Верни, који дане спасоноснога Страдања (Господњег) свршавају (= проводе) у посту и молитви и сакрушењу срца, треба да завршују пост око поноћи [Велике] Суботе, јер од Божанствених Јеванђелиста Матеј и Лука, први речима: „По вечеру суботном“ (Мт. 28, 1), а други речима: „Врло рано“ (Лк. 24, 1) — означују нам дубоку ноћ.
Вијерни, који су провели дане спаситељнога страдања скрушеним срцем у посту и молитви, треба да завршују пост около поноћи велике суботе, јер божанствени јеванђелисти Матеј и Лука, први ријечима; по вечеру суботном (Мт 28, 1), а други ријечима: врло рано (Лк 24, 1), означују нам дубоку ноћ.
Τὰς τοῦ σωτηρίου πάθους ἡμέρας, ἐν νηστείᾳ, καὶ προσευχῇ, καὶ κατανύξει καρδίας ἐπιτελοῦντας, χρὴ τοὺς πιστοὺς περὶ μέσας τῆς περὶ τὸ μέγα σάββατον νυκτὸς ὥρας ἀπονηστίζεσθαι, τῶν θείων Εὐαγγελιστῶν Ματθαίου καὶ Λουκᾶ, τοῦ μέν, διὰ τοῦ, Ὀψὲ σαββάτων ῥήματος· τοῦ δέ, διὰ τοῦ Ὄρθρου βαθέος, τὴν βραδύτητα τῆς νυκτὸς ὑπογραφόντων.
Ап. 51: Ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште (неко) из свештеничког каталога (= клира), уздржава од брака, и меса, и вина, не ради подвижништва (δι’ ἄσκησιν = ради вежбања у добру - ср. 1Кор. 7, 5), него из гнушања, заборављајући да је све (створено) „врло добро“ и да је Бог „створио човека мушко и женско“ (Пост. 1, 27. 31), него хулећи осуђују творевину (Божију) — такав или нека се исправи, или нека буде свргнут и искључен из Цркве. Исто тако и лаик (= монах и световњак).
Ап. 53: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, не узима меса и вина у празничне дане, јер се гнуша, а не ради подвижништва (δι’ ἄσκησιν = због вежбања у добру - ср. 1Кор. 7, 5), нека буде свргнут, јер је жигосан (= спаљен) у својој савести и постао је узрок саблазни за многе (1Тим. 4, 2).
Ап. 66: Ако се неки клирик затече да пости у Дан Господњи (= Недељу), или у Суботу, осим једне једине (= велике Суботе), нека буде свргнут; а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен.
IV Вас. 16: Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
Трул. 13: Пошто смо дознали да је у Цркви Римљанâ као канон прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама, ми, (стога), следујући староме канону апостолске тачности и поретка (Апостолски канони 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада (надаље) на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да исповеди (= обећа) да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јн. 2, 1–11). Јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да нераставља“ (Мт. 19, 6); и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста“ (Јевр. 13 ,4); и (опет): „Јеси ли се привезао за жену? не тражи да се раздрешиш“ (1Кор.7, 27). А знамо да, као што и у Картагени окупљени (Оци), промишљајући о чистоти живота свештенослужитељâ, рекоше: „да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница“ (1Кор. 7, 5); „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Пропов. 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они, који Светом Жртвенику предстоје, да у време служења (μεταχειρήσεως = употребе) Светињâ, у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже“ (Картагенски 3, 4, 25, 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским канонима (Апостолски 5. и 51), некога од свештених лицâ: презвитерâ или ђаконâ или ипођаконâ, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут. Тако исто, ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен (од општења); а ако остане упоран, нека се свргне.
Трул. 55: Пошто смо дознали да они у граду Римљана у светим постовима Четрдесетнице посте у Суботе њене, – против преданога Црквеног поретка, – Свети Сабор одлучи: да се и у Цркви Римљана држи неповређен канон (Апостолски 66), који каже: „Ако се неки клирик затече да пости у Свети Дан Господњи, или у Суботу, осим једне једине (= Велике Суботе), нека буде свргнут; а ако је лаик, нека буде одлучен“.
Анк. 14: За презвитере или ђаконе који су у клиру, а уздржавају се од меса, (Сабор) одлучи: да га окусе, па тада, ако хоће, нека се уздржавају (од истога); ако ли не хтедну, те не једу ни зелен која се с месом спрема, и не послушају овај канон, нека буду свргнути из (свештеног) чина.
Гангр. 18: Ако неко, ради тобожње аскезе, пости у Недељу, нека је анатема.
Гангр. 21: „А ово пишемо не одсецајући оне који у Цркви Божијој хоће да се по (Светим) Писмима подвизавају (тј. праве монахе), него (одбацујући) оне који ствар подвижништва (=монаштва) узимају за гордост против простије живећих (хришћана), и надимају се, и мимо (Светих) Писама и Црквених канона уводе новачења (καινισμούς). Ми, пак, дивимо се и девичанству са смиреноумљем, и прихватамо уздржљивост (ἐγκράτειαν = въздьржаниѥ) која бива са скромношћу и Богопоштовањем, и похваљујемо удаљавање са смиреноумљем од светских ствари, и поштујемо чисто брачно саживљење, и не ниподаштавамо богатство са правичношћу и доброчинством, и похваљујемо простоту и једноставност одевања само ради ненамештеног старања о телу, а не прихватамо стремљење за раскалашним и луксузним одевањем; и Домове (= храмове) Божје поштујемо, и прихватамо Литургијска Сабрања (τὰς συνόδους) у њима као света и корисна, не затварајући Благочешће (τὴν ευσέβειαν = побожност) у домове, него свако место подигнуто у Име Божје чествујемо, и уважавамо [заједничко] окупљање (верних на агапе) у самој Цркви, на корист Заједнице, и блаженим називамо изобилна доброчинства браће, која по предањима бивају, кроз Цркву, сиромашнима. И да сажето кажемо: све што је предано од Божанских Писама и Апостолских Предања – молитвено желимо да то бива у [Светој] Цркви“.
Лаод. 29: Да хришћани не треба да јудејствују (= следе јудејске обичаје) и Суботом да почивају, него да и у тај дан раде; Недељу пак да особито поштују и, ако могу, уздржати се од посла као хришћани. Ако ли се нађу (неки хришћани) јудаисти (= који држе јудејске обичаје), да буду анатема (= одлучени) од Христа.
Лаод. 49: Да не треба у (Светој) Четрдесетници Хлеб (= Св. Евхаристију) приносити, осим само Суботом и Недељом.
Лаод. 51: Да не треба у (Свету) Четрдесетницу свршавати рођендане Мученика, него треба спомене Светих Мученика вршити у суботе и недеље.
Дион. Алек. 1: Писао си ми, највернији и најразумнији сине мој, питајући: у који час треба завршити пост у дан Пасхе (=Васкрса). Јер, велиш, да неки од браће говоре да то треба учинити кад петлови запевају, а други да треба чинити у вечер. Јер, браћа у Риму, како кажу, чекају петла; а за оне овде, кажеш, да то чине раније. Тражиш пак да се постави тачно време и час сасвим одмерени, што је и тешко и непоуздано. Јер, да после времена Васкрсења Господа нашег треба започети Празник (Васкрса) и весеље, а дотле постом душе смиравати, то ће сви једнако признати. По ономе, пак, што си ми писао, показао си сасвим правилно (ὑγιῶς = здраво) и осећајући Божанске Јеванђелисте, да се код њих не показује ништа утврђено о часу у који је Господ васкрсао. Јер су Јеванђелисти различито написали о дошавшима у различита времена на Гроб, и рекоше да су сви нашли Господа да је већ васкрсао. „Пошто мину субота“, како рече Матеј (28, 1); и „рано јутром док још беше мрак“, како пише Јован (20, 1); „врло рано“, како Лука (рече) (24, 1); „врло рано, око изласка сунца“, како (рече) Марко (16, 2). Када је, пак, васкрсао, ни један јасно не исказа. Али, да они, који рано по суботи док свиташе први дан недеље, до рођаја сунца првога дана седмице, дођоше на Гроб, не нађоше Га да у њему лежи, то је сасвим признато. И ми не морамо овде држати ни да су несагласни, ни да су међусобно супротни (=противречни) Јеванђелисти, него, ако се и чини нека мала разлика у њиховом казивању о томе, то, будући сви сагласни да је у оној ноћи засијала Светлост света, Господ наш, само се разликују око часа (Васкрсења). Ми пак постарајмо се да благоразумно и верно спојимо што је (од њих) речено. Дакле, оно што је Матеј казао, овако стоји: „Пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, би велики земљотрес. Јер Анђео Господњи, сишавши с неба, приступи и одвали камен, и сеђаше на њему. А лице његово беше као муња, и одећа његова бела као снег. И од страха од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. А Анђео одговарајући, рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса Распетога тражите. Није овде, јер устаде, као што је казао“ (Мт 28, 1-6). Оно што је речено „касно“ (ὀψέ = кад мину) неки ће помислити, по општој употреби речи, да означава вечер суботе; али који разборитије схватају, казаће да није то, него да је дубока ноћ била, јер „касно" (ὀψέ) означава спорост и дуго време. А да Јеванђелист говори о ноћи, а не о вечеру, додао је: „на освитку првог дана недеље“. И дођоше, као што остали кажу, још не носећи аромате, него да виде Гроб, и нађоше да је био земљотрес, и Анђела који сеђаше на камену, и чуше од њега: „Није овде, јер устаде!“ Тако исто и Јован говори: „У први дан недеље Марија Магдалина дође на гроб рано, док још беше мрак, и виде да је камен дигнут са гроба“ (Јн 20, 1). По њему, дакле, она је пошла „док још беше мрак“. Лука, опет, говори: „У суботу осташе на миру, по заповести. А у први дан недеље дођоше врло рано на гроб, носећи мирисе што припремише, али нађоше камен одваљен од гроба“ (Лк 23, 56; 24, 1. 2). Оно „врло рано“ означава можда рудећу јутарњу зору првога дана седмице, јер је већ прошла сва субота са ноћју после ње, и други дан почињао кад дођоше (мироносице) носећи са собом аромате и миро. Отуда је јасно да је (Господ) много пре васкрсао. Томе следи и Марко, говорећи: „Купише мирисе, да дошавши помажу Га. И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб, око изласка сунца“ (Мк 16, 1. 2). „Врло рано“, дакле, и овај каже, што је исто ономе (реченоме) „рано ујутро“, па додаје „око изласка сунца“. Јер полазак и пут њихов, значи да су започеле (жене) у први освитак, и врло рано; али на путу и око гроба задржале су се до изласка сунца, и тада им вели младић у белој хаљини: „Устао је, није овде“ (Мк 16, 6). [Канон 1] Пошто је ово тако, то одговарамо онима који потанко истражују у који час, или пола часа, или четврт часа треба започети радост због Васкрсења из мртвих Господа нашега. Оне који врло журе и још пре поноћи престају (постити), укоравамо као лење и несуздржане, као оне који за мало прекидају пут, као што каже мудар човек (Аристотел): „Није мало у животу и оно најмање“. Оне пак који одлажу и најдуже истрајавају и чекају до четврте страже, у коју је Спаситељ наш, ходајући по мору, јавио се пловећима (Мт 14, 25), као храбре и трудољубиве прихватамо. А оне који престају (између два времена), како кренуше или како могоше, не узнемиравамо много; пошто ни шест посних дана не проводе сви једнако и на исти начин, него једни све те дане до краја остају без јела, а неки (само) два, неки опет три, неки пак четири, а неки ни један. И оне који су се много трудили у продужавању дана без јела, па су ослабили и готово изнемогли, треба разумети због журења да једу. А ако неки, не као да су одлагали, него нису ни постили, или су и уживали (тј. јели) претходна четири дана, па кад су дошли до два последња, и само та два дана, тј. Петак и Суботу, провели без јела, сматрајући да нешто велико и сјајно чине ако остану (гладни) до јутра, не мислим да су они учинили подвиг једнак онима који су се више дана савлађивали. Ово, дакле, саветујући, написах (ти) како о томе мислим.
Зонара: Это правило требует, чтобы верные проводили дни страдания Господа нашего Исуса Христа в посте и сокрушении; но в сокрушении сердечном, то есть, чтобы сокрушение не было притворное, проявляющееся только снаружи, но касалось и самого сердца. А около середины субботней ночи, на рассвете дня Воскресения правило предписывает прекращать пост, то есть, вкушать пищу, так как уже было воскресение. Ибо, по словам правила, евангелист Матфей словами: в вечер субботний (28, 1), а Лука словами: зело рано (24, 1) изображают нам глубокую ночь, то есть, указывают, передают. И ныне, говорят, живущие в Иерусалиме не вкушают пищи ни в пятницу, ни в субботу. И Дионисий Александрийский, быв спрошен относительно сего, отвечал тоже самое пространнее.
Аристен: В великую субботу около середины ночи должно прекращать пост. Матфей говорит, что Господь воскрес в вечер субботний (28, 1); а Лука: зело рано (24, 1). Итак, в великую субботу должно поститься до полуночи и с этого времени, кто желает, принимать пищу, потому что из этих слов евангелистов видно, что Господь восстал около средних часов ночи.
Валсамон: И в Апостольских Правилах и в соборных узаконено не поститься в субботу, или в воскресный день, кроме единой и единственной субботы, то есть великой; ибо в эту нам повелено поститься. Итак, следуя им, и настоящее правило определяет поститься и молиться с сокрушением, то есть не лицемерно, во все дни спасительных страданий Господа и Бога нашего, к которым сопричисляется и великая суббота, и прибавляет, что в эту субботу после шести часов ночи верные прекращают пост, потому что Христос и Бог наш, по словам божественных евангелистов Матфея и Луки, воскрес около средины ночи. Ибо первый говорит: в вечер субботний пришли Марии ко гробу Господа (28, 1) и не обрели тела Его; а другой указывает на средину ночи словами: было зело рано, когда жены пришли ко гробу (24,1). И это так. Но может кто-нибудь сказать, что, поелику правило определяет, чтобы мы постились во все дни спасительных страданий, а прекращали пост в великую субботу в полунощный час, должно необходимо сказать одно из двух: или что мы должны всецело поститься и воздерживаться от всякой пищи во все дни Господних страданий, определяемые собственно после четвертка, и только в субботу, как сказано, прекращать пост, или что в эту субботу мы должны оставлять пост более, чем в прочие дни спасительных страданий Христа. Ибо для чего определено нам прекращать пост в этот день в полночь, если мы обязаны поститься равным образом во все эти дни? А мне кажется, что пост великой субботы есть особеннейший и она должна быть предпочитаема прочим дням страданий Христа, потому что тогда лежало во гробе видимое тело Его. Итак, и в прочие дни должно поститься с сокрушением ради страданий Христа и Бога нашего; но гораздо более в субботу, когда совершилось искупление нас от уз смерти. Поэтому-то люди более благоговейные и проводят весь день субботы и до шестого часа ночи в церквах, и в шестой час причастившись божественных таинств, вкушают хлеба и воды, а может быть и вина с крайнею умеренностию; а в седьмом часу, выслушав утреннее псалмопение, когда возглашается и песнь: Христос воскресе, возвращаются в свои жилища, ожидая священнодействия великого дня Воскресения. А что сей день Господень начинается с седьмого часа ночи пред воскресением, это ясно из того, что восход солнца, то есть свет дня бывает с седьмого часа предшествующей сему дню ночи; видно также и из толкования великого отца нашего Святого Иоанна Златоустого. Ибо заградив уста говорившим, будто Господь наш Исус Христос восстал не тридневным, и сказав, что если бы и доказал кто, что Господь воскрес не тридневным, то скорее должно приносить благодарение, что Христос восстал даже прежде предопределенного времени трех дней, а не осуждать (ибо если бы кто стал порицать и должника, который возвратил бы свой долг ранее назначенного для уплаты времени, то это было бы неуместно), - святый Иоанн прибавляет, что поелику все, что бывает в какой бы ни было час дня, который начинается с седьмого часа предшествующей ему ночи и оканчивается шестым следующей за ним ночи, все это представляется совершившимся в этот день, то мы справедливо говорим, что воскресение Христа было в третий день, по неложному Его обетованию. Ибо Он умер в пяток, который и есть первый день; суббота – вторый, а так как он коснулся и седьмого часа ночи пред воскресением, то этот воскресный день и считается третьим днем. А святый Григорий Нисский, излагая учение о святой Пасхе, говорит буквально следующее: «был вечер, когда пожерто было сие священное и святое тело. За сим вечером последовала ночь пред пятком; потом день пятка, рассеченный вводною ночью, считается за одну ночь и за два дня. Ибо в продолжение трех часов была тьма по всей вселенной, а это и есть новая ночь, бывшая среди дня, изображающая собою два отдела дней, один – от утра до шестого часа, а другой от девятого часа до вечера. Таким образом доселе было два дня и две ночи. И за сим день пред субботою имеет три ночи и три дня».