Прочитао сам твоје писмо са свим дуготрпљењем, и зачудио сам се, како си, могући да кратко и лако одговориш (= одбраниш се) самим стварима, пристао да будеш упоран у ономе зашто си оптужен, и многим (=дугим) речима покушаваш да излечиш неизлечиво. Нити смо ми први, нити једини, о Григорије, узаконили да женскиње не станују заједно са мушкарцима; него прочитај канон донет од Светих Отаца наших на Сабору у Никеји (= 3. канон), који изрично забрањује да нема уведених женских (συνεισάκτους). А безбрачност у томе има уважење (=честитост) што се раздваја од живљења са женскињем, тако да који називом обећава (= речју се заветује), а на делу чини што и они који бораве са женама, очито је да такав настоји да честитост девичанства држи (само) по назвању, не удаљујући се од неприличности насладе. А толико већма требаше да си следовао нашем захтеву, колико сам кажеш да си слободан од сваке телесне страсти. Јер не верујем ни да седамдесетогодишњак живи страсно са женом, нити смо одредили оно што смо одредили као за неко учињено неумесно дело. Него, пошто смо научени од Апостола, да не треба брату стављати спотицање или саблазан (Рим 14, 13), а знамо да нешто, што код појединих бива здраво (=чисто), другима бива повод за грех, ради тога смо и наредили, следујући заповести Светих Отаца, да се раздвојиш од те женске. Зашто окривљујеш хороепископа, и спомињеш старо непријатељство? Зашто нас оптужујеш, као да имамо олако ухо да слушамо клевете, а себе не подносиш да одступиш од навикнутости са том женом? Отерај је, дакле, из твоје куће, и стави је у Манастир. Нека она буде са девственицама, а тебе нека служе мушкарци, „да се Име Божије не хули због вас“ (Рим 2, 24). А док ово не учиниш, неће ти ништа користити ни миријаде (= десетине хиљада) ствари које у писмима пишеш, него ћеш умрети као неслужећи (ἀργῶν = свештеник под забраном), и даћеш пред Господом реч за своје неслужење. А ако се усудиш, не поправивши себе, да вршиш свештенослужење, бићеш анатема свему народу, и они који те примају биће искључени из читаве Цркве.
Ἐνέτυχόν σου τοῖς γράμμασι μετὰ πάσης μακροθυμίας καὶ ἐθαύμασα, πῶς δυνάμενος ἡμῖν συντόμως καὶ εὐκόλως ἀπολογήσασθαι διὰ τῶν πραγμάτων, τοῖς μὲν κατηγορουμένοις ἐπιμένειν καταδέχῃ, λόγοις δὲ μακροῖς θεραπεύειν ἐπιχειρεῖς τὰ ἀνίατα. Οὔτε πρῶτοι, οὔτε μόνοι, ὦ Γρηγόριε, ἐνομοθετήσαμεν γυναίκας ἀνδράσι μὴ συνοικεῖν, ἀλλ' ἀνάγνωθι τὸν κανόνα τὸν ἐξενεχθέντα παρὰ τῶν ἁγίων Πατέρων ἡμῶν ἐν τῇ συνόδῳ Νικαίας, ὃς φανερῶς ἀπηγόρευσε συνεισάκτους μὴ εἶναι. Ἀγαμία δὲ ἐν τούτῳ ἔχει τὸ σεμνόν, ἐν τῷ κεχωρίσθαι τῆς μετὰ γυναικῶν διαγωγῆς· ὡς ἐὰν ἐπαγγελλόμενός τις τῷ ὀνόματι, ἔργῳ τὰ τῶν ταῖς γυναιξί συνοικούντων ποιῆται, δῆλός ἐστι τὸ μὲν τῆς παρθενίας σεμνὸν ἐν τῇ προσηγορίᾳ διώκων, τοῦ δὲ καθ' ἡδονὴν ἀπρεποῦς μὴ ἀφιστάμενος. Τοσούτῳ οὖν μᾶλλον ἐχρῆν σε εὐκόλως εἷξαι ἡμῶν τῇ ἀξιώσει, ὅσῳ περ λέγεις ἐλεύθερος εἶναι παντὸς σωματικοῦ πάθους. Οὔτε γὰρ τὸν ἑβδομηκονταετῆ γεγονότα πείθομαι ἐμπαθῶς γυναικὶ συνοικεῖν, οὔτε ὡς ἐπὶ γενομένῃ τινὶ ἀτόπῳ πράξει ὡρίσαμεν, ἃ καὶ ὡρίσαμεν. Ἀλλ᾽ ἐπειδὴ ἐδιδάχθημεν παρὰ τοῦ ἀποστόλου, μὴ τιθέναι πρόσκομμα τῷ ἀδελφῷ ἢ σκάνδαλον, οἴδαμεν δέ, ὅτι τὸ παρά τινων ὑγιῶς γινόμενον, ἄλλοις ἀφορμὴ πρὸς ἁμαρτίαν ὑπάρξει, τούτου ἕνεκεν προσετάξαμεν, ἑπόμενοι τῇ διαταγῇ τῶν ἁγίων Πατέρων, χωρισθῆναί σε τοῦ γυναίου, Τί οὖν ἐγκαλεῖς τῷ χωρεπισκόπῳ καὶ παλαιᾶς ἔχθρας μέμνησαι; Τί δὲ ἡμᾶς καταμέμφῃ, ὡς εὐκόλους ἀκοὰς ἔχοντας εἰς τὸ τὰς διαβολὰς προσίεσθαι, ἀλλ' οὐχὶ σεαυτῷ, μὴ ἀνεχομένῳ ἀποστῆναι τῆς πρὸς τὴν γυναῖκα συνηθείας; Ἔκβαλε τοίνυν αὐτὴν ἀπὸ τοῦ οἴκου σου καὶ κατάστησον αὐτὴν ἐν μοναστηρίῳ. Ἔστω ἐκείνη μετὰ παρθένων καὶ σὺ ὑπηρετοῦ ὑπὸ ἀνδρῶν, ἵνα μὴ τὸ ὄνομα τοῦ Θεοῦ δι' ὑμᾶς βλασφημῆται. Ἕως δ' ἂν ταῦτα ποιῇς, αἱ μυριάδες, ἅς περ σὺ γράφεις διὰ τῶν ἐπιστολῶν, οὐδὲν ὠφελήσουσί σε, ἀλλὰ τελευτήσεις ἀργῶν καὶ δώσεις τῶ Κυρίῳ λόγον περὶ τῆς σεαυτοῦ ἀργίας. Ἐὰν δὲ τολμήσῃς, μὴ διορθωσάμενος σεαυτὸν ἀντέχεσθαι τῆς ἱερωσύνης, ἀνάθεμα ἔσῃ παντὶ τῷ λαῷ, καὶ οἱ δεχόμενοί σε, ἐκκήρυκτοι κατὰ πᾶσαν ἐκκλησίαν γενήσονται.
I Вас. 3: Велики Сабор сасвим забрањује да ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште ико из клира, може имати (у кући) уведену женску (συνείσακτον, въводница), осим ако не мајку, или сестру, или тетку, или једино особе неподозриве у свему.
Трул. 5: Нико од убројаних у свештенички чин, нека не држи код себе женско или служавку, изузев особа слободних од подозрења и које су означене у канону (1. Никејски), чувајући тиме себе беспрекорним. Ако неко преступи ово од нас одређено, нека се свргне. Ово исто нека држе и евнуси, старајући се о својој беспрекорности; преступе ли ово, ако су клирици, нека се свргну; а ако су лаици, нека буду одлучени.
Трул. 12: Дође нам до знања и то: да у Африци и Либији и у другим местима, тамошњи најбогољубивији председници (= епископи) не престају да живе заједно (συνεικεῖν) са својим супругама и после обављеног над њима рукоположења, стављајући тиме народу спотицање и саблазан. Пошто, пак, ми улажемо много старање да све чинимо на корист преданих нам у руке (духовних) стадâ, одредисмо: да од сада тако нешто никако не буде. А ово говоримо не ради укидања или извртања онога што је Апостолски раније установљено (Апостолски 5), него промишљајући о спасењу и напредовању на боље народâ (Цркве), и да се не пружа неки повод зазора на свештеничку установу. Јер вели Божанствени Апостол: „Све на славу Божију чините; не будите на спотицање ни Јудејима, ни Јелинима, нити Цркви Божијој. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју, него (корист) многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (1Кор. 10, 31–32; 11, 1). А за кога се дозна да тако нешто чини, нека буде свргнут.
VII Вас. 18: „Не будите на саблазан ни онима споља“ (1Кор. 10, 32), каже Божанствени Апостол. А да жене бораве у Епископијама или Манастирима, бива узрок сваког спотицања. Зато, ако се који затече да има ропкињу или слободну у Епископији или Манастиру, ради вршења неке службе, нека подлегне епитимији; а ако је упоран, нека буде свргнут. Ако ли се деси да у предграђима жене бораве, и хтедне епископ или игуман да се на путу ту (код њих) заустави, нека у присуству епископа или игумана жена никакве службе не обавља у то време, него нека се склони у друго место, док епископ не отиде, да не буде приговора.
VII Вас. 22: Богу све посветити и не бити роб својих жеља, велико је дело. „Јер ако једете, ако ли пијете, каже Божанствени Апостол, све у славу Божију чините“ (1Кор. 10, 31). И Христос Бог наш је у Јеванђељима Својим заповедио да се уништавају почетци грехова. Јер не само да Он кажњава прељубу, него је и сами покрет помисли ка чињењу прељубе осуђен, кад Он каже: „Који је погледао жену са похотом, већ је учинио с њом прељубу у срцу своме“ (Мт. 5, 28). Отуда и ми научивши се, треба да очишћујемо помисли (наше). Јер, „ако је и све слободно, али није све на корист“ (1Кор. 10, 23), како се учимо од Апостолског гласа. Свакоме пак човеку је нужно јести, да живи. И који у браку живе, и са децом су, и лаичког су стања, без прекора им је ако заједно једу људи и жене, само да узносе благодарност Дародавцу хране. Не у неким лакрдијашким околностима, то јест са сатанским песмама, са гитарашким и блудничким страстима, на шта долази Пророчка клетва, овако говорећи: „Тешко онима, који уз гитаре и цимбале вино пију, а не гледају на дела Господња, и не разумеју дела руку Његових“ (Ис. 5, 12). Ако ли буде некад таквих међу хришћанима, нека се исправе; иначе, нека за њих важи оно што је пре нас канонски установљено (тј. епитимије). Код оних пак чији је живот у тиховању и монашки (ἡσυχίας καὶ μονότροπος = молитвени и усамљенички), онај који је обећао Господу Богу да узме (на се) јарам монашки, он ће боравити насамо, и ћутаће (Јер. 3, 28). Но и онима који су изабрали свештенички живот, није уопште упутно да насамо са женама једу, осим некад са неким богобојажљивим и кротким људима и женама, како би и тај заједнички обед водио духовном подвигу. Исто нека чине и са рођацима. Догоди ли се ипак да монах или свештено лице на путовању није понео са собом најнужније потребе (хране), и по нужди хоће да заноћи, било у гостионици, било у нечијој кући, дозвољено му је то чинити, јер је потребом принуђен.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Картаг. 3: Аврелије епископ рече: Када се на претходном Сабору разматрало о начину уздржања и чистоти (живота), угодно би (одредити): да ова три степена, који су посвећењем спојени неком везом чистоте, кажем за епископе, презвитере и ђаконе, како приличи светим епископима и свештеницима Божијим и левитима (= ђаконима) и служитељима Божанских Тајни (divinissacrifisiis - θείοις καθιερώμασιν), да буду у свему уздржљиви, ди би могли добити оно што од Бога једноставно моле, да бисмо и ми једнако чували оно што је и кроз Апостоле предано, и што је од саме древности држано.
Картаг. 38: Клирици или подвижници уздржања (= монаси) нека не одлазе удовицама или девојкама, осим по допуштењу и сагласношћу свог епископа, или презвитерâ; а и то нека не чине сами, него са другим клирицима, или онима с којима само епископ или презвитери имају улазак таквим женскима, или где су присутни клирици, или неки угледни хришћани.
Картаг. 70: Пошто се, уз то, спомиње о уздржавању неких клирика од својих жена, би угодно (одредити): да се епископи, и презвитери, и ђакони уздржавају још од својих жена у одређена времена (поста и молитве - 1Кор 7, 5 - канон 25). Ако ли то не учине, нека се смене са Црквеног положаја (= степена). Други клирици нека се на то не принуђују, него треба у томе држати обичај сваке Цркве.
Зонара: Один пресвитер, Григорий, имел в услужении женщину; святой, узнав об этом, требовал, чтобы пресвитер удалил из своего дома женщину; а тот написал ему об этом оправдательное (письмо); со своей стороны Василий Великий написал пресвитеру, что «не мы первые и не мы одни определили, чтобы женщины не сожительствовали посвященным мужам; но прочти правило никейского собора (которое помещено там на третьем месте и) запрещает иметь сожительствующих в доме жен». А сожительствующими называет тех, которые вводятся в домы посвященных и живут вместе с ними. Итак, говорит святый отец, поелику ты утверждаешь, что свободен от всякой телесной страсти, то тебе поэтому тем более следовало отослать женщину: по что же обвиняешь хорепископа? (вероятно, святому было сообщено о сожительствующей женщине хорепископом). Определи ее в монастырь и имей служителей мужеского пола. А доколе делаешь это, твое многописание не принесет тебе никакой пользы, но умрешь запрещенным в священнослужении, то есть до конца своей жизни не будешь действовать как священник, будучи в отлучении, и дашь Богу ответ за свое запрещение, так как оно наложено на тебя по твоей вине. Если же дерзнешь священнодействовать, не исправившись, то будешь анафема; и те, которые примут тебя в священнодействие, будут отлучены от всего собрания верных. Это определяет и 5-е правило трулльского собора и 4-е Антиохийского и 3-е правило 1-го никейского.
Валсамон: Один пресвитер, Григорий, имел в услужении женщину; святый, узнав об этом, требовал, чтобы пресвитер удалил из своего дома женщину; а тот написал об этом святому оправдательное (письмо); со своей стороны и Василий Великий написал пресвитеру. По видимому, пресвитер в своем письме просил святаго прочесть его писание великодушно, и отец писал ему в ответ: «я прочел твое писание со всяким долготерпением и удивился, что ты, имея возможность кратко оправдаться делом, то есть посредством удаления от себя женщины, пребываешь в том, в чем обвинен, то есть в тех самых делах, по причине которых ты подвергался обвинению; а оправдываешься словами. Потом говорит, что не мы первые и не мы одни определили, чтобы женщины не жили вместе с мужчинами посвященными; но прочти правило никейского собора, которое запретило иметь сожительствующих жен. А сожительствующими женами это правило, которое есть третье в указанном соборе, называет тех, которые вводятся в домы безбрачных посвященных и живут с ними. Но, говорит святый отец, давшие обет безбрачия в том имеют свое достоинство, то есть почтение за целомудрие, чтобы быть в удалении от женского пола. Если же кто дает обет девства, но будет жить вместе с женщинами, тот имеет только имя, а не самое дело. Итак, говорит далее, поелику ты утверждаешь о себе, что свободен от всякой телесной страсти, то тем более следовало тебе подчиниться нашему прошению и удалить женщину. Не сказал: требованию, или приказанию, но прошению – по смиренномудрию. Мы не потому требуем, чтобы ты изгнал ее, что ты живешь с нею по страсти, и не за беззаконное дело (ибо я не верю, чтобы проживший семьдесят лет жил с женщиною страстно), но по причине сказанного у Апостола, чтобы не полагать претыкания брату, или соблазна; ибо то, что делается иными не по страсти и рассудительно, может послужить для других поводом к греху. Ибо ты, говорит, может быть сожительствуешь с женщиною не страстным образом, а другой, взяв тебя в пример, будет жить с женою не бесстрастно, или будет иметь не доброе мнение о тебе, и это послужит в бесчестие священству: за что же обвиняешь хорепископа? (вероятно, святому было сообщено о сожительствующей женщине хорепископом). И зачем обвиняешь нас в том, что будто мы легко принимаем клеветы, а не скорее – самого себя в том, что не соглашаешься удалить женщину? Итак, говорит, определи ее в монастырь и имей служителей мужеского пола. А пока будешь делать по-своему, не принесет тебе никакой пользы твое многописание, но умрешь запрещенным в священнослужении, то есть до конца своей жизни не будешь действовать как священник, будучи в отлучении, и дашь Господу ответ за свое запрещение, так как оно наложено на тебя по твоей вине. А если дерзнешь священнодействовать, не исправившись, тогда будешь анафема, и те, которые примут тебя в священнодействие, будут отлучены от всего собрания верных. Прочти также Антиохийского собора 4-е правило и никейского 1-го 3-е правило. И это так. А поелику некоторые, пользуясь 3-м правилом 1-го собора и выражениями настоящего послания, хотят, чтобы епископы и клирики не сожительствовали с родственными им неподозрительными лицами, имеющими женскую прислугу, говоря, что правила обходятся, если под именем неподозрительного родственного лица посвященные соблазняют верных сожитием с прочими женщинами: то мы утверждаем, что Юстиниановой новеллой, помещенной и у нас в толковании на 3-е правило 1-го собора, епископам запрещается сожительствовать с какою бы то ни было женщиною; а относительно (прочих) клириков я желал бы, чтобы и они жили святолепно и совершенно воздерживались от сожития с какими бы то ни было женщинами; если же это невозможно, то они, как мне кажется, безопасно могут жить вместе с матерями, сестрами и прочими неподозрительными лицами, хотя бы оне имели и женщин, нужных для служения; ибо этот великий отец потому определил, чтобы Григорий удалил женщину, что заботился о не соблазнительности для многих, а не потому, что полагал определение, чтобы посвященный не сожительствовал с неподозрительными лицами, если эти последние будут иметь при себе и других жен. И поелику в том случае, когда посвященный живет с неподозрительным лицем, всякий соблазн от подозрения чего нибудь дурного уничтожается (ибо в таком случае не скажут, что чужие женщины живут у него, а у его родственницы, а когда он живет с подозрительной женщиной, то соблазн, возникающий от худого подозрения, производит свое действие): то посвященное лицо беспрепятственно должно жить с неподозрительными лицами, хотя бы эти последние и имели у себя женщин; а когда нет таких лиц, с которыми он сожительствует, то сожитие не должно оставаться для него без наказания. Иначе же, если будет запрещено посвященному лицу сожительствовать с каким бы ни было неподозрительным лицем, у которого есть другие женщины, то каждый посвященный будет обязан не жить вместе ни с отцом, ни со своими детьми, ни заниматься каким нибудь делом, относящимся к домашней жизни; ибо большая часть из них имеет рабынь, или свободных для услужения; или мы должны будем сказать, что все такие лица – бедные и сами в состоянии исполнять всякое дело для себя – что нелепо. А чтобы посвященный пользовался услугами женщины, хотя бы и жил с неподозрительным лицем, это – зло, и не допускается ни правилами, ни настоящим посланием, и потому достойно наказания. Прочти еще 5-е и 12-е правила трулльского собора. Если так разрешаются (эти вопросы), то кто нибудь спросит: так как послание предписывает Григорию отвести жившую с ним женщину в монастырь, то обязывался ли он постричь ее, или нет? Решение. Некоторые, исходя из 48-го правила трулльского собора, говорят, что предлежит ему необходимость постричь жившую с ним; ибо, говорят, у святаго не определено, что монастырь назначается женщине вместо темницы и наказания. А мне кажется, что есть большое различие между рабою и законною сожительницею (о которой говорит трулльское правило), и поэтому там епископ был обязан позаботится о телесном и душевном спасении своей сожительницы; а здесь священник имел одну необходимость – уничтожить соблазн посредством разлучения. Но скажет кто нибудь, и самую жену незаконно побуждать к принятию пострижения против воли. И мне поэтому думается, что необходимо только разлучение, а не пострижение. А если и оно совершится по желанию жены, то прекрасное удвояется и делается прекраснее. А поелику некоторые сказали, что на основании настоящего послания всякий посвященный, если он живет с чужою женщиной, отлучен даже без суда, то я говорю, что это не было в намерении сего святаго. Ибо вот и сам он, узнав, что Григорий живет с женщиной, увещательно объявил ему, чтобы он удалил из дома женщину; и если бы Григорий поступил согласно с увещанием, то не подвергся бы отлучению; таким же образом и (всякий) другой не будет отлучен, если после увещания не останется в сожитии с чужою женщиной.