и не подносећи болове, те били принуђени на одрицање (од вере), нека три године не буду примљени, и две године нека слушају, и три припадају, и тако нека се приме у општење (κοινωνίαν = Причешће). А који су без велике невоље издали веру у Бога, и јели за демонском трпезом, и клели се незнабожачким заклетвама, нека се искључе (из Храма) за три године, две године нека слушају (Св. Писмо), три године да се моле у припадању, и друге три да стоје са вернима у молитви, те тако нек буду примљени у Причешће Доброга (= у Литургију).
Вас. Вел. 82: А они који заклетву (хришћанску) прекршише, ако су од насиља и нужде погазили заклетве, подлежу блажим казнама, тако да после шест година буду примљени. Ако ли су без принуде издали своју веру, две године нека плачу, и две нека слушају (Св. Писмо), и пете (године) нека се моле припадајући, и у следеће две године нека буду примљени у општење молитве (верних), без Приноса (Евхаристије), и тако на крају, то јест када покажу достојно покајање, нека се васпоставе у заједништво (=Причешће) Тела Христова.
Зонара: Верные должны отвращаться от обычаев еллинов и язычников; почему нам не дозволено и клясться еллинскими клятвами. И Василий Великий в восемьдесят первом правиле дает постановление, как должно поступать с теми, которые клялись языческими клятвами. И гражданский закон, содержащийся в двадцать второй книге Василик, в титуле 5-м, главе 4-й, говорит: всякая позволительная клятва, данная согласно требованию, соблюдается; таким образом по противоположности можно понимать, что, кто поклянется не позволительною клятвою, например: клянусь солнцем или чем-нибудь подобным, - не будет обязан сдержать ее.
Аристен: Клянущийся еллинскими клятвами должен быть подвергнут епитимии, именно – отлучается. Ясно.
Валсамон: Василий Великий, в 81-м правиле, подвергает епитимиям не только тех, которые добровольно коснулись бесовских жертв и поклялись еллинскими клятвами, но и тех, которые принуждены были к этому против воли. Итак, следуя сему правилу и настоящее отлучает их. А еллинския клятвы суть те, какими клялись еллины, именно: одни, веруя в лжеименных богов, клялись именами их, а иные воровали в стихии, и другие во что-нибудь другое. Иной может спросить: поелику настоящее правило упоминает о правиле святого Василия, которым наказываются – добровольно, или не добровольно приступившие к демонам и клявшиеся еллинскими клятвами; то, если кто не приступит к демонам и не осквернится, но, исповедуя православную веру, поклянется еллинскими клятвами по небрежности к ним, таковый будет наказан или нет? Решение. Будет наказан; но не наравне с теми, которые приступили к демонам, а умереннее и по усмотрению местного епископа; потому что и Василий Великий делает различие между приступившими к демонам и клявшимися, а наказывает умереннее того, кто вкусил недозволенных снедей по великому принуждению и кто клялся еллинскими клятвами; впрочем отлучению должны быть подвергнуты все безразлично, дабы и презритель божественных заповедей научился не играть тем, чем не подобает играть. Но что будет, если бы кто поклялся не еллинскою клятвою, а необычною, например своими детьми, или чем-нибудь другим, не оскорбляющем веры, - будет ли таковый наказан? Решение. Четвертая и пятая главы 5-го титула 22-й книги (Василик) не допускает клясться клятвами по непризнанному законом вероисповеданию; ибо 4-я глава говорит: как предлагается клятва, так и должно клясться; ибо если, когда я предлагаю клястись Богом, ты поклянешься своею головою, или своими детьми, клятва не имеет силы; но если я потребовал от тебя клятвы твоея головою, или твоими детьми, и ты поклялся так, эта клятва должна иметь силу. А 5-я глава говорит: могу предложить тебе покаяться твоим спасением; ибо всякая дозволенная клятва, данная согласно требованию, соблюдается; а равно и та, какою кто поклянется по своему вероисповеданию. И последнее положение той же главы говорит: клятва, которую дают оп непризнанному законом вероисповеданию, не соблюдается; а непризнанное вероисповедание всякое, кроме православной веры. Итак, если православный клянется не так, как остальные, носящие имя Христа, а как зловерные, он не только не получит пользы от своей клятвы, но и подвергнется наказанию по правилам.