А све ово пишемо да се испробају плодови покајања. Јер свакако такве ствари (=грехе и епитимије) не судимо временом, него пазимо на начин покајања. Ако се пак (неки) тешко одвајају од својих навика, и радије хоће да служе телесним уживањима него Господу, и не прихватају живот по Јеванђељу, тада нам нема никаквог заједничког дела (λόγον) са њима. Јер смо ми усред народа непокорнога и противнога (Ис 65, 2; Рм 10, 21) научени да чујемо (речи): „Спасавајући спаси душу своју“ (1Мојс 19, 17).
Πάντα δὲ ταῦτα γράφομεν, ὥστε τοὺς καρποὺς δοκιμάζεσθαι τῆς μετανοίας· οὐ γὰρ πάντως τῷ χρόνῳ κρίνομεν τὰ τοιαῦτα, ἀλλὰ τῷ τρόπῳ τῆς μετανοίας παρέχομεν. Ἐὰν δὲ δυσαποσπάστως ἔχωσι τῶν ἰδίων ἐθῶν καὶ ταῖς ἡδοναῖς τῆς σαρκὸς μᾶλλον δουλεύειν ἐθέλωσιν ἢ τῷ Κυρίῳ, καὶ τὴν κατὰ τὸ Εὐαγγέλιον ζωὴν μὴ παραδέχωνται, οὐδεὶς ἡμῖν κοινὸς πρὸς αὐτοὺς λόγος. Ἡμεῖς γὰρ ἐν λαῷ ἀπειθεῖ καὶ ἀντιλέγοντι δεδιδάγμεθα ἀκούειν ὅτι· Σώζων σῶζε τὴν σεαυτοῦ ψυχὴν.
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
Трул. 102: Они који су од Бога добили власт дрешења и везивања (епископи – Мт. 18, 18), треба да гледају на каквоћу греха и готовост онога који је сагрешио, и тако да одговарајући лек примењују на болест, да не би, употребљавајући у оба случаја несразмерност, болесник био лишен спасења. Јер болест греха није проста, него различна и многоврсна и израста многе штетне огранке, од којих се зло нашироко разлива и напредује, док се снагом лекара не заустави. Зато онај који лекарску науку у Духу (Светом) пројављује, најпре треба да (добро) размотри расположење грешника, и да ли он стреми ка здрављу, или, напротив, својим поступцима призива против себе болест, и да гледа како се (болесник) у међувремену стара о своме понашању, па, ако се лекару не противи и душевну рану прилаганим лековима не повећава, тако онда да одмерава милосрђе по вредности. Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу (ἡγεμονίαν = руковођење, тј. епископу), сваки је смисао (λόγος =слово = разлог, циљ) у томе: да се поврати залутала овца (Лк. 15, 4) и змијом рањена (= отровно уједена) излечи, те нити падне низ урвине (= стрмине) очајања, нити да попусти узду до животне распуштености и презривости, него треба свакако на један начин: било строгим и љућим лековима, било блажим и кроткијим – зауставити обољење (τοῦ πάθους = страсть =страдање, патологију), и постарати се да рана зарасте, опробавајући (=проверавајући) плодове покајања и мудро руководећи (οἰκονομοῦντι = съмотрѧщюоумоу = економишући) човека позванога ка Вишњој светлости. „Треба, дакле, да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας = объıчаю); а у погледу оних који не прихватају крајност, треба следити преданом обрасцу“, као што нас учи Свети Василије (канон 3).
Вас. Вел. 3: Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека буде искључен из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаикâ, нека се не лишава општења (κοινωνίας = у Евхаристији). Јер је стари канон (=правило) да они који падну са (свога) степена, подвргавају се само тој врсти казне, следујући (Свети Оци) отпочетка, како мислим, ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). И због неког другога разлога: што они који су у реду лаика, избацивани са места верних, опет се (по покајању) примају на место са кога су пали, док ђакон једном (за свагда) има трајну казну свргнућа, па пошто му се ђаконство (никад) не враћа, зато се само на тој казни стало. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитије излечење: удаљење од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу тела и сваким кроз уздржање овладавањем собом (δουλαγωγίας), одступи од насладâ које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ свога излечења. Зато, треба да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας); а у погледу оних који не прихватају крајност (τὴν ἀκρότητα), треба следити преданом обрасцу.
Вас. Вел. 74: Ако ли, дакле, сваки од палих у напред споменуте грехе, буде ревностан (у кајању) и исповеда се, онај коме је од Божијег човекољубља поверено да дреши и везује (грехе – Мт 18, 18), ако буде човекољубивији, видећи величину (покајничког) исповедања грешника, и скрати време епитимија, неће (зато) бити достојан осуде, јер нам историја у (Светом) Писму показује да они који се са већим болом исповедају, брзо достижу Божије човекољубље.
Вас. Вел. 85: Немојмо, зато, прихватити да пропаднемо заједно са таквима, него бојећи се тешкога суда, и имајући пред очима страшни Дан расплате Господње, немојмо хтети да погинемо заједно са туђим гресима. Јер, ако нас нису научиле страшне претње Господа, нити нас толики ударци довели до осећања да нас је Господ због нашег безакоња оставио, и предао нас у руке варвара, и народ би одведен у ропство непријатељима, и предан расејању, јер на такве ствари се дрзнуше они који носе име Христово, па ако не познаше нити разумеше да је због тога дошао на нас гњев Божији, какво нам је заједничко дело (λόγον) са њима? Него треба да им сведочимо и дан и ноћ, и општејавно и понаособ; а да не прихватимо да се поводимо за њиховим злоделима, молећи се особито да их придобијемо, и избавимо од замке лукавога. Ако ли то не узмогнемо, настојмо макар да душе своје сачувамо од вечне осуде.
Григ. Ниски 4: Подела грехова који бивају од жељења (=похоте) и уживања (=сластољубља) оваква је: једно се назива прељуба, а друго блуд. Некима који су тачнији (=строжији) би угодно да се и грех блуда сматра прељубом, јер је само једна законита веза (συξυγία = брак), и жене са мужем, и мужа са женом. Све пак што није законито, свакако је противзаконито; и који не држи своје, очито је да држи туђе, јер је човеку Богом дана једна помоћница, и жени је прикладно дата једна глава (1Кор 1, 3). Дакле, ако је неко стекао свој сасуд (1Сол 4, 4), као што Божанствени Апостол назива, закон природе (таквоме) дозвољава да га праведно користи (=употребљава); ако се пак неко изван свога креће, свакако да дира у туђе; а туђе је свакоме све што није његово, макар и немао признатога господара. Дакле, није далеко блуд од греха прељубе за оне који овај разлог тачније (=строжије) испитују, пошто и Божанствено Писмо каже: „Не буди брз ка туђинки“ (Приче 5, 20). Но пошто Оци показаше неку снисходљивост према немоћнијима, разлучен је овај грех општом поделом, (тако) да се блудом назива кад се испуни похотљива жеља без учињене неправде другоме, а прељуба је кад бива штета и увреда другоме. У ово се убраја и скотолоштво (= блуд са животињом) и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, јер и оно што је туђе и оно што је противу природе, неправда је. Пошто је таква подела у овој врсти греха учињена, општи је лек (за ово): да човек покајањем постане чист од страсне помаме (λύσσης = беснила) у таквим уживањима (букв.: у таквом хедонизму). А пошто се код оскврњених блудом није са тим грехом смешала никаква неправда (=увреда према другима), зато је одређено двоструко време покајања онима који су се прељубом оскврнили, и у неким другим забрањеним пороцима, као у скотолоштву, и помами за мушкарцем (=хомосексуализму). Јер, као што рекох, код таквих се удвостручује грех: један је безаконо сластољубље, а други у неправди (=увреди) нанетој другоме. А нека разлика постоји и у начину кајања за грехе сластољубља: јер, који је сам побуђен да исповеди своје грехе, таквоме, који је личном побудом решио да изобличи своје тајне (грехе), пошто је (тиме) већ почео да лечи своју страст и показао знак промене на боље, он нека буде с човекољубивијом епитимијом; који је пак затечен у злу, или га је какво подозрење или тужба невољно изобличила, (томе) треба да је дужа епитимија повратка (=обраћења), тако да, кад се строгошћу (δι’ ἀκριβείας) очисти, нека се тако прими у општење Светиње (= Причешће Св. Евхаристије). Канон (=правило) је, дакле, такав да: који се оскврне блудом, за три године бивају сасвим удаљени од молитве (у Храму), а три (следеће) нека учествују само у слушању (Св. Писма); у друге три године нека се моле заједно са припадајућим повратницима, и тада нека се Причешћују Светињама. За оне пак који буду ревноснији у обраћењу, и животом показују повратак добру, могуће је распоређивачу (τῷ oἰκoνoμoῦντι = духовном иконому = епископу/свештенику) да на корист, по Црквеној икономији, скрати време слушања, и брже доведе до обраћења; и опет и то време да скрати и скорије (га) приведе општењу (=Причешћу) како по својој увиђавности (δοκιμασία = расуђивању) просуди владање леченога (покајника). Јер, као што је забрањено бацати бисере пред свиње (Мт 7, 6), тако би било неумесно лишавати драгоценога бисера онога који је својом чистотом и бестрашћем већ постао човек. Безакоње пак које бива прељубом или другим врстама нечистоте, као што је речено напред, лечиће се у свему истим судом, којим и преступ блуда, само ће се време удвостручити. А и у овоме треба пазити и на расположење леченога, онако како и са онима који су захваћени нечистотом блуда, тако да им, брже или спорије, бива причешће Добром (= Св. Тајнама у Литургији).
Григ. Ниски 5: Остаје, уз ово, да се подвргне разматрању гњевљиви (= срчани, афективни) део душе, када та сила (душе) скрене од добре употребе срчаности (=гњева) и падне у грех. А пошто је много греха и сваковрсних порока (=зала), који потичу од (способности) гњева, нађоше за сходно (Свети) Оци наши да се не упушта сувише у прецизирање (=разбирање) истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих услед гњева падова (=греха), - мада (Свето) Писмо забрањује не само наношење најмање ране (другоме), него и сваку псовку или хулу (Кол 3, 8), и све друго што гњев чини, - само је епитимијама скренута пажња на злочин убиства. А подељено је ово зло (убиства) разликовањем на намерно и ненамерно. Намерно је убиство, најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу намернима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен (од других), нанесе некоме руком смртни ударац. Јер, ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гњева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин (=резултат) убиства настао из борбе, сматра се чином намерним, а не случајним. Ненамерни пак (злочини) имају јасне знаке (распознавања): када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. За ова, дакле, (намерна убистава), онима који се обраћењем (=покајањем) лече за намерни злочин, троструко се продужује време (кајања). Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, и толико исто година да остане у слушању (Речи Божије), удостојивши га само да слуша учитеље и (Свето) Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у обраћењу (=покајању) да се моли, и тада нека приступа Причешћу Светиње (=Евхаристије). Јасно је да ће и у овоме бити исто старање распоређујућега (τοῦ οἰκονομοῦντος = епископа) Црквом, и према начину обраћења (=покајања) скратиће му и трајање епитимије, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином обраћења (=покајања) побеђује време, и великом ревношћу у исправљању (своме) превазилази оне који у дугом (одређеном) року спорије (=немарније) чисте себе од нечистоте. Ненамерно пак убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да оно није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, макар неко и нехотично оскврнио себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, канон одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико пак времена за очишћење (=покајање) је одређено за прости (=обични) блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скраћењем довести га у васпостављање у Цркву и у Причешће Доброга (=Евхаристије). Ако ли се пак неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено канонима, човекољубље (Светих) Отаца заповеда да се удостоји Причешћа Светиња, те да не оде лишен сапутништва (= путне опреме) на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен Причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено (му) време, остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
Зонара: Ко всему, что постановил Василий Великий, он присовокупляет, что хотя мы и определили времена покаяния для грешников, но не по времени судим о покаянии, так чтобы по истечении назначенного для каждого из согрешающих времени непременно они были принимаемы, но испытуем плоды покаяния и взираем на образ, то есть на расположение кающегося, так что и здесь должно разуметь тоже, что (сказано) в 74-м правиле, то есть что для рачительных время сокращается, а для тех, которые относятся (к покаянию) небрежно, продолжается. А если, говорит, некоторые непреодолимо держатся своих привычек и не оставляют грехов, с такими у нас нет ничего общего: ибо мы слышим от Писания: спасая спасай твою душу (Быт. 19, 17), то есть смотри, чтобы не погубить себя, сообщаясь с неисправимыми. И далее делает увещание архиереям, имеющим власть разрешать и связывать согрешающих, и говорит: «итак, да не попустим себе погибнути с таковыми, но убоявшись тяжкого суда, и имея пред очами страшный день воздаяния Господня, да не восхощем погибнути купно с чужими грехами. Ибо аще не учили нас страшные судьбы Господни, и толикие удары не привели нас в чувство того, яко за беззаконие наше оставил нас Господь, и предал в руки варваров, и яко народ отведен в плен неприятелями и предан рассеянию, понеже на таковыя дела дерзали носящие имя Христово: аще не познаша, ниже уразумеша, яко за сие пришел на нас гнев Божий: то что нам общего с ними? Но днем и нощию, и всенародно и наедине, мы должны засвидетельствовать им истину: но да не попустим себе увлеченным быти их беззакониями, наипаче же да молимся, дабы приобрести их, и извлещи из сети лукавого. Аще же сего не возможем: то потщимся, по крайней мере, свои души спасти от вечного осуждения.
Аристен: Епитимии определены, как написано о них. Но должно смотреть не на время епитимий, а на образ покаяния. И если согрешающие приносят исповедь (во грехах) со слезами, сердечным сокрушением и великим смирением, если оставляют зло и от всей души взыскуют Господа, то будет во власти того, кому вверено вязать и решить, сократить срок назначенной им епитимии. Если же погрешающие неотступно держатся своих привычек и лучше хотят служить удовольствиям плоти, нежели Господу, и не принимают жизни по Евангелию, то нет и слова об епитимиях для них; ибо в народе непокоривом и пререкающем мы научены слышать сие: спасая спасай твою душу (Быт. 19, 17).
Валсамон: В 74-м правиле святый определил уменьшать время епитимии для тех, которые каются рачительно; а здесь говорит, что не разрешаются от епитимии те, которые небрежны были в исполнении епитимий: ибо относительно их предписывается – продолжать епитимии. Тех же, которые не оставили зла после исповеди, но держатся его, повелевается не удостаивать и слова; ибо мы слышим, говорит, от Писания сие: спасая спасай твою душу (Быт. 19, 17), то есть смотри не погуби себя, сообщаясь с неисправимым. Итак, заметь две прекрасные вещи из настоящего правила, что епитимии как сокращаются для тех, которые усердно работают в исповеди, так продолжаются для нерачительных; и что те подвергаются епитимиям, которые отступают от зла; а пребывающие в своих похотях осуждаются на совершенное отлучение от общения.