Ако су неки непроверено постављени за презвитере, или (претходно) испитивани исповедише своје грехе, па и признавши их, људи, идући противу канона, положише на њих руке, такве (иако рукоположене) канон не допушта (да остану у клиру). Јер беспрекорност тражи Католичанска Црква (1Тим. 3, 2).
Ако су који без испитања постављени били за пpeзвитере, или су при истраживању очитовали своје гријехе, па се покрај свега тога очитовања њихова нађоше људи, који противу правила на њих руке положише, таковима (који су при оваком стању ствари рукоположени) правило не допушта да остану у клиру; јер католичанска црква штити оно што је безпријекорно (1Тим 3, 2).
Εἴ τινες ἀνεξετάστως προήχθησαν πρεσβύτεροι, ἀνακρινόμενοι ὡμολόγησαν τὰ ἁμαρτήματα αὐτοῖς, καὶ, ὁμολογησάντων αὐτῶν, παρὰ κανόνα κινούμενοι οἱ ἄνθρωποι τοῖς τοιούτοις χεῖρα ἐπιτεθείκασι, τούτους ὁ Κανὼν οὐ προσίεται· τὸ γὰρ ἀνεπίληπτον ἐκδικεῖ ἡ καθολικὴ ἐκκλησία.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Ап. 61: Ако буде каква тужба противу (неког) верника за блудочинство, или прељубу, или друго какво забрањено дело, и ако се то докаже, нека се (такав) у клир не прима.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
I Вас. 10: Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
Неокес. 1: Презвитер, који се ожени, бива лишен чина; ако ли падне у блуд или прељубу, има се сасвим искључити (из мољења с вернима) и ставити на кајање.
Неокес. 9: Презвитер произведен (у чин), који је телом сагрешио пре тога, и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургију), остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе (осим телесних – Аристин). А ако он сам не исповеди, а немогуће је то јавно доказати, на њему је самом власт како да поступи.
Неокес. 10: Исто и ђакон, који је упао у такав исти грех, нека буде (само) у чину црквенослужитеља.
Прводруги 17: Старајући се у свему о Црквеном добропоретку (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας = складном реду у Цркви), те нужно постависмо да одредимо да се убудуће ниједан лаик, или монах, не узводи брзо на висину епископства, него да претходно буде испитиван у Црквеним степенима (клира) и тако да прими рукоположење за епископа. Јер, иако су до сада неки од лаика, или монаха, по захтеву нужде, брзо били удостојени епископске части, и заблистали врлинама и своје Цркве високо уздигли, ипак, не никако стављајући за закон Цркви оно што ретко бива, одређујемо: да убудуће то више не буде, него да правилно (κατὰ λόγον = по реду) рукополагани прође (све) свештене степене, остајући у свакоме чину узакоњено Време.
Вас. Вел. 89: Много ме жалости што су напуштени канони Отаца и што је свака тачност Цркава изагнана, те се бојим да постепено, ако таква немарност буде напредовала овим путем, не дођу у потпуни неред ствари Цркве. Стари обичај, који је владао (ἐμπολιτευομένη = живоущии = практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, (тек) проверавајући (=испитујући) са сваком тачношћу, примао, и веома су разабирали сво њихово владање: да ли нису клеветници, да нису пијанице, да нису склони кавгама, и да ли васпитавају своје млађе, како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр 12, 14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих сведока, и о томе обавестивши епископа (= Митрополиша, тј. надлежног епископа над хороепископима), тада (тако) убрајали (тога) (црквено)служитеља у ред свештенства. Сада пак, као прво, ви сте мимоишли нас (= Митрополита), и нисте пристали ни да нас (о томе) известите, присвојивши себи сву власт. Затим, потпуно занемаривши ту ствар, допустили сте презвитерима и ђаконима да кога они хоће, без испитивања живота, по пристрасности, или по сродству, или по неком другом пријатељству, уводе у Цркву недостојне. Зато се много (црквено)служитеља броји у свакоме селу, а ниједан није достојан литургисања Жртвенику (= служења Олтару), као што ви сами сведочите, немајући људи при изборима. Пошто, дакле, видим ствар да надаље немилосрдно (ἀνήκεστον = неизлечиво) напредује, особито сада кад многи, бојећи се мобилисања (у војску), увлаче се у службу (Црквену), нужно сам предузео да обновим каноне Отаца, и пишем вам да ми пошаљете попис (црквено)служитеља свакога села, и од кога је уведен, и каквога је живота. А имајте и ви код себе (тај) попис, да се могу ваши пописи упоређивати са онима што се код нас чувају, и да нико не може да себе накнадно уписује, када хоће. Тако, дакле, после првога индикта, ако су неки уведени од стране презвитера, нек буду враћени међу лаике, и нека изнова буде од вас испитивање; па ако су достојни, нека се вашом одлуком примају, пошто ћете очистити Цркву уклањајући из ње недостојне. А убудуће, испитујте достојне и примајте их, али (их) немојте убројати (у клир) док нама не доставите (списак); иначе знајте да ће бити (опет) лаик који буде примљен у (црквену) службу без наше сагласности.
Теоф. Алек. 3: О Висту, који је постављен за презвитера у Ереви, нека се испита (= истрагом), па ако је насиловао неку која се од живога мужа раставила, не допустити му да буде презвитер, пошто ни као лаик не треба бити у Сабрању (Црквеном), јер Црква обично такве одлучује. А ово неће нанети осуду (локалном) епископу Аполону, ако га је (= Виста) из незнања поставио, јер Свети Сабор (Никејски: канони 9–10) заповеда за изобличене као недостојне после рукоположења, да се искључују (са положаја) због преступа.
Теоф. Алек. 5: О Пануфу, постављеном за ђакона у Лику (=Ликопољу), треба испитати: па ако се нађе да је он, будући још оглашени, узео у општење брака братичину (или: сестричину), а после Крштења узведен у клир, (онда) нека остане у клиру, ако је она умрла, и после Крштења није имао општења са њом. Ако ли је, будући верник (= крштени хришћанин), узео у општење брака братичину (или: сестричину), нека буде удаљен из клира; јер ово не наноси осуду епископу Аполону, ако га је из незнања поставио.
Теоф. Алек. 6: О Јакову треба испитати: ако се покаже да је, будући чтец, био крив за преступ блуда, и да је од презвитера био искључен, а затим рукоположен (за чтеца), нека се такав искључи, пошто буде строго (= тачно) испитивање, а не само по подозрењу – насталом од оговарања или клеветања. Нађе ли се да није крив, нека остане у клиру; јер не треба обраћати пажње на празне клевете.
Зонара: Правило хочет, чтобы производимые во священство были безукоризненны и чисты от проступков, возбраняющих посвящению, и чтобы жизнь и поведение их были испытываемы. А если некоторые, может быть, произведены будут в степень священства без испытания, или когда они исповедали свои недостатки, но рукополагающие против правила рукоположат их; о таковых правило постановляет, что их не должно принимать, и что никакой нет для них пользы от незаконного рукоположения; ибо они должны подлежать извержению.
Аристен: Без испытания рукополагаемые, если в последствии будут обличены, что действительно согрешили, должны быть удалены от священнодействия. Если кто согрешив утаил грех, и без испытания произведен на степень епископа или пресвитера, и если после рукоположения будет обличен, что согрешил, тот должен быть удален от священства.
Валсамон: Препятствия к получению священства различны, между ними есть и блуд. Итак, если кто будет осужден, как впадший в грех блуда, будет ли то прежде посвящения, или после; тот извергается. Посему, говорит правило, без испытания посвященному или хотя и исповедавшему прежде рукоположения свой грех, но рукоположенному вопреки правилам, нет пользы от рукоположения; но, по дознании, он извергается. Ибо некоторые говорили, что, как крещение крещенного человека делает новым, так и священство заглаждает грехи, соделанные прежде священства; но это не принято в правила.