Валентин епископ рече: Ако доброта ваше Безазлености допусти, редом ћу изложити шта је учињено у прошлом времену у Картагенској Цркви, и потписима браће јавно потврђено, и признаћу да још и ми треба (то) да сачувамо. То, дакле, знамо: да се Црквено благостање (κατάστασιν = disciplinam =оустроѥниѥ = поредак) увек неповређено чува, тако да се ниједан од браће не усуђује да себе истиче пред старијима (= пре њега хиротонисаним), него се поретком љубави увек уступало (првенство) старијима, што су наследници с радошћу примали. Овај, дакле, поредак треба да ваша Светост заповеди да се вашим гласовима боље потврди. Аврелије епископ рече: Не би нам требало да ово понављамо, да се нису случајно појавила несхватљива мишљења неких, која пооштрише наша осећања за те одредбе. Али, пошто је ово општа ствар, коју је сада истакао брат наш и саслужитељ, тако да сваки од нас познаје додељени му од Бога поредак, и да касније (хиротонисани) уступају место раније (хиротонисанима), и да се не усуђују ништа чинити без њихове сагласности. Зато ово кажем, како мој разум схвата: да сав Сабор надлежно спречи оне који презиру оне пре њих (хиротонисане), или (им) нешто дрско чине. Санктипос, епископ првог Нумидијског престола, рече: Чувши присуство све (вас) браће предлог брата и сајереја (= саепископа) нашег Аврелија, шта одговарате на то? Диатимије епископ рече: Вашој сагласности предлаже се оно што је гласом старих одређено: да се нашом сагласношћу потпуно потврди, и од свију држи оно што се садржи у актима пређашњих Сабора Картагенске Цркве. Сви епископи рекоше: Овај поредак је чуван и од Отаца, и од старих; и од нас, по снисхођењу Божјем, држаће се, уз очување још и права Првенствујућих (епископâ = митрополитâ) у Нумидији и Мавританији.
Затим би угодно свима епископима, који су потписали (закључке) на овоме Сабору, Да матрица (τὸ ματρίκιoν = matricula = попис престолâ = диптиси епископâ) и оригинални лист Нумидије буде и код Првога престола, и у митрополији Константине.
Βαλεντῖνος ἐπίσκοπος εἶπε· Τὸ ἀγαθὸν τῆς ὑμετέρας ἀνεξικακίας ἐάν ἐπιτρέπει, ἀκολούθως ἐξηγήσομαι τὰ ἐν τῷ προλαβόντι χρόνῳ εἰς τὴν Καρχηδονίων ἐκκλησίαν πραχθέντα καὶ ταῖς τῶν ἀδελφῶν ὑπογραφαῖς φανερῶς κυρωθέντα, καὶ ἡμᾶς ἔτι μὴν φυλάξοντας ὁμολογήσω. Ἐκεῖνο τοίνυν ἐπιστάμεθα ἀμίαντον ἀεὶ τὴν ἐκκλησιαστικὴν φυλάττεσθαι κατάστασιν, οὕτως ὡς μηδένα τῶν ἀδελφῶν τολμᾶν ἐαυτὸν προτιμᾶν προπεπῶς τῶν πρὸ αυτοῦ, ἀλλὰ ταῖς τῆς ἀγάπης τάξεσιν ἀεὶ παρεσχέθη τοῖς προτέροις, ὅπερ οἱ ἐπακολουθοῦντες χαριέντως κατεδέξαντο. Ταύτην οὖν τὴν τάξιν κελεύσει ἡ ὑμετέρα ἁγιωσύνη κρειττόνως ταῖς ὑμετέραις διαλαλιαῖς βεβαιῶσαι. Αὐρήλιος ἐπίσκοπος εἶπεν· Οὐκ ἐχρῆν μὲν ταῦτα ἡμᾶς ἐπαναλαμβάνειν, εἰ μὴ ἐὰν τυχὸν ἀκατανόητοι διάνοιαί τινων ἀνεφύησαν, αἱ πρὸς τοὺς ὅρους τούτους τὰς ἡμετέρας αἰσθήσεις ὀξύνουσαι. Ἀλλ' ἐπειδὴ αὕτη κοινή ἐστιν αἰτία, ἣν νῦν ἐνεφάνισεν ὁ ἀδελφὸς καὶ συλλειτουργὸς ἡμῶν, ὥστε ἕκαστον ἡμῶν ἐπιγινώσκειν τὴν παρὰ τοῦ Θεοῦ ψηφισθεῖσαν αὐτῷ τάξιν καὶ ἵνα οἱ μεταγενέστεροι τοῖς πρότεροις ἀναφέρωσι καὶ μὴ τολμήσωσι παρὰ γνώμην τούτων τίποτε πράττειν, διὰ τοῦτο λέγω, καθὼς τὸν ἐμὸν ὑποτρέχει λογισμόν, τοὺς καταφρονοῦντας τῶν πρὸ αὐτῶν καί τινα ἀποτολμῶντας, κωλυτέους ἁρμοδίως εἶναι ἀπὸ πάσης τῆς συνόδου, Σάγκτιππος ἐπίσκοπος τῆς πρώτης καθέδρας τῆς Νουμιδίας εἶπεν· Ἤκουσεν ἡ πάντων τῶν ἀδελφῶν παρουσία τὴν ἐξακολούθησιν τοῦ ἀδελφοῦ καὶ συνιερέως ἡμῶν Αὐρηλίου, τί πρὸς ταῦτα ἀποκρίνεται; Διατίμιος ἐπίσκοπος εἶπε· Τὰ παρὰ τῆς ψήφου τῶν ἀρχαίων ὁρισθέντα τῇ ὑμετέρᾳ συναινέσει ἐκδοθήσονται, ἵνα τὰ περιεχόμενα τοῖς πεπραγμένοις τῶν προτέρων συνόδων ἐν τῇ ἐν Καρχηδόνι ἐκκλησίᾳ κατὰ τὴν ἡμετέραν συναίνεσιν πεπληρωμένως βέβαια παρὰ πᾶσι φυλαχθῶσι. Σύμπαντες οἱ ἐπίσκοποι εἶπον· Ἡ τάξις αὕτη καὶ ἀπὸ τῶν Πατέρων καὶ ἀπὸ τῶν ἀρχαίων ἐφυλάχθη καὶ ἀφ’ ἡμῶν κατὰ συγχώρησιν Θεοῦ φυλαχθήσεται, σωζομένου ἔτι μὴν τοῦ δικαίου τῶν πρωτευόντων τῆς Νουμιδίας καὶ Μαυριτανίας. Ἔπειτα ἤρεσε πᾶσι τοῖς ἐπισκόποις τοῖς ἐν ταύτῃ τῇ συνόδῳ ὑπογράψασιν, ἵνα τὸ ματρίκιον καὶ ἀρχαιότυπον τῆς Νουμιδίας καὶ εἰς τὴν πρώτην καθέδραν ᾖ, καὶ εἰς τὴν μητρόπολιν Κωνσταντίναν.
Ап. 34: Епископи свакога народа (ἐκάστου ἔθνους) треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно (περιττὸν = више од надлежног) да не чине (= не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (τῇ ἐκείνου παροικίᾳ) и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископâ). Јер тако ће бити једнодушност (ὁμόνοια = слога) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.
I Вас. 4: Епископ свакако треба да се поставља од свих епископâ у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица сакупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту.
I Вас. 6: Нека се држе стари обичаји (τὰ ἀρχαῖα ἔθη), који постоје у Египту, Ливији и Пентапољу, да епископ у Александрији има власт над свима тим областима, пошто је и епископу у Риму то уобичајено, а тако исто и у Антиохији. И у другим областима – нека се очувавају првенства Црквама [митрополијâ]. А свакако је познато оно, да ако неко постане епископ без сагласности митрополита, Велики Сабор одређује да такав не буде епископ. Ако пак заједничкој одлуци свију, која је била разложна (εὐλόγῳ = праведна) и по Црквеном канону, двојица или тројица се због своје свадљивости успротиве, нека важи глас већине.
I Вас. 7: Пошто се утврдио обичај и старо предање, да се епископ у Елији (= Јерусалиму) поштује (особитом) чашћу, нека он има оно што припада тој части (τὴν ἀκολουθίαν τῆς τιμῆς = послѣдованіе чьсти), уз очување митрополији (у Кесарији) њеног достојанства.
I Вас. 18: Дође (вест) до Светог и Великог Сабора да у неким местима и градовима ђакони раздају презвитерима Евхаристију, што није предано ни правилом нити обичајем: да они који немају власт да приносе (Евхаристију), раздају Тело Христово онима који (га) приносе! Па и то се дознало да се неки ђакони већ дотичу Евхаристије и пре епископа. Све ово, дакле, нека престане, и ђакони нека остају у својим границама, знајући да су они служитељи епископу и нижи су од презвитерâ (в. Јевр. 7, 7). Нека зато примају Евхаристију по реду после презвитера, било да им (је) даје епископ или презвитер. Али и нека не седе ђакони међу презвитерима, јер и то бива противу канона и реда. Ако који неће ни после ових одредби да се потчини, нека престане од ђаконства.
II Вас. 2: Епископи да не наступају преко (своје) управне области (διοίκησιν = дијецезе) на Цркве ван граница (својих), нити да смућују Цркве, него, по канонима (= Никејски 6), Александријски епископ да управља (οἰκονομεῖν) само оним (Црквама) у Египту; епископи Истока да управљају (διοικεῖν) само Истоком, уз очување првенствâ признатих Никејским канонима Антиохијској Цркви; и епископи Азијске области да управљају (οἰκονομεῖν) само у Азији; и епископи Понтијске области само у Понту; и Тракијски (епископи) да управљају (οἰκονομεῖν) само у Тракијској области. А непозивани, епископи да не прелазе преко (своје) управне области (= дијецезе) ради рукополагања или неких других Црквених дела(oἰκoνoμίαις = распоређењâ). Кад се очува напред изложени канон о управним областима (= дијецезама), јасно је даће свима пословима сваке области управљати Сабор те области, као што је одређено у Никеји. А Цркве Божије у варварским народима треба да се управљају (οἰκονομείσθαι) по уста(нов)љеном од Отаца обичају.
II Вас. 3: Епископ пак Цариграда да има првенство части (τὰ πρεσβεῖα τῆς τιμῆς = старѣшиньство чьсти) после епископа Рима, јер је овај (град = Цариград) нови Рим.
III Вас. 8: Ствар новоуведену (καινοτομούμενον = изновачену) против Црквених установа и канонâ Светих Апостола [вар.: Отаца] и која повређује слободу свих, пријавили су (Сабору) богољубазни саепископ Ригин и са њиме најпобожнији епископи Кипарске области Зинон и Евагрије. Отуда, пошто општа зла потребују већи лек, јер и већу штету наносе, и особито кад ни старог обичаја није било да епископ града Антиохијаца врши рукоположења на Кипру, као што нас писмима и усмено обавестише најпобожнији људи који приступише Светом Сабору, (зато одлучисмо): да Предстојници (προεστῶτες = епископи) Светих Цркава на Кипру имају неометану и непринуђену власт, сходно канонима Светих Отаца и староме обичају, чинећи сами собом хиротоније (= постављања) најпобожнијих епископа. А ово исто нека се очувава и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област, која није из давнине и од почетка била под његовом или његових претходника руком; него, ако је неко и заузео и насилно је себи потчинио, нека је поврати, да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења (ἱερoυργίας = свештенодејства) не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је даровао Својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи. Зато овај Свети и Васељенски Сабор изволи (ἔδοξε = одлучи – ДАп. 15, 28) да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеном обичају, тако да сваки митрополит има право узети препис ове одлуке, ради своје сигурности. А ако неко изнесе некакву формулу (= одлуку) противну овоме сада одређеноме, сав Свети и Васељенски Сабор одлучи: да је то ништавно (ἄκυρον).
III Вас. 9: Пошто богонадахнуто Писмо каже: „Све ради размишљено“ (μετὰ βουλῆς = саветно – Сирах 35, 19), зато они који су добили (у део) свештену службу треба нарочито да гледају да са сваком марљивошћу размишљају о свему шта (им) треба чинити. Јер који хоће тако да живе, у доброј им нади стоје ствари њихове, и бива да им као уз ветар (= успешно) све иде по жељи; и та је реч сасвим правилна. Али, бива да некад тешка и неподношљива жалост (λύπη = туга) оптерети ум, и страшно га помути, и одвоји га од стремљења ка дужности, и убеди га да оно што је неправедно (= некорисно) види као нешто корисно. Тако нешто видимо да се догодило најблагочестивијем и најбогољубивијем епископу Евстатију. Јер, као што је посведочено, рукоположен је (и постављен) канонски, но узнемираван (= смућиван), како вели, од неких (људи) и упавши у неочекиване околности, и затим од превелике безвољности за рад (ἀπραγμοσύνης = непрактичности), и уморан од подношења брига, наметаних му пословима, мада је могао да одбија ружне критике (= клевете) противникâ, он је, не знамо како, поднео писмену оставку. Требало је, међутим, кад је већ једном узео у руке свештеничко старање, да се истога држи са духовном бодрошћу, и да се подухвати трудова и добровољно подноси зној за награду. Но пошто је једном показао себе малодушним, доживевши то више од безвољности (ἀπραγμοσύνης = непрактичности) неголи од лењости и нехата, ваша је Богочестност нужно изабрала и поставила (κεχειροτόνηκεν) (уместо њега) најблагочестивијег и најбогочеснијег брата нашег и саепископа Теодора да се стара о Цркви. Јер није било нормално да иста (= Црква) обудови и да стада Спаситељева буду без старатеља. Но пошто је (Евстатије) плачући дошао споменутом најбогочеснијем епископу Теодору, не спорећи о граду, нити о Цркви, него тражећи сада само част и звање епископа (τῆν τοῦ ἐπισκόπου τιμὴν καὶ κλῆσιν), сви се сажалисмо на старца и сматрасмо за заједничку (нам) сузу његову, те похитасмо да дознамо да ли је споменути (Евстатије) подвргнут законитом свргнућу или је изобличен за неке преступе од оних који су блатили његов углед. И пошто смо дознали да ништа такво није учинио, него је споменутоме (Евстатију), уместо (неког) преступа, то била већма – сама оставка. Зато ни вашој Богочестности нисмо замерили што је правилно рукоположила (= поставила) на његово место споменутог најблагочестивијег епископа Теодора. Но, пошто није нормално, јако се спорити са безвољношћу (= непрактичношћу) човека, него је већма требало смиловати се на старца, који је тако дуго времена био ван роднога града и очинског дома, одлучисмо и одредисмо, без сваког спорења, да исти (Евстатије) има звање и част и општење епископа (τὸ τῆς ἐπισκοπῆς ὄνομα καὶ τὴν τιμὴν καὶ κοινωνία). Али тако, да он нити рукополаже, нити да заузевши Цркву свештенослужи сопственом влашћу, него тек када га узме са собом, то јест дозволи му, ако треба, брат и саепископ (Теодор), по расположењу и љубави у Христу. Ако се пак одлучи нешто снисходљивије за њега, или сада или после овога, и то ће бити угодно Светом Сабору.
IV Вас. 7: Они који су једном ступили у клир, или су монаси, одредисмо: да не могу ступати ни у војску, ни у светску службу (ἀξίαν = чин, положај); иначе, који се на ово дрзну, и не покају се да се врате на оно што су ради Бога раније изабрали, нека буду анатемисани.
IV Вас. 9: Ако неки клирик има ствар (πρᾶγμα = распру) са (другим) клириком, нека не оставља свога епископа и обраћа се светским судовима, него најпре нека се испита ствар (ὑπόθεσιν = питање) код свога епископа; или, уз сагласност тог епископа, нека се суд води код оних које обе стране изаберу. А ако неко учини мимо овога, нека подлегне канонским епитимијама. Ако пак клирик има ствар (= распру) са својим или другим епископом, нека се суди пред обласним Сабором. А ако епископ или клирик има спор са митрополитом те области, нека се обрати или егзарху провинције (διοικήσιως = веће области) или престолу царскога Цариграда, и нека се код њега суди.
IV Вас. 28: Слéдећи у свему одлукама Светих Отаца и знајући сада прочитани канон (= 3. Другог васељенског) сто педесет најбогољубљенијих епископâ, сабраних (З81. г.) за време побожне успомене Теодосија Великог, бившега цара у царскоме Цариграду, Новоме Риму, исто то и ми одређујемо и изгласавамо за првенство (τῶν πρεσβείων = старѣишиньствѣ) најсветије Цркве истога Цариграда, Новога Рима. Јер су и престолу Старога Рима, зато што је тај град био царствујући, Оци с правом (εἰκότως = по истинѣ) даровали првенство (τῶν πρεσβείων = старѣишиньство). И слéдећи истоме циљу, сто педесет најбогољубљенијих епископâ (З81. г.) дали су једнако првенство (τὰ ἴσα πρεσβεῖα = рaвьнaѧ стaрѣишиньства) најсветијем престолу Новога Рима, разложито (εὐλόγως = правьдно) просудивши да град, који је почаствован царем и сенатом и који ужива првенство једнако (τῶν ἴσων ἀπολαύουσαν πρεσβείων = равьна въсприимъшю старѣишиньства) Староме царскоме Риму, да се и у Црквеним стварима велича као онај, будући други после њега. И тако, само митрополити Понтијске и Азијске и Тракијске провинције, а још и епископи у варварским крајевима речених провинција, да бивају хиротонисани од напред реченога најсветијег престола најсветије Цариградске Цркве, то јест да ће сваки митрополит речених провинција са епископима те области рукополагати епископе те области, као што је Божанственим канонима прописано, а митрополити речених провинција, као што је речено, рукополагаће се од Цариградског Архиепископа, пошто се (тамо), сходно обичају, спроведу сагласни избори, и њему поднесу (кандидати).
Трул. 7: Пошто дознасмо да у неким Црквама ђакони, имајући Црквене службене положаје (ὀφφίκια = достојанства), те због тога неки од њих, користећи (своју) дрскост и својезаконост (αὐτονομίᾳ = своѥзаконьство), седе испред презвитера, (стога) одређујемо да ђакон, макар био у достојанству, то јест у било каквој званичној Црквеној служби, не може такав седети пре презвитера, осим када, замењујући лично свога Патријарха или Митрополита, дође у други град због неког важног посла; јер тада ће, као испуњујући место онога, бити почаствован. А ако неки, користећи самосилничку дрскост, усуди се то учинити, такав нека се збаци са свога степена, и буде последњи између свих у томе чину којем припада у својој Цркви. Јер Господ наш саветује да не треба тражити прва места, по ономе што се код Светог Јеванђелиста Луке налази као учење Самога Господа нашег и Бога (Лк. 20, 46). Јер говораше позванима (на гозбу) причу, опазивши како избираху прва места: „Кад те ко позове на свадбу, не седај у прочеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе, и да не би дошао онај који је позвао тебе и њега, и рекао ти: Подај место овоме; и онда ћеш поћи са стидом да седнеш на последње место. Него када будеш позван, седи на последње место, да ти рече кад дође онај који те је позвао: Пријатељу, помакни се навише; тада ће ти бити част пред онима који седе с тобом (за трпезом). Јер сваки који себе узвишује, понизиће се, а који се понижује, узвисиће се“ (Лк. 14,8–11). А ово исто нека се држи и у осталим свештеним чиновима. Јер знамо да су узвишенија духовна од светских достојанстава.
Трул. 36: Обнављајући што је узакоњено од сто педесет Светих Отаца, сабраних у овом богочуваном и Царском Граду (З81. г.), и од шесто тридесет (Отаца) сакупљених у Халкидону (451. г.), одређујемо да Цариградски престо „ужива једнаке повластице (τῶν ἴσων πρεσβείων = равнъıѧ чьсти = једнака првенства) престолу Старога Рима, и да се у Црквеним стварима велича као онај, будући други после њега“; за њим нека се броји престо велеграда Александринаца, затим престо велеграда Антиохијаца, и после њега престо града Јерусалимљана.
Трул. 39: Пошто се брат и саслужитељ наш Јован, председник (= прєстолник = Архиепископ) острва Кипра, заједно са својим народом, преселио са реченога острва у област Хелеспонта (= Мраморног мора), промислом Човекољубивога Бога и трудом христољубивог и благочестивог цара нашега (Јустинијана Новог: 685–695), због варварских најездâ и да се ослободи паганског (туђинског) ропства и чисто се потчини скиптру хришћанске државе, одлучујемо: да се очувају непроменљиве (ἀκαινοτόμητα) повластице дароване од Богоносних Отаца, сабраних раније у Ефесу (431. г. – канон 8), престолу горепоменутога човека (= Архиепископа Кипарског), те да нови Јустинијанупољ има права града Константије, и да у њему постављани Богољубљени епископ председава свима у Хелеспонтској области, и да га хиротонишу (= изабирају и постављају) његови епископи, по староме обичају. Јер су Богоносни Оци наши утврдили да се чувају обичаји у свакој Цркви. А епископ (= митрополит) Кизичкога града да буде потчињен предстојнику споменутог Јустинијанупоља, по примеру свих осталих епископа који су под реченим Богољубљеним предстојником Јованом, од кога ће, кад настане потреба, бити постављен (= хиротонисан) и епископ самога Кизичкога града.
Антиох. 9: Епископи у свакој области треба да познају (εἰδέναι = вѣдѣти = /при/знају) првога у митрополији епископа (τὸν ἐν τῇ μητροπόλει προεστῶτα ἐπίσκoπoν = првопредстојећег епископа метрополе), који има старање о читавој области, зато што се у митрополију одасвуд стичу сви који имају послове. Зато се нађе за добро (ἔδοξε = изволи, одлучи) да он (= митрополит) и у части претходи (προηγεῖσθαι = има прву част), и да остали епископи ништа сувишно (περιττόν = важније) без њега не чине, сходно старијем од Отаца наших важећем канону (Апостолски 34), осим само оно што припада епископији (παροικίᾳ) свакога од њих и подручних јој насеља. Јер сваки епископ има власт над својом епископијом (τῆς ἑαυτοῦ παροικίας), и да управља њоме са надлежном свакоме марљивошћу, и да се промишљено стара о сваком насељу под његовим градом, тако да и рукополаже презвитере и ђаконе, и сваку ствар да решава са расуђивањем; а надаље (ван овога) да не предузима ништа без епископа митрополије (= митрополита), нити овај без сагласности осталих (епископâ).
Сард. 3: Осија епископ рече: Нужно је додати и ово: да ниједан епископ не прелази из своје области у другу област, у којој постоје (тамошњи) епископи, осим ако је позван од своје браће (епископа), да не изгледамо да затварамо врата љубави. И за ово треба се такође побринути: да, ако неки од епископа у некој области има какву распру са братом својим саепископом, не могу се због тога из друге области позивати епископи да просуђују (ἐπιγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако ли пак неки епископ изгледа осуђен због неке ствари (= поступка), па сматра да његова ствар не стоји слабо (σαθρόν = рђаво), него добро, да треба још и суд поновити, тада, ако је вашој љубави угодно, да почаствујемо успомену (τήν μνήμην τιμήσωμεν = памѧть почьтѣмъ) Апостола Петра, те да они који су (о томе) судили напишу Јулију, епископу Римском, да се, ако је потребно, обнови суђење кроз епископе суседне тој области (тј. из друге области), и нека он назначи просудитеље (τοὺς ἐπαγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако пак такав (= оптужени) не може доказати да је његова ствар таква да потребује нови суд (παλινδικίας = нови судски процес), тада једном пресуђено нека се више не испитује, а што је учињено нека остане сигурно.
Сард. 4: Гауденције епископ (Naisa = Ниша) рече: Ако је неки епископ свргнут судом суседних му епископа, па каже да му опет припада право одбране, не треба претходно на његову катедру другога постављати, док Римски епископ (Јулије), разабравши (ствар), не донесе одлуку о томе.
Сард. 5: Осија епископ рече: Би угодно: да, ако неки епископ буде оптужен, и сабравши се епископи из те исте области (τηςένορίας = прѣдѣла) свргну га са (епископског) степена, и он призивом прибегне (ἐκκαλεσάμενος καταφύγῃ = обрати се апелацијом) најблаженијем епископу Цркве Римљанâ (Јулију), и овај хтедне да га саслуша, и сматра праведним да се обнови испитивање његове ствари, тада он (= Римски епископ) нека изволи да напише суседним епископима оне области, да они марљиво и тачно (μετὰ ἀκριβείας) испитају све редом, и по истинској вери (= уверењу) донесу пресуду о тој ствари. Ако ли неки (епископ), тражећи да се његова ствар опет преслуша (= преиспита), и молбом својом приволи епископа Римљанâ (Јулија) да расуди: да са своје стране пошаље презвитере, те да (то) буде у власти тога епископа (Римског): уколико нађе за добро да одреди и пошаље такве (презвитере), који ће, имајући власт онога ко их је послао, да суде заједно са епископима, нека се и то одреди; ако ли пак он (= Римски епископ) сматра да је довољно пређашње спознање (ἐπίγνωσιν = констатација) и пресуда том епископу, учиниће како се његовој најмудријој вољи чини да је добро. Одговорише епископи: речено је — угодно.
Лаод. 20: Не треба ђакон да седи пред презвитером, него ће сести пошто му презвитер заповеди. Тако исто ће и ђакони имати част од прислужника (= ипођакона) и свих (осталих) клирикâ.
Лаод. 56: Да не треба презвитери, пре уласка епископа, да улазе у Олтар и седе на седишту, него да са епископом улазе, осим ако је епископ болестан, или је одсутан.
Картаг. 17: Одлучисмо (= би угодно): да Мавританија Ситифенска, као што је тражила од првога (епископа = митрополита) Нумидијске земље, од које је Сабором (= саборском одлуком) одвојена, има свога Првога (епископа = митрополита). Сагласјем, дакле, свих Првенствујућих (= свих митрополита) у Африканским областима и свих епископâ, допушта се због (њене удаљености) да има (свога митрополита).
Картаг. 39: Епископ првога престола (τῆς πρώτης καθέδρας = primae sedis = пьрвааго сѣдалища) да се не назива егзарх свештеникâ, или врховни свештеник (ἄκρον ἱερέα = summus sacerdos), или ништа томе слично, него само: епископ првога престола ἐπίσκοπον τῆς πρώτης καθέδρας = primae sedis episcopus = епископа пьрвааго сѣдалища).
Картаг. 89: Затим би угодно (одредити): да било који, после овога, бивају хиротонисани у областима Африке, добију грамате, са својеручним потписима, оних који их хиротонишу, и да исте садрже име консула и дан (рукоположења), не буде никаквог спорења о млађима и старијима.