Много ме жалости што су напуштени канони Отаца и што је свака тачност Цркава изагнана, те се бојим да постепено, ако таква немарност буде напредовала овим путем, не дођу у потпуни неред ствари Цркве. Стари обичај, који је владао (ἐμπολιτευομένη = живоущии = практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, (тек) проверавајући (=испитујући) са сваком тачношћу, примао, и веома су разабирали сво њихово владање: да ли нису клеветници, да нису пијанице, да нису склони кавгама, и да ли васпитавају своје млађе, како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр 12, 14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих сведока, и о томе обавестивши епископа (= Митрополиша, тј. надлежног епископа над хороепископима), тада (тако) убрајали (тога) (црквено)служитеља у ред свештенства. Сада пак, као прво, ви сте мимоишли нас (= Митрополита), и нисте пристали ни да нас (о томе) известите, присвојивши себи сву власт. Затим, потпуно занемаривши ту ствар, допустили сте презвитерима и ђаконима да кога они хоће, без испитивања живота, по пристрасности, или по сродству, или по неком другом пријатељству, уводе у Цркву недостојне. Зато се много (црквено)служитеља броји у свакоме селу, а ниједан није достојан литургисања Жртвенику (= служења Олтару), као што ви сами сведочите, немајући људи при изборима. Пошто, дакле, видим ствар да надаље немилосрдно (ἀνήκεστον = неизлечиво) напредује, особито сада кад многи, бојећи се мобилисања (у војску), увлаче се у службу (Црквену), нужно сам предузео да обновим каноне Отаца, и пишем вам да ми пошаљете попис (црквено)служитеља свакога села, и од кога је уведен, и каквога је живота. А имајте и ви код себе (тај) попис, да се могу ваши пописи упоређивати са онима што се код нас чувају, и да нико не може да себе накнадно уписује, када хоће. Тако, дакле, после првога индикта, ако су неки уведени од стране презвитера, нек буду враћени међу лаике, и нека изнова буде од вас испитивање; па ако су достојни, нека се вашом одлуком примају, пошто ћете очистити Цркву уклањајући из ње недостојне. А убудуће, испитујте достојне и примајте их, али (их) немојте убројати (у клир) док нама не доставите (списак); иначе знајте да ће бити (опет) лаик који буде примљен у (црквену) службу без наше сагласности.
Πάνυ με λυπεῖ, ὅτι ἐπιλελοίπασι λοιπὸν οἱ τῶν Πατέρων κανόνες καὶ πᾶσα ἀκρίβεια τῶν ἐκκλησιῶν ἀπελήλαται. Καὶ φοβοῦμαι μή, κατὰ μικρὸν τῆς ἀδιαφορίας ταύτης ὁδῶ προϊούσης, εἰς παντελῆ σύγχυσιν ἔλθῃ τὰ τῆς ᾽Εκκλησίας πράγματα. Τοὺς ὑπηρετοῦντας τῇ Ἐκκλησίᾳ, ἡ πάλαι ταῖς τοῦ Θεοῦ ἐκκλησίαις ἐμπολιτευομένη συνήθεια, μετὰ πάσης ἀκριβείας δοκιμάζουσα παρεδέχετο καὶ ἐπολυπραγμονεῖτο πᾶσα αὐτῶν ἡ ἀναστροφή, εἰ μὴ λοίδοροί εἰσιν, εἰ μὴ μέθυσοι, εἰ μὴ πρόχειροι πρὸς τὰς μάζας, εἰ παιδαγωγοῦσιν ἑαυτῶν τὴν νεότητα, ὥστε κατορθοῦν δύνασθαι τὸν ἁγιασμόν, οὗ χωρὶς οὐδείς ὄψεται τὸν Κύριον. Καὶ τοῦτο ἐξήταζον μὲν πρεσβύτεροι καὶ διάκονοι, οἱ συνοικοῦντες αὐτοῖς, ἐπανέφερον δὲ τοῖς χωρεπισκόποις, οἳ τὰς παρὰ τῶν ἀληθινῶς μαρτυρούντων δεξάμενοι ψήφους καὶ ὑπομνήσαντες τὸν ἐπίσκοπον, οὕτως ἐνηρίθμουν τὸν ὑπηρέτην τῷ τάγματι τῶν ἱερατικῶν. Νῦν δέ, πρῶτον μὲν ἡμᾶς παρωσάμενοι καὶ μὴ δὲ ἐπαναφέρειν ἡμῖν καταδεχόμενοι, εἰς ἑαυτοὺς τὴν ὅλην περιεστήσατε αὐθεντίαν. Ἔπειτα καὶ καταρραθυμοῦντες τοῦ πράγματος, πρεσβυτέροις καὶ διακόνοις ἐπετρέψατε, οὓς ἂν ἐθέλωσιν ἀπὸ ἀνεξετάστου βίου κατὰ προσπάθειαν, ἢ τὴν ἀπὸ συγγενείας ἢ τὴν ἐξ ἄλλης τινὸς φιλίας, ἐπεισάγειν τῇ Ἐκκλησίᾳ τοὺς ἀναξίους. Διὸ πολλοί μὲν ὑπηρέται ἀριθμοῦνται καθ' ἑκάστην κώμην, ἄξιος δὲ λειτουργίας θυσιαστηρίου οὐδείς, ὡς ὑμεῖς αὐτοὶ μαρτυρεῖτε, ἀποροῦντες ἀνδρῶν ἐν ταῖς ψηφοφορίαις. Ἐπεὶ οὖν ὁρῶ τὸ πρᾶγμα λοιπὸν εἰς ἀνήκεστον προϊόν, μάλιστα νῦν τῶν πλείστων, φόβῳ τῆς στρατολογίας, εἰσποιούντων ἑαυτοὺς τῇ ὑπηρεσίᾳ, ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας καὶ ἐπιστέλλω ὑμῖν ἀποστεῖλαί μοι τὴν ἀναγραφὴν ἑκάστης κώμης τῶν ὑπηρετούντων καὶ ὑπὸ τίνος εἰσῆκται ἕκαστος, καὶ ἐν ποίῳ βίῳ ἐστίν. Ἔχετε δὲ καὶ αὐτοὶ παρ' ἑαυτοῖς τὴν ἀναγραφήν, ὥστε συγκρίνεσθαι τοῖς παρ' ἡμῖν ἀποκειμένοις γράμμασι τὰ ὑμέτερα καὶ μηδενὶ ἐξεῖναι ἑαυτόν, ὅτε βούλεται, παρεγγράφειν. Οὕτω μέντοι μετὰ τὴν πρώτην ἐπινέμησιν, εἴ τινες ὑπὸ πρεσβυτέρου εἰσήχθησαν, ἐπὶ τοὺς λαϊκοὺς ἀπορριφθῶσιν, ἄνωθεν δὲ γένηται αὐτῶν παρ' ὑμῶν ἐξέτασις, κἂν μὲν ἄξιοι ὦσι, τῇ ὑμετέρᾳ Ψήφῳ παραδεχθήτωσαν, ἐπεὶ καθαρίσατε τὴν Ἐκκλησίαν, τοὺς ἀναξίους αὐτῆς ἀπελαύνοντες. Καὶ τοῦ λοιποῦ, ἐξετάζετε μὲν τοὺς ἀξίους καὶ παραδέχεσθε, μὴ ἀριθμεῖτε δὲ πρὶν εἰς ἡμᾶς ἐπανενεγκεῖν ἢ γινώσκετε, ὅτι λαϊκὸς ἔσται ὁ ἄνευ ἡμετέρας γνώμης εἰς ὑπηρεσίαν παραδεχθείς.
I Вас. 8: О онима који се некада називају Катари (τοὺς Καθαρούς = Новацијани), а приступају Католичанској (= Саборној) и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањем руку на њих (χειροθετουμένους), тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске (= Православне) и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења – којим (палима) је и време (кајања) одређено и рок (опроштаја) установљен, – тако да ће они (= Катари) у свему следовати догматима Католичанске Цркве. А где се сви они, било у селима, било у градовима, сами (без других) нађу рукоположени, нека они који су у клиру остану у своме чину, а ако неки од њих прилазе (Цркви) тамо где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће (само) презвитерску част, осим ако епископ не изволи да он има удела у части имена (епископског). Ако ли ово није угодно епископу, нека (му) смисли место или хороепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду.
VII Вас. 14: Да поредак влада у свештенству јасно је свакоме; а да се са тачношћу држе свештеничка произвођења, угодно је Богу. Али пошто видимо да неки без рукопроизвођења (ἐκτὸς χειροθεσίας) од детињства добијају постриг клирика, а не добивши од епископа хиротесију (= полагање руку), и читају на (Црквеном) Сабрању са амвона, чинећи то неканонски, заповедамо: да од сада то не бива. А исто држати и за монахе. Рукопроизвести, пак, чтеца дозвољено је свакоме игуману само у своме Манастиру, ако је сам игуман био рукопроизведен од епископа на игуманско предстојништво, а (притом) је он очигледно презвитер. Исто тако, по староме обичају, и хороепископи треба, по дозволи епископа, да производе чтеце.
Неокес. 14: А хороепископи су (постављени) по обрасцу Седамдесеторице (Апостола), па као саслужитељи (епископа), због њиховог старања о сиромасима, почаствовани су да приносе (Литургију и у граду).
Антиох. 8: Сеоски презвитери не могу издавати канонска писма, него само да пишу посланице оближњим епископима, док беспрекорни хороепископи могу издавати мирне посланице.
Антиох. 10: Свети Сабор одлучи (ἔδοξε = изволи, нађе за добро – ДАп. 15, 28) да они (предстојници) у селима или мањим местима, или такозвани хороепископи, ако су и добили хиротонију епископа, треба да знају своје мере и управљају (само) подручним им Црквама, и задовољавају се старањем и управом истих, да постављају чтеце и ипођаконе и заклињаче, и задовољавају се њиховим произвођењем; а да се не усуђују рукополагати ни презвитера ни ђакона без епископа града коме је потчињен и он (= хороепископ) и његово место. Ако ли се неки усуди преступити ову одредбу, да се лиши и оне части коју ужива. Хороепископа пак постављаће епископ града, којему је потчињен.
Лаод. 57: Да не треба у селима и малим местима постављати епископе, него периодевте (= путујуће свештенослужитеље). Они пак који су (тамо) већ постављени, не могу ништа чинити без сагласности епископа који је у граду; исто тако и презвитери не могу ништа чинити без сагласности епископа.
Теоф. Алек. 7: О онима које треба рукополагати, нека буде овакав образац: да се све свештенство сагласи и изабере (га), и тада епископ нека провери, па кад се сагласи свештенство, нека га рукоположи усред Цркве, у присуству народа и са оглашавањем (= гласним исказом) епископа, да би могао и народ посведочити му. А рукоположење да не бива скривено (= тајно), јер кад Црква има мир (тј. кад није гоњена) долично је да се рукоположења обављају у Цркви у присуству Светих (= верника). А у одређеној области (ἐν τῇ ἐνορίᾳ = у нурији = у епархији), ако има неких који су општили (с јеретицима), нека се други не рукополажу по сагласности (ταῖς γνώμαις =мишљењу) тих који су општили (с јеретицма), него (тек) пошто истински православни клирици провере, и опет у присуству епископа и оглашавању (њега) присутном народу, да се не би само догодио неки пропуст (περιδρομή = омашка, грешка).
Зонара: Василий Великий обвиняет подчиненных ему хорепископов в том, что они сами по себе поставляют служителей и нарушают обычай, который он называет утвердившимся – чтобы хорепископы поставляли их с согласия епископа; поэтому и требует, чтобы на будущее время восстановлены были правила, именно после первого «раздела» (разделом называет индикт), и чтобы они испытывали достойных и принимали, но не поставляли бы их в клир, если только не представят об них ему. А тех, которые поставлены не таким образом, угрожает извергнуть в состояние мирян. Действовал ли такой обычай в то время, не знаю; правила же такого в соборах, бывших ранее его, не находится; а скорее 10-е правило Антиохийского собора, который был ранее сего святаго, предоставляет хорепископам право поставлять иподиаконов, которые также называются служителями, и чтецов, и заклинателей; а пресвитеров и диаконов определяет хорепископам не рукополагать, разве только с разрешения епископа, которому они подчинены. А 14-е правило Неокесарийского собора говорит, что хорепископы представляют образ семидесяти Апостолов.
Валсамон: Кто были хорепископы и какие имели права, сказано в 14-м правиле Неокесарийского собора и в 10-м Антиохийского; поэтому я нахожу излишним опять говорить здесь о том же самом, и тем более, что то, что содержится в настоящем послании относительно хорепископов, совершенно потеряло силу, так как все клирики поставляются епископами после испытания, произведенного только ими самими.