Дошла су до нас писма са натписом Диодорово, али оно надаље (тј. садржај) приличи више неком другом неголи Диодору. Јер ми се чини да је неки од вештих (у фалсификовању) људи, који је узео (на себе) твоје лице, тако хтео да себе учини достоверним пред слушаоцима. Он, дакле, запитан од некога: да ли може довести себи за брак, кад му је жена умрла, сестру њену, није се згрозио од (самог) питања, него је то мирно саслушао, и већма силно и одважно потпомогао ту разуздану похотљивост. Да је код мене то писмо, послао бих (ти) га, и ти би био довољан да одбраниш себе и истину. Али, пошто је показивач (писма) опет га узео (себи), и проносио га (около) као знак победе против нас, који смо то (тј. такав брак) још од почетка забранили, говорећи да он има писмену власт (за такав брак), ево ти сада пишем да двојном руком оповргнемо то измишљено писмо, и никакву снагу му не оставимо, како не би олако шкодило читаоцима. [Канон 87.] - Против оних који две сестре, или два брата, узму (сукцесивно) у брак Прво што је највеће у оваквим стварима јесте обичај (τὸ ἔθος) код нас, који ми истичемо као имајући снагу закона, јер су нам те одредбе предане од Светих људи. А тај је (обичај) овакав: Ако неко буде некад савладан страшћу нечистоте и падне у безаконито општење са двема сестрама, ово не треба браком сматрати, нити уопште треба (такве) у пуноћу Цркве примати пре но што се међусобно раздвоје. Тако да, кад не би имали ништа друго рећи, довољан је обичај (τὸ ἔθος) да се од (тог) зла сачува. Но пошто је писац писма покушао да лажним аргументом толико зло уведе у живот, потребно је да ни ми не бежимо од помоћи расуђивања, мада је и у толико јасним предметима предубеђење појединца јаче од сваког расуђивања. Написано је, вели, у Књизи Левитској (18, 18): „Немој узети жену која ће бити ревњива на сестру своју, да откријеш пред оном голотињу ове за живота оне“. Јасно се, вели (тај), види из овога, да је после смрти (прве сестре) допуштено узети (сестру њену). На то ћу ја најпре ово казати: да оно што (Старозаветни) Закон говори, говори (то) онима који су у Закону (Рм 3, 19), јер би тако ми подлегали и обрезању, и Суботи, и уздржавању од (неких) јела. Јер нећемо, ваљда, ако нађемо нешто што задовољава наше насладе, потчинити себе јарму ропства (Старозаветног) Закона, а ако се у Закону покаже нешто тешко, тада ћемо прибећи слободи у Христу. Питали су нас: да ли је написано да се узме жена при сестри (њеној)? И рекли смо, што је за нас поуздано и истинито, да није написано. Али извадити из односних навода оно што је прећутано, то може законодавац, а не онај који закон цитира. Јер би тако било могуће ономе ко хоће, усудити се и узети још за живе жене сестру (њену). Такав софизам управо приличи томе. Јер, вели, написано је: „Немој узети суревњиву“, као да не спречава узети ону несуревњиву. Онај који брани страст одредиће да је нарав сестара несуревњива. Када, дакле, нема узрока због кога се забрањује живљење с обема, шта тада спречава узети (две) сестре? Али то није написано, кажемо ми. Али није ни оно одређено. Смисао пак контекста једнако даје право обадвома. Али, требало се мало вратити на (околности) пре установљења тог закона, те се (тако) ослободити проблема. Јер, видело би се да законодавац не обухвата сваку врсту грехова, него нарочито забрањује грехе Египћана, одакле је изишао Израиљ, и оне Хананејаца, којима се доселио. Јер је овако речено: „Немојте чинити по поступцима Египта, у коме сте живели; и по поступцима земље Хананске, у коју ћу вас увести, немојте чинити, и по њиховим законима немојте ходити“ (3Мојс 18, 4). Тако изгледа да ова врста (споменутог) греха није била практикована код (тих) незнабожаца, зато ни законодавац није требао предупређивати од истога, него је био довољан ненаучени обичај да се одбаци (та) гнусност. Како си, дакле, забранио веће, а прећутао мање? (Законодавац је то учинио), јер је мислио да многим телољупцима (τῶν φιλοσάρκων = плътолюбьца), за саживљење са (двема) живим сестрама, може штетити пример Патријарха (Јакова). Ми пак шта треба да чинимо? Говорити што је написано, или радознало испитивати што је прећутано? Тако, опет, у тим законима није написано да не могу отац и син једну (исту) иночу имати, а код Пророка је то подвргнуто највећој осуди: „Јер син, вели, и отац одлажаху ка једној истој девојци“ (Амос 2,7). А све друге врсте нечистих страсти измислила је демонска школа, док је Божанствено Писмо прећутало, не подносећи да честитост своју упрља спомињањем гнусних назива, него је општим именима осудило нечистоте, као што и Апостол Павле каже: „А блуд и свака нечистота нека се и не спомиње међу вама, као што се пристоји светима“ (Еф 5, 4), обухватајући именом нечистоте све непомениве срамоте мушкога и женскога пола. Тако, ћутање свакако не даје дозволу сластољупцима. А ја кажем да није ни прећутано о овој ствари, него да је она законодавцем веома строго забрањена. Јер оно: „Немој приступати ниједној рођаци твојој по телу, да откријеш голотињу њихову“ (3Мојс 18, 6), укључује у себе и ову врсту сродства. Јер, шта човеку може бити блискије од његове жене, боље рећи од самог њеног тела? Јер они нису више двоје, него једно тело (Мт 19, 5). Тако кроз жену, сестра њена долази у сродство са мужем. Јер, као што се не може узети матер женина, или кћи женина, као ни своја матер, ни своја кћи, тако нити сестра женина, јер (не може) ни сестра своја. И обратно овоме: не може ни жена ступити у брак са сродницима мужа, јер су обојима права (τὰ δίκαια) сродства заједничка. Ја пак свакоме ко ме пита за савет о браку сведочим: да „пролази обличје овога света, и време је скраћено, да ће и они који имају жене бити као и они који немају“ (1Кор 7, 29. 31). А ако ми неко прочита оно: „Рађајте се и множите се“ (1Мојс 1, 18; 9, 1), смејем му се што не разликује времена законодавстава. Други је брак само лек (παραμυθία = утеха) од блуда, а не подршка раскалашности. „Ако ли се не уздрже, вели се, нека се жене“ (1Кор 7, 9), а не (каже): женећи се, нека преступају закон. А они који ни природу не гледају, који штету души (својој) наносе страшћу безчашћа (=безакоња), нека разаберу какве је из старине дала (природа) називе сродства. Јер, по каквом ће сродству назвати оне који се роде (у таквом браку)? Хоће ли их назвати браћом, или сестрићима? Јер им се, услед мешања, могу применити оба (назива сродства). Немој, човече, да од тетке учиниш маћеху деци, нити ону која би их требала неговати уместо матере, њу оружати немилосрдним завиђењима. Јер само мржња маћеха кадра је да непријатељство распростре и после смрти. Боље рећи, и иначе непријатељи помириће се са покојнима, а маћехе почињу мржњу после смрти. Главно од (свега) казанога је: ако стреми браку по закону, отворена му је сва васељена; а ако му је стремљење страсно, нека зато буде још већма спречен. „Да се научи свој сасуд (=тело) у светињи држати, а не у страсти пожуде“ (1Сол 4, 4). Хотећи да више о овоме говорим спречава ме мера посланице. Желим пак или да се ова моја поука покаже јача од страсти, или да ова прљавштина (=срамота) не дође код нас, него нека остане у местима где се и дрзнула.
Πρῶτον μὲν οὖν, ὃ μέγιστον ἐπὶ τῶν τοιούτων ἐστί, τὸ παρ' ἡμῖν ἔθος, ὃ ἔχομεν προβάλλειν, νόμου δύναμιν ἔχον, διὰ τὸ ὑφ’ ἁγίων ἀνδρῶν τοὺς θεσμοὺς ἡμῖν παραδοθῆναι· τοῦτο δὲ τοιοῦτόν ἐστιν. Ἐάν τις, πάθει ἀκαθαρσίας ποτὲ κρατηθείς, ἐκπέσῃ πρὸς δυοῖν ἀδελφῶν ἄθεσμον κοινωνίαν, μήτε γάμον ἡγεῖσθαι τοῦτο, μήθ' ὅλως εἰς ἐκκλησίας πλήρωμα παραδέχεσθαι πρότερον ἢ διαλῦσαι αὐτοὺς ἀπ' ἀλλήλων· ὥστε, εἰ καὶ μηδὲν ἕτερον εἰπεῖν ἦν, ἐξήρκει τὸ ἔθος πρὸς τὴν τοῦ κακοῦ φυλακήν. Ἐπεὶ δὲ ὁ τὴν ἐπιστολὴν γράψας, ἐπιχειρήματι κιβδήλῳ κακὸν τοσοῦτον ἐπειράθη τῷ βίῳ ἐπαγαγεῖν, ἀνάγκη μηδὲ ἡμᾶς τῆς ἐκ τῶν λογισμῶν βοηθείας ὑφέσθαι, καίτοι γε ἐπὶ τῶν σφόδρα ἐναργῶν μείζων ἐστὶ τοῦ λόγου ἡ παρ' ἑκάστῳ πρόληψις. Γέγραπται, φησίν, ἐν τῷ Λευϊτικῷ· Γυναῖκα ἐπ' ἀδελφῇ αὐτῆς οὐ λήψῃ ἀντίζηλον, ἀποκαλύψαι τὴν ἀσχημοσύνην αὐτῆς ἐπ' αὐτῇ, ἔτι ζώσης αὐτῆς. Δῆλον οὖν ἐκ τούτου εἶναί φησιν, ὅτι συγχωρεῖται λαμβάνειν τελευτησάσης. Πρὸς δὴ τοῦτο, πρῶτον μὲν ἐκεῖνο ἐρῶ ὅτι, ὅσα ὁ νόμος λέγει, τοῖς ἐν τῷ νόμῳ λαλεῖ, ἐπεὶ οὕτω γε καὶ περιτομῇ καὶ σαββάτῳ καὶ ἀποχῇ βρωμάτων ὑποκεισόμεθα. Οὐ γὰρ δή, ἐὰν μέν τι εὕρωμεν συντρέχον ἡμῶν ταῖς ἡδοναῖς, τῷ ζυγῷ τῆς δουλείας τοῦ νόμου ἑαυτοὺς ὑποθήσομεν, ἐὰν δέ τι φανῇ βαρὺ τῶν νομίμων, τότε πρὸς τὴν ἐν Χριστῷ ἐλευθερίαν ἀποδραμούμεθα. Ἠρωτήθημεν, εἰ γέγραπται λαμβάνειν γυναῖκα ἐπ' ἀδελφῇ. Εἴπομεν, ὅπερ ἀσφαλὲς ἡμῖν καὶ ἀληθές, ὀτι οὐ γέγραπται. Τὸ δὲ ἐκ τῆς ἀκολούθου ἐπιφορᾶς τὸ σιωπηθὲν συλλογίζεσθαι νομοθετοῦντός ἐστιν, οὐ τὰ τοῦ νόμου λέγοντος· ἐπεὶ οὕτω γε ἐξέσται τῷ βουλομένῳ κατατολμῆσαι καὶ ἔτι ζώσης τῆς γυναικὸς λαμβάνειν τὴν ἀδελφήν, τὸ γὰρ αὐτὸ τοῦτο σόφισμα καὶ ἐπ᾽ ἐκείνου ἁρμόζει. Γέγραπται γάρ, φησίν· Οὐ λήψῃ ἀντίζηλον, ὡς τήν γε ἔξω τοῦ ζήλου λαβεῖν οὐκ ἐκώλυσεν. Ὁ δὴ συνηγορῶν τῷ πάθει, ἀζηλότυπον εἶναι διοριεῖται τὸ ἦθος τῶν ἀδελφῶν. Ἀνῃρημένης οὖν τῆς αἰτίας, δι ἣν ἀπηγόρευσε τὴν ἁμφοτέρων συνοίκησιν, τί τό κωλύον ἔσται λαμβάνειν τὰς ἀδελφάς; Ἀλλ' οὐ γέγραπται ταῦτα, φήσομεν, ἀλλ' οὐδὲ ἐκεῖνα ὥρισται, ἡ δὲ ἔννοια τοῦ ἀκολούθου ὁμοίως ἁμφοτέροις τὴν ἄδειαν δίδωσιν. Ἔδει δὲ μικρὸν ἐπὶ τὰ κατόπιν τῆς νομοθεσίας ἐπαναδραμόντα, ἀπηλλάχθαι πραγμάτων. Ἔοικε γὰρ οὐ πᾶν εἶδος ἁμαρτημάτων περιλαμβάνειν ὁ νομοθέτης, ἀλλ' ἰδίως ἀπαγορεύειν τὰ τῶν Αἰγυπτίων, ὅθεν ἀπῇρεν ὁ Ἰσραήλ, καὶ τὰ τῶν Χαναναίων, πρὸς οὕς μεθίστατο. Ἔχει γὰρ οὕτως ἡ λέξις· Κατὰ τὰ ἐπιτηδεύματα τῆς Αἰγύπτου, ἐν ᾗ παρῳκήσατε ἐπ᾽ αὐτῆς, οὐ ποιήσετε, καὶ τῶν τὰ ἐπιτηδεύματα τῆς Χαναάν, εἰς ἣν ἐγὼ εἰσάξω ὑμᾶς ἐκεῖ, οὐ ποιήσετε καὶ ἐν τοῖς νομίμοις αὐτῶν οὐ πορεύσεσθε. Ὥστε τοῦτο εἰκός που τὸ εἶδος τῆς ἁμαρτίας μὴ ἐμπολιτεύεσθαι τότε παρὰ τοῖς ἔθνεσι, διό, μηδὲ τῆς ἐπ' αὐτῷ φυλακῆς προσδεηθῆναι τὸν νομοθέτην, ἀλλ' ἀρκεσθῆναι τῷ ἀδιδάκτῳ ἔθει, πρὸς τὴν τοῦ μίσους διαβολήν. Πῶς οὖν, τό μεῖζον ἀπαγορεύσας, τὸ ἔλαττον ἐσιώπησεν; Ὅτι ἐδόκει πολλοὺς τῶν φιλοσάρκων, πρὸς τὸ ζώσαις ἀδελφαῖς συνοικεῖν, τὸ ὑπόδειγμα βλάπτειν τοῦ πατριάρχου. Ἡμᾶς δὲ τί χρή ποιεῖν; τὰ γεγραμμένα λέγειν ἢ τὰ σιωπηθέντα περιεργάζεσθαι; Αὐτίκα τὸ μὴ δεῖν μιᾷ ἐταίρᾳ κεχρῆσθαι πατέρα καὶ υἱόν, ἐν μὲν τοῖς νόμοις τούτοις οὐ γέγραπται, παρὰ δὲ τῷ Προφήτῃ μεγίστης κατηγορίας ἠξίωτι Υἱὸς γάρ, φησί, καὶ πατὴρ πρὸς τὴν αὐτὴν παιδίσκην εἰσεπορεύοντο. Πόσα δὲ εἴδη ἄλλα τῶν ἀκαθάρτων παθῶν, τὸ μὲν τῶν δαιμόνων διδασκαλεῖον ἐξεῦρεν, ἡ δὲ θεία Γραφὴ ἀπεσιώπησε, τὸ σεμνὸν ἑαυτῆς ταῖς τῶν αἰσχρῶν ὀνομασίαις καταρρυπαίνειν οὐχ αἱρουμένη, ἀλλὰ γενικοὶς ὀνόμασι τὰς ἀκαθαρσίας διέβαλεν, ὡς καὶ ὁ ἄπόστολος Παῦλός φησι· Πορνεία δὲ καὶ ἀκαθαρσία πᾶσα μηδὲ ὀνομαζέσθω ἐν ὑμῖν, καθὼς πρέπει ἁγίοις, τῷ τῆς ἀκαθαρσίας ὀνόματι τάς τε τῶν ἀῤῥένων ἀῤῥητοποιΐας καὶ τὰς τῶν θηλειῶν περιλαμβάνων· ὥστε οὐ πάντως ἡ σιωπὴ ἄδειαν φέρει τοῖς φιληδόνοις. Ἐγὼ δὲ οὐδὲ σεσιωπῆσθαι τὸ μέρος τοῦτο φημί, ἀλλὰ καὶ πάνυ σφοδρῶς ἀπηγορευκέναι τὸν νομοθέτην, τὸ γάρ· Οὐκ εἰσελεύσῃ πρὸς πάντα οἰκεῖον σαρκός σου ἀποκαλύψαι ἀσχημοσύνην αὐτῶν, ἐμπεριεκτικόν ἐστι καὶ τούτου τοῦ εἴδους τῆς οἰκειότητος. Τί γὰρ ἂν γένοιτο οἰκειότερον ἀνδρὶ τῆς ἑαυτοῦ γυναικός, μᾶλλον ὁ τῆς ἑαυτοῦ σαρκός; Οὐ γὰρ ἔτι εἰσὶ δύο, ἀλλὰ σὰρξ μία, ὥστε διὰ τῆς γυναικὸς ἡ ἀδελφὴ πρὸς τὴν τοῦ ἀνδρὸς οἰκειότητα μεταβαίνει. Ὡς γὰρ μητέρα γυναικὸς οὐ λήψεται, οὐδὲ θυγατέρα τῆς γυναικός, διότι μηδὲ ἀδελφὴν ἐαυτοῦ. Καὶ τὸ ἀνάπαλιν, οὐδὲ τῇ γυναικί ἐξέσται τοῖς οἰκείοις τοῦ ἀνδρὸς συνοικεῖν, κοινὰ γὰρ ἐπ' ἀμφοτέρων τῆς συγγενείας τὰ δικαια. Ἐγὼ δὲ παντὶ τῷ περὶ γάμου βουλευομένῳ διαμαρτύρομαι, ὅτι παράγει τὸ σχῆμα τοῦ κόσμου τούτου καὶ ὁ καιρὸς συνεσταλμένος ἐστίν, ἵνα καὶ οί ἔχοντες ὦσιν. Ἐὰν δέ μοι παραναγινώσκῃ τό· Αὐξάνεσθε καὶ πληθύνεσθε, καταγελῶ τοῦ τῶν νομοθεσιῶν τοὺς καιροὺς μὴ διακρίνοντος. Πορνείας παραμυθία ὁ δεύτερος γάμος, οὐχὶ ἐφόδιον εἰς ἀσέλγειαν. Εἰ οὐκ ἐγκρατεύονται, γαμησάτωσαν, φησίν, οὐχὶ δὲ καὶ γαμοῦντες παρανομείτωσαν. Οἱ δέ, οὐδὲ πρὸς τὴν φύσιν ἀποβλέπουσιν, οἱ τὴν ψυχὴν λημῶντες τῷ πάθει τῆς ἀτιμίας, πάλαι διακρίνασαν τὰς τοῦ γένους προσηγορίας. Ἐκ ποίας γὰρ συγγενείας τοὺς γεννηθέντας προσαγορεύσουσιν; Ἀδελφοὺς αὐτοὺς ἀλλήλων ἢ ἀνεψιοὺς προσεροῦσιν; ἀμφότερα γὰρ αὐτοῖς προσαρμόσει διὰ τὴν σύγχυσιν. Μὴ ποιήσῃς, ὦ ἄνθρωπε, τὴν θείαν μητρυιὰν τῶν νηπίων, μηδὲ τὴν ἐν μητρὸς τάξει περιθάλπειν ὀφείλουσαν, ταύτην ἐφοπλίσῃς ταῖς ἀμειλίκτοις ζηλοτυπίαις, μόνον γὰρ τὸ μῖσος τῶν μητρυιῶν καὶ μετὰ θάνατον ἐλαύνει τὴν ἔχθραν. Μᾶλλον δὲ οἱ μὲν ἄλλως πολέμιοι τοῖς τεθνηκόσι σπένδονται, αἱ δὲ μητρυιαὶ τοῦ μίσους μετὰ τὸν θάνατον ἄρχονται. Κεφάλαιον δὲ τῶν εἰρημένων, εἶμεν νομῳ τις ὁρμᾶται πρὸς τὸν γάμον, ἤνοικται πᾶσα ἡ οἰκουμένη, εἰ δὲ ἐμπαθὴς αὐτῷ ἡ σπουδὴ, διὰ τοῦτο καὶ πλέον ἀποκλεισθήτω, ἵνα μάθῃ τὸ ἐαυτοῦ σκεῦος κτᾶσθαι ἐν ἁγιασμῷ καὶ τιμῇ, μὴ ἐν πάθει ἐπιθυμίας. Πλείονά με λέγειν ὡρμημένον, τὸ μέτρον ἐπέχει τῆς ἐπιστολῆς. Εὔχομαι δὲ ἢ τὴν παραίνεσιν ἡμῶν ἰσχυροτέραν τοῦ πάθους ἀποδειχθῆναι ἢ μὴ ἐπιδημῆσαι τῇ ἡμετέρᾳ τὸ ἄγος τοῦτο, ἀλλ᾽ ἐν οἷς ἐτολμήθη τόποις ἐναπομεῖναι.
Ап. 19: Који је узео две сестре (једну после друге), или (узео) братаницу (или сестричину), не може бити клирик.
Трул. 26: Презвитер, који је по незнању ступио у незаконит (= други) брак, нека има презвитерско седиште – сходно узакоњеном нам од свештеног канона (Василија Великог 27) – а од других (свештено)дејстава нека се уздржава, јер је таквоме доста опроштај. Није нормално да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, јер благосиљање је предавање освећења, а који то нема, због преступа из незнања, како ће другоме давати? Нека, дакле, (такав) не благосиља ни јавно ни насамо, нити (Свето) Тело Христово да раздаје другима, нити друго нешто да служи (λειτουργήτω = литургише), него, задовољавајући се седиштем (свештеничким), нека са сузама моли Господа да му опрости преступ из незнања. Јасно је, пак, да ће се такав незаконити брак раскинути, и тај муж никако неће имати општење са оном (женом) због које је лишен свештенодејства.
Трул. 54: Пошто нас Божанствено Писмо јасно учи овако: „Не приступај никоме твоме сроднику по телу, да откријеш срамоту његову“ (3Мојс. 18, 6), Богоносни Василије је у својим канонима (канони 75–79 и 87) набројао неке забрањене бракове, а многе је прећутао, и на оба начина корист нам је донео. Јер избегавајући мноштво срамних назива, да речима не оскврни говор, општим именима је обухватио нечистоте којима нам је обухватно показао незаконите бракове. Но пошто се таквим ћутањем, и неразабирањем забране недозвољених бракова, сама природа смућивала, одлучисмо да ово јасније изложимо, одређујући да од сада: који ступи у општење брака са својом (прво)братаницом (или сестричином), или отац и син са мајком и ћерком, или отац и син са двема девојкама сестрама, или мати и кћер са два брата, или два брата са двема сестрама, – (сви ови) подлежу канону о седмогодишњем (кајању), очигледно пошто одступе од незаконитог саживљења.
Неокес. 2: Жена, ако се уда за два брата, да се искључи (из заједничке молитве) до смрти; али ако, при смрти (тј. тешко болесна) каже да ће, кад оздрави, раскинути брак, нека због човекољубља добије (поступак) кајања. А ако умре жена у таквом браку, или муж, ономе (брачнику) који преостане, тешко ће бити покајање.
Вас. Вел. 23: За оне који се ожене (=сукцесивно) са две сестре, или (женске) које се удају (=сукцесивно) за два брата, ми смо већ издали краћу посланицу, чији препис смо послали твоме благочешћу. Који пак узме жену брата свога, неће бити примљен (у општење) док не одступи од ње.
Вас. Вел. 68: Склапање брака између лица (ἀνθρώπων) у забрањеном сродству, ако се открије да је учињен у гресима, добиће епитимије прељубникâ.
Вас. Вел. 76: Исти образац важи и за оне који узимају своје снахе.
Вас. Вел. 78: Овај исти образац (=правило) држати и за оне који две сестре узимају за брак, макар и у различна времена.
Тим. Алек. 11: Питање 11. Ако неко позове свештеника да састави (= благослови = венча) брак, па дочује да је брак незаконит, као (на пример) брак са тетком, или је сестра покојне жене та која ће се венчати, треба ли клирик (= свештеник) да се одазове, и да (за њих) учини Принос (= Литургију)? Одговор. Већ сте рекли: Ако клирик (= свештеник) дочује да је брак незаконит! Ако је, дакле, брак незаконит, свештеник не треба да узима удела у туђим гресима.
Зонара: Намереваясь опровергнуть то, что было написано Диодором, святый искусно начинает опровержение и предуготовляет свое слово так, чтобы не показалось, что он стыдит его, и чтобы таким образом сделать его более внимательным, именно говорит, что послание надписано твоим именем, но мне кажется, что кто нибудь другой, способный к таким выдумкам и подделкам, желая сделать свое слово достойным вероятия, надписал на послании твое имя. Спрошенный о том, позволительно ли, то есть законно ли, правильно ли, по смерти жены, взять в супружество ея сестру, он оказал содействие вопросившему в этом нечестивом вопрошении – тем именно, что дозволил это студоеяние и сам оказался общником в этом деле. Итак, говорит святый отец, если бы я имел это писание, послал бы его тебе, и ты защитил бы себя и истину, то есть ты помог бы себе, как ложно обвиненный в том, что сказал и написал незаконное, что касается и тебя и истины: истины, потому что ей предпочтена лож, тебя – потому, что ты дозволил то, чего не должно было дозволять. Но поелику показавший (писание) взял оное обратно и носил повсюду как бы некий знак победы надо мною (есть некий знак, даваемый на войне победившей стороне, дабы из этого видно было, которая сторона обратила тыл неприятелей, откуда и произошло название «от того именно», что совершилось обращение неприятелей, когда они обратили тыл противникам); итак, поелику я не имею писания, то пишу ныне к тебе, чтобы наступить, чтобы противоборствовать сугубою рукою, то есть моею и твоею, против этого подложного письма, странного и лживого, и не дать ему силы, дабы оно не могло легко вредить тем, которым случается видеть и читать его. Предуготовив свое слово и представив написавшего (послание) как бы в другом лице, святый отец переходит теперь к опровержению самого послания. И, прежде всего, ссылается на обычай, о котором говорит, что он имеет силу закона, потому что постановления, то есть то, что узаконено и установлено (обычаем), преданы от святых мужей. И гражданский закон повелевает, чтобы утвердившийся обычай имел силу закона, хотя принятое в обычай гражданами установлено и не святыми мужами. Ибо 2-я книга Василик в 1-м титуле 22-й главе говорит; «о нем нет писаного закона, в том должно соблюдать обычай и сообразную с ним практику». И опять: «древний обычай соблюдается вместо закона»; и еще: «долговременный обычай имеет силу закона, где нет писаного закона». А сей святый отец называет обычаем то, что действует в церкви. Ибо если кто, говорит, бесчинно смесится с двумя сестрами, то не прежде принимается в церковь, как когда осквернившиеся таким образом удалятся друг от друга, потому что эта скверна не считается и браком. Итак, если бы мы не могли сказать ничего другого, то этого обычая было бы достаточно для отвращения зла. Но поелику, говорит, тот, кто одобрил зло своим посланием, воспользовался древним законом, говорящим: жену к сестре ея да не поймеши в ревнивую соперницу открыти срамоту ея пред нею, еще живе сущей ей (Лев. 18, 18) и отсюда вывел заключение, что по смерти жены брать сестру ея дозволяется: то святый прежде всего говорит, что елика закон глаголет, сущим в законе глаголет (Рим. 3, 19); ибо если бы не так, то мы должны бы были и обрезываться и хранить субботы и воздерживаться от различных снедей: в самом деле станем же мы держаться только того из древнего закона, что доставляет нам удовольствие, а от того, что имеет какую нибудь тяжесть, удаляться, и в этом случае прибегать к дарованной нам чрез Христа свободе. Ибо закон Христов освободил нас от тяжестей закона, то есть от обрезания, воздержания от запрещенных в нем снедей, от того, чтобы считать нечистым семяточивого прикоснувшегося к мертвецу и прокаженного, и от многого другого. Меня спросили, говорит: есть ли в Писании разрешение брать жену после сестры ея, то есть позволяется ли кому нибудь брать сестру жены его? И я сказал, что нет, и это – истинно, и безопасно. А умозаключать о том, что умолчано, именно рассуждать таким образом: если закон сказал: жену к сестре ея да не поймеши в ревнивую соперницу еще живе сущей ей, то следует, что после смерти не запрещается брать сестру жены, так как (в этом случае) уже не может быть ревности, это, говорит святый отец, значило бы законополагать и вводить собственные законы, и не предавать смысл закона. Ибо если мы позволим мужу после смерти жены брать сестру умершей на том основании, что уже нет места страсти ревности, то он может взять ее и при жизни жены в том случае, если сестры имеют нрав не ревнивый друг к другу. Но кто нибудь скажет, что этого нет в Писании; но в Писании нет и того, чтобы после смерти жены, муж ея брал в жену сестру умершей. Потом прибавляет, что ты освободишься от затруднений, если рассмотреть то, что предшествовало законоположению; ибо законодатель не имел намерения обнять здесь все виды грехов, но грехи египтян, с которыми прежде жил еврейский народ, и грехи хананеев, к которым он переселился, и вероятно, что этот вид греха – по смерти жены брать кому нибудь сестру ея, законодатель запретил потому, что невоздержные брали в пример патриарха Иакова, который сожительствовал в одно и тоже время с двумя сестрами – Лиею и Рахилью. В законе, говорит, (святый отец), многое умолчано, что однакож запрещено; например, о том, чтобы отец и сын пользовались одною наложницею, закон не упомянул; а пророк запретил (это), как незаконное деяние, сказав: сын и отец влазяста к единой рабыне (Амос. 2, 7). И бесы, говорит, научили многим видам нечистых страстей: а божественное Писание умолчало о них, и обозначило общим именем нечистоты, дабы гнусными наименованиями не осквернить чистоты своей. И Апостол говорит: блуд и всяка нечистота ниже да именуется в вас (Ефес. 5, 3), обозначив именем нечистоты всякое недостойное названия действие. Таким образом чрез умолчание никак не дается сластолюбцам разрешения творить постыдное. За тем святый настраивает еще сильнее говоря, что в законе и не умолчано об этом виде греха; ибо когда в нем написано: да не внидеши ко всякому ближнему плоти твоея открыти срамоты их, - то запрещен и этот вид. Ибо если жена и муж – одна плоть, оп Писанию, то конечно каждый должен признать великую близость между мужем и сестрою его жены. И как никто не может взять, по причине близости свойства, матери своей жены, или дочери, родившейся у нея от другого мужа, ни собственной матери или дочери: так не может вступить в брак с сестрою своей жены, потому что не может вступить в брак со своею сестрою. Тоже самое, говорит, и по отношению к жене: ибо и жена не может сочетаться с братом своего умершего мужа, ни с другими лицами, близкими к нему по родству. Далее приводит апостольские слова, и, обращаясь к некоторым, ссылавшимся на слова: раститеся и множитеся (Быт. 1, 28), говорит, что достойны смеха те, кто не различает времен Законодательства; слова: раститеся и множитеся – сказал Бог первосозданным, когда еще не было множества людей и конечно необходимо было, чтобы дети Адама сочетавались между собою. Итак, на этом основании и ныне братья и сестры могут сочетаваться друг с другом? К этому присовокупляет: «вторый брак есть врачество против блуда», то есть второбрачие дозволено для того, чтобы люди не увлекались в блуд, а не для того, чтобы оно было поводом к сластолюбию. И приводит великого Павла, который дозволяет второй брак, говоря: аще ли не удержатся, да посягают (1 Кор. 7, 9), но не присовокупил, что посягая пусть беззаконничают. Затем доказывает неуместность этого деяния и другими соображениями говоря, что кто по смерти своей жены возмет сестру ея и будет иметь детей от той и другой, тот какое наименование даст детям? И как дети будут называть друг друга? Братьями, как происшедшие от одного отца, или анепсиями, то есть двоюродными братьями, как родившиеся от двух сестер? (У древних часто двоюродные братья назывались, что значит собственно племянники), ибо говорит, им приличествуют, по причине смешения родства, оба названия, то есть и братьев, и племянников. И еще присовокупляет довод, говоря, что взявший сестру своей прежней сожительницы делает тетку своих детей, рожденных от первого брака, мачехою их, и ту, которая должна любить их, как детей сестры, вооружает против них ревностию. Ибо ревность в мачехах к детям своих мужей от другого брака является как бы какою то естественною страстию: у врагов ослабевает ненависть, когда умрут их противники; а вражда мачех к своим соперницам только начинается после их смерти. «Главное из вышереченного», говорит святый отец, то есть сущность всего, доселе сказанного, может быть вкратце выражена так: если ищущий вступить во второй брак желает заключить брак законный, то для него отверста вся вселенная; если же он по страсти ищет такой то, будучи, может быть, любовно расположен к своей родственнице, и по этому старается сочетаться с нею, то тем паче должен быть отстранен, то есть не допущен (к такому браку), да научится сосуд свой… и прочие апостольские слова (Сол. 4, 4, 5). Я желал, говорит, написать и больше, но не дозволяет мне мера послания; ибо послания не должны быть многословны. Желаю, чтобы если это увещание оказалось сильнее страсти, то есть чтобы оно было на столько сильно, чтобы могло уничтожить страсть, или чтобы беззаконие сие не поселилось в нашей стране, чтобы эта скверна не проникла в нашу область, но осталась там, где дерзнули на нее.
Валсамон: Об этом послании святый упомянул в 23-м своем правиле; а было оно послано к Диодору епископу Тарскому, который, будучи кем-то спрошен, может ли он, по смерти своей жены, взять в супружество сестру ея, ответил письменно, что нет препятствия. А когда Василий Великий стал запрещать такой брак, то ему был предъявлен письменный ответ Диодора, разрешающий сказанный брак; почему и написал ему следующее. Послание великого отца к Диодору, хотя исполнено всякой мудрости и истинного красноречия и в нем звучат струны Всесвятого Духа, в настоящие дни не приложимо на практике: оно узаконяет, что никто не должен брать в общение брака двух сестер, что по благодати Божией ныне совсем не приходит на мысль человеку христианину; поэтому оно и не нуждается в большем толковании. Но имей постоянно в памяти это божественное послание; ибо хотя то, что определено в нем, не прилагается на практике, но содержащиеся в нем умозаключения, суждения и сопоставления, и в особенности то, что составлено и противопоставлено на основании Ветхого Завета и великого Апостола Павла, весьма полезно для других целей. Заметь из сего, что и неписанные церковные обычаи имеют непреложность, как писанныя правила, и что мы не должны обращать внимания на Моисеевы законоположения. Заметь в тоже время из этого послания и многое другое, в высшей степени нужное и полезное.