За оне, који, на пропаст душâ, окупљају и држе блуднице, одређујемо: ако су клирици, да буду одлучени [и свргнути] (ἀφορίζεσθαι [καὶ καθαιρεῖσθαι = рашчињени]); а ако су лаици, да буду одлучени (од општења = Причешћа).
Наређујемо, да они који на зло душа прикупљају и држе блуднице, ако су клирици, имају се одлучити и свргнути, а ако су свјетовњаци, имају се одлучити.
Τοὺς ἐπὶ ψυχῶν ὀλίσθῳ πόρνας ἐπισυνάγοντας, καὶ ἐκτρέφοντας, εἰ μὲν κληρικοὶ εἶεν, ἀφορίζεσθαι, καὶ καθαιρεῖσθαι ὁρίζομεν· εἰ δὲ λαϊκοὶ, ἀφορίζεσθαι.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Неокес. 1: Презвитер, који се ожени, бива лишен чина; ако ли падне у блуд или прељубу, има се сасвим искључити (из мољења с вернима) и ставити на кајање.
Вас. Вел. 3: Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека буде искључен из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаикâ, нека се не лишава општења (κοινωνίας = у Евхаристији). Јер је стари канон (=правило) да они који падну са (свога) степена, подвргавају се само тој врсти казне, следујући (Свети Оци) отпочетка, како мислим, ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). И због неког другога разлога: што они који су у реду лаика, избацивани са места верних, опет се (по покајању) примају на место са кога су пали, док ђакон једном (за свагда) има трајну казну свргнућа, па пошто му се ђаконство (никад) не враћа, зато се само на тој казни стало. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитије излечење: удаљење од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу тела и сваким кроз уздржање овладавањем собом (δουλαγωγίας), одступи од насладâ које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ свога излечења. Зато, треба да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας); а у погледу оних који не прихватају крајност (τὴν ἀκρότητα), треба следити преданом обрасцу.
Вас. Вел. 9: Реч Господња, по следу смисла, једнако важи и за људе и жене: да се не може иступати од брака, осим из разлога прељубе (Мт 5, 32). Али, обичај тако не држи, него за жене налазимо много строжије речи (ἀκριβολογίαν). Јер Апостол (Павле) говори: „Ко се с блудницом свеже, једно је тело са њом“ (1Кор 6, 16). А Јеремија (Пророк) вели: „Ако жена буде са другим човеком, нека се не враћа своме мужу, него прљајући се, упрљаће се“ (Јер 3, 1). И опет: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Обичај пак налаже да жене задржавају и прељубнике мужеве и који су у блуду, тако да она која живи са човеком остављеним (од жене), не знам да ли се може назвати прељубницом. Јер овде кривица пада на ону жену која је (свога) мужа оставила, због којег узрока је напустила брак. Јер или, будући бијена није могла издржати ударце, а већма је требало да подноси, него да се раздвоји од (мужа) сажитеља; или што није могла поднети штету у имовини (=новцу), но ни тај изговор није вредан пажње. Ако је пак (напустила мужа) стога што он живи у блуду, на ово се у Црквеном обичају не обраћа пажња, јер и од неверујућег (=нехришћанина) мужа није заповеђено жени одвајати се, него треба да остане (с њим), због нејасног исхода (тога). „Јер шта знаш, жено, осим да мужа спасеш?“ (1Кор 7, 6). Тако је прељубница ако је оставила (мужа) и прешла другоме човеку; а човек остављен (од жене), извињив је, и која (друга) са таквим живи, не осуђује се. Ако је муж оставио (своју) жену и прешао другој, и он је прељубник, јер чини да она врши прељубу; и она која са њим живи прељубница је, јер је себи привела туђега мужа.
Вас. Вел. 32: Клирици који учине смртни грех (1Јн 5, 16-17) свргавају се са свога степена, али се не лишавају општења (у Причешћу) са лаицима. Јер, „немој се светити два пута за исту ствар“ (вели Св. Писмо - Наум 1, 9).
Вас. Вел. 51: Вративши се из далека, - јер бејах до Понта ради Црквених потреба и ради посете сродницима, - и повратив своје скршено тело и душом донекле озлојеђен, но када писмо твоје Благобојазности примих на руке, све одједном заборавих, јер сам примио глас пријатнији ми од свих, и знамења (=рукопис) руке најмилије. Како сам, дакле, од (твојих) писама постао тако задовољан, треба да слутиш колико достојним сматрам сусрет са тобом, који ће изекономисати (=уредити) Свети (Бог), где неће бити непријатно и где нас ти сам позовеш. Јер неће ми бити тешко, ако достигнеш дом у Ефимиади да (тамо) будемо заједно, те ћу уједно избећи овдашње неугодности и доћи твојој нелицемерној љубави. А можда ми и иначе неопходним чини пут до Назијанза - изненадни одлазак богољубивога епископа Григорија, с ког разлога наступио непознато је до сада. А онај човек, о којем сам и сâм говорио твоме Савршенству, и сâм си се сада надао да је спреман, знај да је захваћен дугом болешћу, и надаље пати са самим очима, јер му је наступило обољење од старе бољке, и сада придошло од нове болести, тако да је сасвим постао неупотребљив за евентуалне делатности. А другога немамо код нас. Тако да је боље, мада су нама допустили ту ствар (=избор новог епископа), да се изабере неки од тамошњих. Јер треба сматрати да су те (њихове) речи израз нужде, а да душа њихова хоће оно што су од почетка тражили: да њихов буде вођа (=епископ). Ако има неки од новокрштених, било да се то свиђа или не Македонију, нека се тај изабере. Ти ћеш га упутити (τυπώσεις = образовати) у оно што треба, а у свему ће ти помоћи Господ и дати благодат у томе. [Канон 51.] - Сваком клирику преступнику следи лишење службе Односно клирикâ канони су изложили без разлике, наређујући да се одреди једна казна преступнима (клирицима) - лишење службе, било да су у неком (свештеном) чину, било да врше службу која нема рукоположење.
Вас. Вел. 59: Блудник нека буде седам година без причешћа Светињама: две плачући, и две слушајући (Св. Писмо), и две припадајући, и једну нека само стоји (са вернима), а осме (године) биће примљен у Причешће (Св. Евхаристије).
Вас. Вел. 70: Ђакон који се устима оскврнио, и исповедио да је (само) дотле сагрешио, биће задржан (ἐπισχεθήσεται = биће суздржан) од служења Литургије, али ће се удостојити Причешћа Светињама заједно са ђаконима; тако исто и презвитер. Ако се пак неко затече да је згрешио више од тога, било у којем да је степену, биће свргнут.
Зонара: Содержать блудниц воспрещено и гражданскими законами. А содержать блудниц значит доставлять блудницам содержание ради прибыли от найма их, на пагубу душам. Если же это не допущено государственными постановлениями; то, очевидно, тем более должно быть возбранено церковными и духовными. Почему правило и наказывает это в клириках строжайшим образом. Ибо постановляет извергать их и вместе отлучать, что редко встречается; так как по большей части достаточным наказанием для состоящих в клире вместо всякого другого наказания, определяется в законе извержение. А мирян, так делающих правило повелевает отлучать.
Аристен: Собирающий блудниц на пагубу душам отлучается. Ясно.
Валсамон: Как гражданский закон наказывает содержателей блудниц, так и это правило определяет, что те, которые собирают блудниц и как бы вводят чрез это многих в душевную гибель, - и не только те, которые собирают, но и пропитывают, то есть доставляют им необходимое (ибо под именем пропитания разумеется и одеяние и прочее, что увлекает более слабых людей к невоздержанию), - если они клирики, подлежат извержению; а если миряне, отлучению. При этом не должны оставаться не наказанными те, которые только собирают, а не питают их; но и эти одинаково должны быть наказаны. В правиле сказано: которые содержат, потому что за собиранием необходимо следует и остальная забота о собираемых. Ибо не одно собирание достойно наказания; потому что многократно иной собирает блудниц за тем, чтобы предложить им нечто спасительное (для души), или дать помощь для тела, или чтобы предать начальнику для наказания. Ищи 60-ю книгу Василик, в титуле 38-м главу первую. Если отец содержит дочь как блудницу, или господин – рабу, то должны быть лишены власти над ними; но эта глава прибавляет, что оне должны получить помощь от епископа и светского начальника и – что, если бы отец, или господин стали противиться сему, то они лишаются имущества и наказываются ссылкою. И вторая глава одинаково наказывает содержателей блудниц из простого звания, а принадлежащих к военному званию, говорит, должно лишать имущества. Той же книги и титула 3-я глава, которая есть Юстинианова новелла, строго наказывает тех, кто хитростию, обманом и принуждением приводит каких либо женщин к такому непотребству и торгует ими. Итак, прочти эту главу внимательнее; ибо некоторые говорят, что она наказывает тех, которые вводят в заблуждение и с помощию какой-нибудь хитрости или принуждения вовлекают каких либо женщин в блуд, и не тех, которые принимают женщин, решившихся вести блудную жизнь по свободному произволению, по естественной ли необходимости, или по бедности. Они пользуются для подтверждения своих слов и некоторыми выражениями той же новеллы и настоящим правилом, которое наказывает не только собирающих блудниц, но и содержащих, то есть обманом и лестию вовлекающих их в сей порок. И что ныне на практике бывает по отношению к домам блудниц, это, настаивают они, подтверждает их слова. А мне кажется, что законы и правила безразлично наказывают всякого содержателя блудниц и привлекают всякую блудницу к наказанию. Прочти еще 91-ю новеллу императора господина Льва Философа, которою не дозволяется никому жить с наложницею по древнему закону.