Реч Господња, по следу смисла, једнако важи и за људе и жене: да се не може иступати од брака, осим из разлога прељубе (Мт 5, 32). Али, обичај тако не држи, него за жене налазимо много строжије речи (ἀκριβολογίαν). Јер Апостол (Павле) говори: „Ко се с блудницом свеже, једно је тело са њом“ (1Кор 6, 16). А Јеремија (Пророк) вели: „Ако жена буде са другим човеком, нека се не враћа своме мужу, него прљајући се, упрљаће се“ (Јер 3, 1). И опет: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Обичај пак налаже да жене задржавају и прељубнике мужеве и који су у блуду, тако да она која живи са човеком остављеним (од жене), не знам да ли се може назвати прељубницом. Јер овде кривица пада на ону жену која је (свога) мужа оставила, због којег узрока је напустила брак. Јер или, будући бијена није могла издржати ударце, а већма је требало да подноси, него да се раздвоји од (мужа) сажитеља; или што није могла поднети штету у имовини (=новцу), но ни тај изговор није вредан пажње. Ако је пак (напустила мужа) стога што он живи у блуду, на ово се у Црквеном обичају не обраћа пажња, јер и од неверујућег (=нехришћанина) мужа није заповеђено жени одвајати се, него треба да остане (с њим), због нејасног исхода (тога). „Јер шта знаш, жено, осим да мужа спасеш?“ (1Кор 7, 6). Тако је прељубница ако је оставила (мужа) и прешла другоме човеку; а човек остављен (од жене), извињив је, и која (друга) са таквим живи, не осуђује се. Ако је муж оставио (своју) жену и прешао другој, и он је прељубник, јер чини да она врши прељубу; и она која са њим живи прељубница је, јер је себи привела туђега мужа.
Ἡ δὲ τοῦ Κυρίου ἀπόφασις, κατὰ μὲν τὴν τῆς ἐννοίας ἀκολουθίαν, ἐξ ἴσου καὶ ἀνδράσι καὶ γυναιξὶν ἁρμόζει, περὶ τοῦ μὴ ἐξεῖναι γάμου ἐξίστασθαι παρεκτὸς λόγου πορνείας. Ἡ δὲ συνήθεια οὐχ οὕτως ἔχει, αλλ' ἐπὶ μὲν τῶν γυναικῶν, πολλὴν εὑρίσκομεν τὴν ἀκριβολογίαν, τοῦ μὲν ἀποστόλου λέγοντος ὅτι· ὁ κολλώμενος τῇ πόρνῃ ἓν σῶμά ἐστι· τοῦ δὲ Ἱερεμίου ὅτι· Ἐὰν γένηται γυνὴ ἀνδρὶ ἑτέρῳ, οὐκ ἐπιστρέψει πρὸς τὸν ἄνδρα αὐτῆς, ἀλλὰ μιαινομένη μιανθήσεται· καὶ πάλιν· Ὁ ἔχων μοιχαλίδα, ἄφρων καὶ ἀσεβής. Ἡ δὲ συνήθεια, καὶ μοιχεύοντας ἄνδρας καὶ ἐν πορνείαις ὄντας, κατέχεσθαι ὑπὸ τῶν γυναικῶν προστάσει, ὥστε ἡ τῷ ἀφειμένῳ ἀνδρὶ συνοικοῦσα, οὐκ οἶδα εἰ δύναται μοιχαλὶς χρηματίζειν. Τὸ γὰρ ἔγκλημα ἐνταῦθα τῆς ἀπολυσάσης τὸν ἄνδρα ἅπτεται, κατὰ ποίαν αἰτίαν ἀπέστη τοῦ γάμου, εἴτε γαρ τυπτομένη μη φέρουσα τὰς πληγάς, ὑπομένειν ἐχρῆν μᾶλλον ἢ διαζευχθῆναι τοῦ συνοικοῦντος, εἴτε τὴν εἰς τὰ χρήματα ζημίαν μὴ φέρουσα, οὐδὲ αὕτη ἡ πρόφασις ἀξιόλογος. Εἰ δὲ διὰ τὸ ἐν πορνείᾳ αὐτὸν ζῇν, οὐκ ἔχομεν τοῦτο ἐν τῇ συνηθείᾳ τῇ ἐκκλησιαστικῇ τὸ παρατήρημα. Ἀλλὰ καὶ ἀπίστου ἀνδρὸς χωρίζεσθαι οὐ προσετάχθη γυνή, ἀλλὰ παραμένειν δεῖ διὰ τὸ ἄδηλον τῆς ἐκβάσεως. Τί γὰρ οἶδας γύναι, εἰ τὸν ἄνδρα σώσεις; Ὥστε ἡ καταλιποῦσα μοιχαλίς, εἰ ἐπ' ἄλλον ἦλθεν ἄνδρα, ὁ δὲ καταλειφθείς, συγγνωστὸς καὶ ἡ συνοικοῦσα τῷ τοιούτῳ οὐ κατακρίνεται. Εἰ μέντοι ὁ ἀνήρ, ὁ ἀποστὰς τῆς γυναικός, ἐπ' ἄλλην ἦλθε, καὶ αὐτὸς μοιχός, διότι ποιεῖ αὐτὴν μοιχευθῆναι· καὶ ἡ συνοικοῦσα αὐτῷ, μοιχαλίς, διότι ἀλλότριον ἄνδρα πρὸς ἑαυτὴν μετέστησεν.
Ап. 48: Ако неки лаик (=верник) прогна жену своју, па узме другу, или (узме) од другога отпуштену, нека буде одлучен.
Трул. 87: „Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (канон 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је (жена) без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена епитимијâ; а снисхођење је њему – у давању општења у Цркви“ (πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ Ἐκκλησίᾳ = къ обьщению Церкви) (Василијев канон З5). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају (Св. Писмо), три године припадају (тражећи опроштај), и (тек) седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења (= Причешћа), ако се са сузама покају“ (Св. Василије, канон 77).
Трул. 93: Жена којој је муж отишао на пут и задуго је непознат (= не јавља се), те она, пре но што се увери о смрти његовој, уда се за другога – чини прељубу. Под исти разлог (= суд) потпадају и жене војника, које се удају пошто се мужеви не јављају, као и оне које, кад им је муж на (дужем) путу, не дочекају повратак (његов). Али, неко снисхођење овде може бити, кад је већа претпоставка да је муж умро. Она пак (жена), која се по незнању удала за (мужа) привремено напуштенога од жене, па затим буде отпуштена од истога, јер му се прва жена вратила, пала је у блудочинство, али по незнању; брак јој се, дакле, неће забранити, мада је боље ако тако (неудата) остане. Међутим, ако се после неког времена војник врати, чија се жена, због његовог дугог одсуства, удала за другог човека, тај (војник), ако хоће, нека узме опет своју жену, дајући јој опроштај због незнања, (као) и ономе (човеку праштајући) који се другим браком са њом оженио.
Анк. 20: Ако нечија жена учини прељубу, или сам (човек) учини прељубу, треба да седам година издржи док добије Савршено (= Причешће), прелазећи (све) степене (кајања) који томе воде.
Картаг. 102: Би угодно (одредити): да, по јеванђелској и апостолској науци (Мт. 5, 32; 1Кор. 7, 27), ни онај кога је жена оставила, ни она коју је муж оставио, нека се с другом (особом) не саставља (у брак), него или да тако остану, или да се међусобно помире. Ако ово презру, треба их принудити на кајање. За ову ствар треба тражити доношење царског закона.
Вас. Вел. 18: За девојке које су пале, а заветовале су свој живот у честитости Господу, па затим подлегавши телесним страстима, погазише своје завете, Оци наши, просто и кротко снисходећи немоћима посрћућих (=падајућих), узаконише да се (такве) примају после једне године, одређујући ово слично другобрачнима. Мени се пак чини, пошто благодаћу Христовом Црква напредује, и постаје снажнија, и ред девственица (=монахиња) сада се увећава, треба тачно по смислу пазити на појаву те ствари, и на смисао (Светог) Писма, који се може извести по следећем: Јер удовиштво је ниже од девичанства, дакле и грех удовица много је мањи од (греха) девственица. Да видимо, зато, шта пише (Апостол) Павле Тимотеју: „А млађе удовице не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају; оне подлежу осуди што прво обећање одбацише“ (1Тим 5, 11-12). Ако, дакле, удовица подлеже најтежој осуди, као она која је одбацила поверење Христу, шта треба да мислимо о девственици, која је Христова невеста и свети сасуд, посвећен Господу? Велики је грех кад и ропкиња преда себе тајним браковима, и развратом испуни дом, и посрамљује порочним животом господара. Много је, свакако, горе кад невеста постане прељубница, и обешчасти своје сједињење са жеником, предавши се разблудним уживањима. Према томе, удовица се осуђује као разблудна ропкиња, а девственица потпада осуди прељубнице. И као што онога, који живи са туђом женом, називамо прељубником, не примајући га у општење (=Причешће) пре но што престане од греха, тако је јасно да исто морамо одредити и за оног који држи (у прељуби) девственицу. Претходно пак нужно је сада исказати: да се девственицом назива она која је добровољно себе предала Господу, и одрекла се брака, и изабрала да живи у светости, а завете (њене) тада одобравамо: од доба узраста кад достигне зрелост разума. Јер свакако да не треба у томе сматрати за главне (=довољне) дечје речи (=изјаве), него кад пређе шеснаест или има седамнаест година, будући господарица свога разума, па буде дуже испитивана, и остане постојана и упорно молећи да буде примљена, тада је треба убројати у девственице, потврдити њен завет; а одбацивање истога неизбежно кажњавати. Јер многе (девојке) родитељи, или браћа, или други од блиских, приводе (у монахиње) пре (зрелог) узраста, не покренуте (=склоне) саме од себе на безбрачност, него (ти сродници) сређују нешто житејско (βιωτικὸν = овосветско); такве не треба лако примати, док јасно не испитамо њихово лично расположење.
Вас. Вел. 21: Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника, и дуго му продужујемо епитимије. Али немамо канон који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом; јер, вели, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа“ (Јерем 3, 1). И: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Који је, дакле, учинио блуд, неће се искључити од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена (прељубом) одгони из своје куће. Разлог овоме није лако наћи, али је такав обичај преовладао.
Вас. Вел. 35: За мужа, остављенога од жене, треба испитати узрок (њеног) напуштања, па ако се докаже да је безразложно отишла, он је достојан опроштаја, а она (заслужује) епитимију, а опроштај ће се њему дати ради општења (=причешћа) са Црквом.
Вас. Вел. 77: Који остави жену законито са њим сједињену и узме другу, подлеже осуди за прељубу, по речи Господњој. Јер канонски одредише Оци наши да такви: једну годину плачу, две године слушају, три године припадају, и седме године стоје са вернима (на молитви у Храму), и тако се удостоје Приноса (Св. Евхаристије), ако се са сузама покају.
Зонара: Господь сказал, что не должно расторгать брака разве словесе любодейна (Мф. 5, 32). Это изречение, говорит великий отец, равно приличествует и мужам и женам, так что ни муж не должен отпускать своей жены, ни жена не должна оставлять своего мужа. Но обычай не одинаково относится к мужам, оставляющим своих жен, и к женам, поступающим таким же образом. Ибо жена, если оставит мужа и совокупится с другим, признается прелюбодейцею и не принимается мужем, если он того не пожелает; а мужа, хотя бы он любодействовал и прелюбодействовал, жена оставить не может. Следовательно, говорит святый отец, если оставленный будет жить с другою, совокупившаяся с ним не должна быть признаваема за прелюбодейцу; ибо грех принадлежит той, которая оставила своего мужа и которой не позволяется отступать от него; напротив она, должна терпеть, хотя бы он сурово обращался с нею, или наносил ей имущественный ущерб, расточая ея приданое; должна сносить и не разлучаться от мужа, хотя бы терзалась ревностию в виду того, что муж ея совокупляется с другою. Ибо если и в том случае, когда один из супругов не христианин, блаженный Апостол запрещает другому отделяться от него против его воли, то каким образом будет невиновен тот, кто расторгнет супружество по другой причине? Итак, если жена, оставив мужа, вступит в сожительство с другим, признается прелюбодейцею; а соединившаяся законным образом с оставленным мужем не осуждается ни как прелюбодейца, ни как блудница. И муж, если расторгнет брак со своей женою и будет жить с другою, есть прелюбодей и жену делает прелюбодейцею, если она вступит в связь с другим; равным образом и та, которая будет сожительствовать с таким мужем, зная, что он отпустил жену, которую имел, есть прелюбодейца, ибо привлекла к себе чужого мужа. Но это по обычаю, который имел силу во времена великого отца. А на основании изданной после того новеллы императора Юстиниана о расторжении браков, помещенной в 7-м титуле 28-й книги Василик, кроме других причин, по которым женам дается право прекращать сожитие (со своими мужьями), позволяется им расторгать браки и по причине ревности в том случае, если муж в одном и том же доме, или городе сожительствует с другою женщиной и, не смотря на приглашение со стороны жены, не оставляет общения с нею.
Аристен: Хотя Господь равно осуждает и мужа, расторгающего брак со своею женою (разве словесе прелюбодейного), и жену, отступающую от своего мужа без благословной причины, но не так повелевает это церковный обычай: он предписывает жене удерживать своего мужа, хотя бы он совершал блуд и прелюбодействовал; а жену, если она осквернилась с другим мужем, дозволяет ея мужу отпускать и более не удерживать. Следовательно, если жена оставит своего мужа под тем предлогом, что он живет в блуде, и тот возмет другую жену, вина и ответственность падает на жену, оставившую своего мужа, которого она должна была удерживать, не смотря даже на его прелюбодеяние; и муж в этом случае достоин снисхождения, если обратится к другой жене: точно также и совокупившаяся с ним, если он оставлен, не должна быть сочтена за прелюбодейцу; а оставившая, если она соединится с другим, есть несомненно прелюбодейца. Если же наоборот муж оставит жену разве словесе прелюбодейна, и возмет другую жену, то и сам судится как прелюбодей, потому что заставляет прелюбодействовать ту, которую оставил, если она выйдет за другого мужа, и сожительствующая с ним – прелюбодейца, потому что приняла чужого мужа. И это по правилу, потому что законами в то время дозволялось сожительствующим разлучаться друг от друга и без благословной причины посредством установленных выражений. А ныне ни муж, ни жена не могут расторгать супружества, разве есть только какая-нибудь благословная причина из числа тех, которыя прямо указывает Юстинианова новелла.
Валсамон: Святый, будучи спрошен, что должно делать с супругами, если который либо из них вступит в другой брак, или впадет в блуд, составил свой ответ на основании различных мест Писания и господствовавшего в то время обычая. А поелику почти все, что содержится в этом правиле, изменила 117-я Юстинианова новелла, содержащаяся в 7-м титуле 28-й книги (Василик), то прочти ее, точно также и 3-ю новеллу, вообще все, начиная с 1-й главы указанного титула до 6-й, и узнаешь, какими способами расторгаются супружества, и как наказываются, по крайней мере на основании гражданского закона, те из супругов, которые совершают прелюбодеяние, или блуд, а равно и те, которые противозаконно оставляют сожитие. Прочти также 93-е правило трулльского собора и что написано в (толковании) на него; прочти и законы, помещенные в конце первой главы 2-го титула настоящего собрания, и те, которые помещены вне 4-й главы 13-го титула настоящего собрания; равным образом и толкование 5-й главы того же титула, и узнаешь отсюда обстоятельно все, относящееся к настоящему предмету.