Ако неки епископ или презвитер или ђакон, или који припада клиру, или лаик, немајући никакву тежу потребу или нужну ствар да за дуже време одсуствује из своје Цркве, него боравећи у (своме) граду не дође у три Недељна дана током три седмице заједно на Сабрање (= Литургију у Цркви), ако је клирик, нека буде свргнут а ако је лаик, нека буде удаљен од општења (κοινωνίας = Причешћа).
Епископ, или презвитер, или ђакон, или други, који припада клиру, исто и свјетовњак, који нема никаквог неодложнога посла и нужде, да за дуже времена мора остати удаљен од своје цркве, него борави у граду, а не ће да дође у три недјељна дана кроз три седмице у цркву, – ако је клирик, нека се свргне, а ако је свјетовњак, нека буде уклоњен од опћења.
Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, ἢ τῶν ἐν τῷ κλήρῳ καταλεγομένων, ἢ λαϊκός, μηδεμίαν ἀνάγκην βαρυτέραν ἔχοι, ἢ πρᾶγμα δυσχερές, ὥστε ἐπὶ πλεῖστον ἀπολείπεσθαι τῆς αὐτοῦ ἐκκλησίας, ἀλλ᾿ ἐν πόλει διάγων, τρεῖς Κυριακὰς ἡμέρας ἐν τρισὶν ἑβδομάσι μὴ συνέρχοιτο, εἰ μὲν κληρικὸς εἴη, καθαιρείσθω· εἰ δὲ λαϊκός, ἀποκινείσθω τῆς κοινωνίας.
Ап. 8: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из свештеничког каталога (τοῦ καταλόγου = именика), кад бива (Свети) принос (προσφορᾶς γενομένης = кад се врши Св. Евхаристија) не причести се, нека каже узрок, па ако је разложит (εὔλογος), нека му буде опроштено; а ако не каже (узрок), нека буде одлучен, јер је нанео штету народу и навео сумњу (=зазор) на онога који је Принос (= Литургију) свршио, као да није правилно принео.
Ап. 9: Све верне који долазе (у Цркву) и слушају (Свето) Писмо, а не остају за време молитве и Светога Причешћа (τῇ ἀγίᾳ μεταλήψει), као такве који узрокују неред у Цркви, треба (их) одлучити.
Трул. 66: Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље (= Томине), сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Еф. 5,19), радујући се у Христу и празнујући, и слушајући читања Божанствених Писама, и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Нека, зато, у споменуте дане никако не бивају коњске трке, или друге какве јавне представе (δημώδεις θέας = масовни спектакли).
Антиох. 2: Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али не учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од Светога Причешћа Евхаристије, по неком нереду (ἀταξίαν = беспоретку), такви да буду одстрањени из Цркве, док се не исповеде и не покажу плодове покајања, и тада молећи могу добити опроштај. Не треба општити са изопштенима (μὴ κοινωνεῖν τοῖς ἀκοινωνήτοις = нє приобьщатисѧ къ неприобьщєнъıимъ), нити се молити са окупљанима по кућама, који се не моле са Црквом, нити примати у једној Цркви оне који се не окупљају (= на Литургију) у другој Цркви. Ако ли се нађе неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из канона (клиракâ), да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као онај који квари канон Цркве (τὸν κανόνατης Ἑκκλησίας = канонъı црквьнъıѧ).
Сард. 11: Осија епископ рече: Дужни смо да и ово одредимо: да епископ, ако из једнога града дође у други град, или из једне области у другу област – служећи своме славољубљу због похвала (као учен), или (служећи) посвећености религије (θρησκείας καθοσιώσει = religionis sanctificationi) – па хоће да остане (тамо) дуже времена, а епископ тога града није искусан у научавању (других), нека не презире њега и често проповеда, настојећи да посрами и понизи лице тамошњег епископа. Јер овакав поступак обично изазива смутње, и од овакве лукавости (πανουργίας = проказъı = злоумисли) настоји да себи предзаручи и придобије туђу катедру, не устручавајући се да напусти предану му Цркву и премести се у другу. Зато, дакле, треба одредити и време томе (тј. тој посети), јер и не примати епископа може изгледати нечовечно и неуљудно. А сетите се да су Оци наши у претходно време одредили: да ако неки лаик, боравећи у граду, не дође на Сабрање (у Цркву) у току три Недеље, да се (такав) удаљи од општења (τῆς κοινωνίας = обьщєниѧ). Ако је, дакле, ово одређено за лаике, онда не треба, нити приличи, нити користи да епископ, ако нема никакве веће нужде, или важнијег посла, оставља за дуже време (од три Недеље) своју Цркву и жалости поверени му народ. Сви епископи рекоше: Одлучујемо да је и ово мишљење веома одговарајуће.
Зонара: Тех, которые в течение трех седмиц оставляют свои церкви без всякой настоятельной нужды, или другого препятствия, и хотя и пребывают в городе, но не приходят в церковь с верными, если это епископы и клирики, правило повелевает извергать, а если миряне, отлучать, ибо это значит удалять от общения.
Аристен: Если кто без необходимости удаляется церкви в течение трех воскресных дней, должен быть лишен общения. Оставивший церковь в течение трех воскресных дней без настоятельной нужды или какого препятствия, клирик извергается, а мирянин отлучается.
Валсамон: Различные другие правила иначе наказывают епископов и клириков на значительное время отлучившихся от своих церквей. А настоящее правило не только епископов и клириков, но и мирян, пребывающих вне своих мест на чужой стороне, заставляет иметь общение с верными и с ними молиться, и определяет, что если кто из них без всякой настоятельной необходимости, как-то: болезни, или необходимейшей работы не дозволяющей таковому присутствовать в церкви в три воскресные дня, не будет присутствовать в собрании с верными и молиться с ними, но небрежно будет относиться к таковому спасительному общению, то, если это клирик, он должен подлежать извержению, а если мирянин, должен быть удален от общения, то есть, должен быть отлучен. Ибо из этого открывается одно из двух – или то, что таковый не прилагает никакого попечения об исполнении божественных повелений о молитве Богу и песнопении, или он не есть верный. Ибо, почему же он в течение двадцати дней не захотел быть в церкви с христианами и иметь общение с верным народом Божиим?