Пошто Апостолски и Божанствени канон (27. Апостолски) подвргава свргнућу (= рашчињењу) свештенике који покушавају да бију верне када сагреше, или неверне кад учине неправду, неки, смишљајући како би задовољили свој гњев, изврћу Апостолске наредбе схватајући (их) да се односе (само) на оне који својом руком бију, мада канон ништа тако не означава, нити здрав разум дозвољава тако схватати. Јер би заиста било узалудно, и врло погрешно, свргавати (= рашчињавати) онога што је три или четири пута својеручно ударио, а остављати некажњеним онога који дозвољава бијење по наредби, и увећава казну свирепо и до смрти. Зато, пошто тај канон кажњава уопште бијење, зато и ми исто потврђујемо. Јер свештеник Божији треба да васпитава (παιδαγωγεῖν) неуреднога поукама и саветима, а понекад и Црквеним епитимијама, а не да бичевима и ударцима насрће на тела људска. Ако ли пак неки буду сасвим непослушни и не следују уразумљењу (Црквених) епитимија, нико не спречава да се они уразумљују (σωφρονίζεσθαι) призивом месних началника. Јер је и пети канон Антиохиојског Сабора одредио да се изазивачи нереда и побунâ у Цркви поврате (у ред) спољном руком (власти).
Τοῦ ἀποστολικοῦ καὶ θείου κανόνος τοὺς ἱερεῖς τύπτειν ἐπιχειροῦντας πιστοὺς ἁμαρτήσαντας ἢ ἀπίστους ἀδικήσαντας καθαιρέσει καθυποβάλλοντος, οἱ τὸν οἰκεῖον ἀποθεραπεύειν μηχανώμενοι θυμὸν καὶ τὰς ἀποστολικὰς διατάξεις παραχαράσσοντες τοὺς αὐτοχειρίᾳ τύπτοντας ἐξειλήφασι, μήτε τοῦ κανόνος μηδὲν τοιοῦτον ὑποσημαίνοντος, μήτε τοῦ ὀρθοῦ λόγου τοῦτο νοεῖν ἐπιτρέποντος. Μάταιον γὰρ ὡς ἀληθῶς καὶ λίαν ἐπισφαλές, τὸν αὐτοχειρίᾳ μὲν ἐν τῷ τύπτειν τρὶς ἢ τετράκις πλήξαντα καθαιρεῖσθαι, ἀδείας δὲ διδομένης τύπτειν ἐξ ἐπιτάγματος, τὸν ἀπηνῶς καὶ μέχρι θανάτου τὴν τιμωρίαν ἐπαύξοντα παρορᾶσθαι ἀτιμώρητον. Διόπερ, τοῦ κανόνος τὸ τύπτειν ἁπλῶς κολάζοντος, καὶ ἡμεῖς οὕτω συμψηφιζόμεθα. Χρὴ γὰρ τὸν τοῦ Θεοῦ ἱερέα διδασκαλίαις καὶ νουθεσίαις, ἔσθ' ὅτε δὲ καὶ τοῖς ἐκκλησιαστικοῖς ἐπιτιμίοις, τὸν ἀτακτοῦντα παιδαγωγεῖν, ἀλλὰ μὴ ταῖς μάστιξι καὶ ταῖς πληγαῖς εἰς τὰ τῶν ἀνθρώπων σώματα ἐπιπηδᾶν. Εἰ δέ τινες εἶεν παντελῶς ἀνυποτακτοῦντες καὶ τῷ σωφονισμῷ τῶν ἐπιτιμίων μὴ ὑπείκοντες, τούτους, διὰ τῆς πρὸς τοὺς κατὰ τόπον ἄρχοντας ἐγκλήσεως, οὐδεὶς κωλύει σωφρονίζεσθαι. Καὶ γὰρ καὶ ὁ τῆς ἐν Ἀντιοχείᾳ συνόδου πέμπτος κανών, τοὺς θορυβοῦντας καὶ στάσεις τῇ ἐκκλησίᾳ παρεισάγοντας διὰ τῆς ἔξωθεν χειρὸς ἐκανόνισεν ἐπιστρέφεσθαι.
Ап. 27: Епископ, или презвитер, или ђакон, који бије верне када сагреше, или неверне када чине неправду, и кроз то хоће да (их) застраши, заповедамо да се свргне. Јер нас није нигде Господ томе научио (Мт. 5, 39-49). Напротив, када су Њега били, није узвраћао бијењем; када су Га ружили, није узвраћао ружењем; Када је страдао, није претио (1.Петр. 2, 23; Св. Иринеј, „Против јереси“ 3, 16).
Антиох. 5: Ако који презвитер или ђакон, презревши свога епископа, одели се од Цркве, и посебни скуп сабере и жртвеник подигне, и кад га епископ позива противи се, и неће да му се покори, ни да га послуша кад га први и други пут позива, таквога треба сасвим свргнути (καθαιρεῖσθαι = рашчинити), и никакве службе да не добије, нити да може имати своје (раније) части. Ако настави и даље да узбуњује и потреса Цркву, треба га световном влашћу као бунтовника οбратити.