Они пак који су на пољу, или у својим кућама, нашли неку ствар остављену од варвара, ако ли су били тужени, па изобличени (на делу), нека исто тако остану са припадајућима (=покајницима); ако ли сами признају, и поврате (нађено), нека се удостоје молитве (= са вернима).
Τοὺς δὲ ἐν τῷ πεδίῳ εὑρόντας τι ἢ ἐν ταῖς ἑαυτῶν οἰκίαις, καταλειφθὲν ὑπὸ τῶν βαρβάρων, ἐὰν μὲν κατηγορηθέντες ἐλεγχθῶσιν, ὁμοίως ἐν τοῖς ὑποπίπτουσιν, ἐὰν δὲ ἑαυτοὺς ἐξείπωσι καὶ ἀποδῶσι, καὶ τῆς εὐχῆς ἀξιῶσαι.
Григ. Неок. 2: Страшна је грамзивост, и није могуће у једном писму навести (сва) Божанствена Писма, у којима се објављује не само потреба бежања од крађе и страхота тога, него уопште од сваке грамзивости и присвајања туђега ради срамне похлепе, и да је сваки такав избачен из Цркве Божје. А то што су се неки у време најезде (варварâ), у толикој кукњави и толиком плачу, дрзнули, да време, које је свима носило пропаст, сматрају себи за време зараде (=добитка), то је својствено људима безбожним и богомрским, који немају мере неваљалства. Зато одредисмо: да се сви такви извргну (из општења), да не дође гњев (Божји) на сав народ, а најпре на предстојнике (=вође), који то не истражују (μὴ ἐπιζητοῦντας = не искорењују). Јер се бојим, као што Писмо каже, да безбожни са собом не погуби праведника (Мојс 18, 23). Јер, вели (Апостол): „блудочинство и грамзивост је оно ради чега долази гњев Божји на синове непокорности“ (Кол 3, 6). „Не будите, дакле, саучесници њихови. Јер бијасте некада тама, а сада сте светлост у Господу; владајте се као деца светлости; јер је плод светлости у свакој доброти и праведности и истини. Истражујући шта је угодно Господу. И не узимајте учешћа у бесплодним делима таме, него их још разобличујте. Јер је срамно и говорити што они тајно чине. А све што се разоткрива, светлошћу се обелодањује“ (Еф 5, 7-13). Овако говори Апостол. А ако су неки, због пређашње грамзивости, учињене у миру, поднели казну, па у време гњева (Божјег) опет се повратили грабљивости, задобијајући корист од крви и пропасти људи прогнаних или заробљених или убијених, шта друго треба очекивати него да они, који се грабе за лакомост, навуку гњев (Божији) и себи и свему народу?
Григ. Неок. 5: Други пак варају себе тиме што, уместо својих пропалих, задржавају туђе нађене ствари; да, пошто су њима Боради и Готи учинили ратну напаст, они (сада) постају Боради и Готи другима. Зато смо вам послали брата и старца нашег (συγγέροντα) Евфросина, да вам, по овдашњем образцу (τύπον), дâ истоветна упутства, и од којих (људи) треба тужбе примати, и које треба искључити из молитава (=општења).
Григ. Неок. 8: А оне који се дрзнуше да нападну туђе куће, ако су оптужени па изобличени (доказима), немој их удостојити ни слушања (у Цркви); ако ли сами признају и поврате (отето), нека припадају (= клањају у Цркви тражећи опроштај) заједно са обраћеницима.
Григ. Ниски 6: Друга врста идолопоклонства, јер тако Божанствени Апостол назива грамзивост (=лакомство) (Кол 3, 5), не знам како је без лечења пропуштена од Отаца наших. Мада ово зло изгледа да је болест троструког стања душе. Јер и разумност, грешећи у суђењу о добру, замишља да је добро у материјалном, не гледајући на лепоту нематеријалну; и жељност нагиње ка ономе што је доле, (ниспадајући) од истински жељенога; па и свадљиво и гњевљиво расположење добива много поводе од овога греха. Уопште говорећи, ова болест одговара Апостолској одредби (=дефиницији) грамзивости (=лакомства). Јер Божанствени Апостол назива њу не само „идолопоклонством“, него и „кореном свију зала“ (1Тим 6, 10). Па ипак је ова врста болести пропуштена (од претходних) без пажње, и занемарена, и због тога се ова болест умножила по Црквама; и нико увођене у клир (=рукополагане) не испитује да нису можда оскврњени овом врстом идолопоклонства. Зато о томе, пошто је пропуштено од Отаца наших, сматрамо да треба јавним проповедањем науке, колико је могуће, лечити, чистећи речју (=поуком) као умножене страсти болести грамзивости (=лакомости). А сматрамо страшћу само крађу и пљачку гробова и крађу светиње (=светогрђе), зато што тако код нас постоји предање о томе по наслеђу од Отаца, мада у Божанском Писму забрањени су и похлепно богаћење и каматарење, као и присвајање себи туђега посредством неке силе (другога), макар то било и под видом уговора. Пошто је наше мишљење у односу на снагу канона неверодостојно, ономе што је познато као забрањено, додаћемо томе већ исказаноме канонски суд. Крађа се, дакле, дели на разбојништво и на провалу кућа; а циљ је обадвома један — отимање туђега; али је велика разлика међу њима по расположењу њиховом. Јер разбојник, да добије тражено, предузима и убиство, и спрема се на то и оружјем и мноштвом руку (= групом људи), и погодностима места, те таквога треба подвргнути суду (=епитимији) човекоубице, ако се кроз покајање обрати Цркви Божјој. Који пак потајним отимањем присваја себи туђе, затим исповешћу свој грех објављује свештенику, лечиће ту болест оним што је супротно овој страсти. Велим: да раздаје имање сиромасима, како би, лишивши се онога што има, показао се стварно очишћен од болести похлепности (=лакомства). А ако нема ништа, а има само тело (своје), Апостол заповеда да лечи ту болест телесним трудом, а та реч гласи овако: „Који је крао, више да не краде, него да се већма труди, чинећи добро, да има што дати потребноме“ (Еф 4, 28).
Зонара: А которые учинили нападение на чужие домы и похитили оттуда имущество, те, говорит (святый отец), быв обвинены и, в случае запирательства, уличены подобно выше указанным, должны быть устранены и от слушания и поставлены вместе с плачущими; а если сами объявят о себе, или прежде обвинения исповедают остающийся неизвестным грех и возвратят, что взяли, должны быть в числе обращающихся от греха, то есть в чине припадающих, которые, входя в храм, молятся вместе с верными, но входят, как оглашенные.
Валсамон: Сказав пространно о тех, которые похитили, или нашли имущество кого либо из пленных, насколько, по крайней мере, нужно было решить вопрос об епитимиях за это, святый отец начинает теперь говорить о видах покаяния, то есть церковных епитимий, - и вот определяет, что похитившие какое нибудь имущество пленника и не возвратившие его, но ждавшие обвинения и улик вследствие своего запирательства, не должны стоять даже со слушающими, но вне церкви с плачущими. А которые сами о себе объявили и добровольно до суда возвратили, что взяли, тем определяет, после раскаяния, молиться вместе, то есть стоять вместе с верными, но быть ниже их, потому что они обязаны выходить вместе с оглашенными. Так наказывает таковых закон церковный; а гражданский закон не принимает хищников, даже если они прежде суда возвратили похищенное ими, но осуждает на уплату вчетверо. Ибо 6-я глава 17-го титула 60-й книги (Василик) говорит: «хищник не освобождается от штрафа, хотя бы возвратил вещь прежде суда». И положение 7-е 2-й главы той же книги и титула: «втечение года истинная цена вещи учетверяется, но не плоды» (ея). А что говорит здесь святый относительно возвращающих взятое прежде суда и обвинения, это (гражданский) закон предписывает делать тем, которые взяли что нибудь от кого нибудь страхом; ибо 5-е положение 13-й главы 2-го титула 10-й книги (Василик) говорит: «обвинение (в присвоении чужой вещи) страхом свободно, и обвиняемому позволительно возвратить вещь до решения и не отдать вчетверо». Есть и другое различие между отнимающим имущество насильно и теми, которые берут что – нибудь у кого – либо страхом; ибо хищники, вместе с возвращением вчетверо, подвергаются еще бесчестию; а те, которые навели страх, теряют только в общественном мнении.